Novac za oglašavanje projekata od izuzetne važnosti za Novosađane odlazi beogradskim tabloidima koji podržavaju vlast

Sistemi izvlačenja novca građana kroz projektno sufinansiranje medija su sada, nekoliko godina posle njihovog uspostavljanja, uhodani i usavršeni, ali su uglavnom poznati. Možda je i zato na terenu javnih nabavki sve očigledniji trend da se i na taj način novac iz budžeta dodeljuje medijima bliskim vlastima, pre svega tabloidima, koji Kodeks novinara krše ne trepnuvši.

Alo, Srpski telegraf, Blic, samo su neki od medija koji dobijaju ugovore za oglašavanje putem javnih nabavki, a koji se često nalaze među onima koji krše Kodeks novinara Srbije, kao i među medijima koji često objavljuju lažne vesti i dezinformacije.

Gradske uprave i javna preduzeća traže izdavače koji će im uz najnižu cenu omogućiti da dopru do što većeg broja ljudi – a o njima nikad ne objavljuju tekstove u kojima ih kritikuju – tako da novac na kraju završava na računima medija kojima je profit ispred profesionalnosti. Ostaje veliko pitanje da li građani zaista budu informisani o onome što je predmet oglasa, ali to oglašivače previše ne zabrinjava.

Alo, kako brat?

Uprava za građevinsko zemljište i investicije i Služba za zajedničke poslove u Novom Sadu raspisale su tokom ove godine javne nabavke za posao „oglašavanja radi informisanja javnosti“, koje podrazumevaju objavljivanje oglasa u medijima. U oba slučaja novac je legao na račune tabloida ili medija bliskih aktuelnoj vlasti.

U slučaju Službe za zajedničke poslove Grada Novog Sada, raspisana je javna nabavka za posao čija je vrednost procenjena na 4,1 milion dinara bez obračunatog poreza. Prijavilo se nekoliko medija, a okvirni sporazumi do marta 2020. zaključeni su sa izdavačem Kurira – Adria media grupom, te sa Dnevnikom i dnevnim tabloidom Alo.

Novac za oglašavanje koji odlazi tabloidima i medijima bliskim aktuelnoj vlasti predstavlja svojevrsno reketiranje građane od strane vladajuće partije, koja novac lokalnih budžeta obilato koristi za finansiranje paralelnih struktura moći, među kojima su i tabloidi, koji služe kao „batina“ režima protiv političkih neistomišljenika (Maja Leđenac)

Uprava sprovodi nabavku putem narudžbenica, pa se može videti ko je koliko posla dobio. Dok je izdavaču Kurira izdata tek jedna narudžbenica u vrednosti od 25.500 dinara bez PDV-a, Alo i Dnevnik su, sudeći po dokumentaciji, imali mnogo više posla. Alo je od marta ove godine dobio narudžbenice u vrednosti većoj od 860.000 dinara, dok u slučaju Dnevnika ta suma prelazi 390.000 dinara.

U Novom Sadu je trenutno jedno od najvažnijih gradskih pitanja na koji način će se grad razvijati u budućnosti i koje će se urbanističke odluke donositi, što dodatno pojačava značaj poslova koje u ime građana obavlja Uprava za građevinsko zemljište i investicije. I ona je ove godine sprovela javnu nabavku kojom traži izdavača za objavljivanje oglasa.

Ova uprava bi Novosađane trebalo da informiše o prodaji zemljišta, otuđenju građevinskog zemljišta, javnim nadmetanjima. Iako to čini na svom prilično nepreglednom sajtu, Novosađani će informacije o tome moći da pronađu i u Srpskom telegrafu.

Zanimljivo je da je Uprava uputila pozive Politici, Blicu i Novostima da učestvuju na konkursu, ali je na kraju ugovor vredan 2,5 miliona dinara dodelila Medijskoj mreži, izdavaču tabloida Srpski telegraf, s obzirom na to da je ta kompanija dostavila najnižu ponudu.

Slično je bilo i prošle godine, kada je Uprava za građevinsko zemljište raspisala istu nabavku identične vrednosti, ali je tada novac dobio drugi beogradski tabloid – Alo.

Novac građana protraćen

Iako bi i Gradska uprava i Služba za zajedničke poslove mogle da kao argument iskoriste to da svi mediji kojima je dodeljen novac kroz javne nabavke imaju velike tiraže u Novom Sadu, pitanje je koliko zaista konzumenti tabloida, koji su navikli na vrišteće naslove, obraćaju pažnju na sitna slova i birokratski tekst bez fotografija.

Istovremeno, ti tabloidi ne obaveštavaju Novosađane o onome što je za njih zaista važno, kao što su planirane urbanističke promene.

Informacija o prodaji zelene površine u Futoškoj ulici u Novom Sadu navela je građane da protestuju u svom parkiću. Novosađani, međutim, na podatak da gradska vlast namerava da proda parkić kako bi se proširila benzinska pumpa u njegovoj blizini, nisu naišli ni u kakvom plaćenom oglasu u nekom dnevnom listu, nego na lokalnom portalu. Jedna vest je građane, revoltirane zbog sve manje zelenila u kraju u kom žive, navela na to da se pobune. Na kraju su uspeli da sačuvaju svoju zelenu oazu.

U situaciji kada postoji temeljno nepoštovanje i netransparentnost procedura kojim se javni poslovi grada obavljaju, građani se oslanjaju na građanske inicijative na društvenim mrežama, koje su se samoorganizovale zbog planova koji bi mogli direktno da utiču na njih (Branka Ćurčić)

Grupa za konceptualnu politiku (GKP), koja se bavi ostvarivanjem javnog interesa u oblasti razvoja samoupravljanja i demokratije, nekoliko puta je ukazivala na to da građani nisu bili informisani o planiranim urbanističkim promenama u njihovoj sredini.

Članica GKP-a Branka Ćurčić kaže za Cenzolovku da je u slučaju dodeljivanja ugovora tabloidima verovatno posredi neki drugi cilj, a ne informisanje građana, bez obzira na to koliko njihovi tiraži bili veliki.

„Verovatno je bitnije da je plaćeni medij blizak vlasti od njegove dostupnosti građanima. Time se zapravo širi infrastruktura vladajuće partije i osigurava njena izborna mobilizacija – upravo ovakvim usmeravanjem javnih sredstava. Ne pratim takve medije, te ne mogu da kažem da li se oglasi objavljuju u njima. Ako se i objavljuju, gradske uprave time samo zadovoljavaju proceduru javnog oglašavanja poput drugih formalnih procedura, što nije dovoljno za uključenje građana i njihovo učešće u javnim poslovima“, objašnjava Branka Ćurčić.

Zakup oglasnog prostora u novinama ne mora nužno da bude loša praksa, ali ona ne treba da iscrpi načine oglašavanje poslova grada, posebno onih koji bi trebalo da uključe građane, kao što je situacija sa javnim uvidima u urbanističke planove.

„Problem je, takođe, u tome što drugi oblici oglašavanja ne postoje. Internet prezentacije ustanova su vrlo šture, a za većinu mesnih zajednica one i ne postoje. Ako i postoje u vidu stranica na društvenim mrežama, planovi koji su u procesu izmene ili izrade se na njima nikada ne ističu, što znači da se ne radi dovoljno na informisanju građana“, dodaje naša sagovornica.

Branka Ćurčić zaključuje da se u situaciji kada postoji temeljno nepoštovanje i netransparentnost procedura kojim se javni poslovi grada obavljaju – a ne samo neadekvatno oglašavanje – građani oslanjaju na građanske inicijative na društvenim mrežama, koje su se samoorganizovale zbog planova koji bi mogli direktno da utiču na njih.

Leđenac: Reketiranje građana od strane vlasti

Za potpredsednicu Nezavisnog društva novinara Vojvodine Maju Leđenac dodeljivanje novca za oglašavanje medijima bliskim aktuelnoj vlasti predstavlja svojevrsno reketiranje građane od strane vladajuće partije, koja „novac lokalnih budžeta obilato koristi za finansiranje paralelnih struktura moći, među kojima su i tabloidi, koji služe kao ‘batina’ režima protiv političkih neistomišljenika, civilnog sektora, profesionalnih novinara i medija, te ‘nepodobnih’ građana“.

Institucije i lokalne uprave, prilikom raspisivanja javnih konkursa za oglašavanje u medijima, moraju da se vode potrebom da im oglase objavljuju mediji koji profesionalno rade svoj posao i pri tome ne krše Kodeks novinara Srbije.

U tome bi mogli da se oslone na Savet za štampu, te da jedan od uslova bude taj da to samoregulatorno telo nije utvrdilo da je medij u kome bi bio objavljen oglas kršio Kodeks u određenom periodu.

„Kada je reč o obavezi javnog oglašavanja određenih konkursa, tu bi, u svakom slučaju, pored internet sajtova komunalnih preduzeća i službi – prednost morali da imaju lokalni mediji, i to isključivo oni koji poštuju profesionalne standarde i novinarski kodeks“, poručuje Leđenac.

Tabloidi bliski vlasti, kao pobednici javnog nadmetanja, samo su još jedan način „finansiranja partijske strukture koja pokušava da preuzme moć od institucija“, navodi Maja Leđenac. Mediji su samo sredstvo da se to ostvari, jer se, u stvari, radi o partijskim glasilima.