Novinar Zlatko Romić: Medijska situacija u Subotici je mešavina propagande i hvalospeva stranaka na vlasti

On u intervjuu za Danas, on kaže da se u ovom gradu mnoge afere godinama unazad zataškavaju, a da se informisanje u gradu svelo na „propagandu, hvalospeve na račun vlasti i servisne informacije“, kao i da se većina medija ne bavi stvarnim problemima građana.

„A preživljavanje je, kao što je poznato i u prirodi i u društvu, važnije i od posla za koji si plaćen da ga ne radiš: pisanja u interesu javnosti“, smatra Romić.

Uprkos tome, kako navodi, još postoji mali broj nezavisnih medija zahvaljujući kojima Subotičani imaju priliku upoznati i drugačiju stvarnost, koja nije uređena po ukusu lokalne vlasti, moćnih investitora i drugih interesnih organizacija.

„Upravo su oni ti koji spasavaju čast posla kojim se bave“, ocenjuje Romić.

Kako ocenjuješ medijsku situaciju u Subotici?

-Katastrofalno! Ne znaš šta je gore: čitati, slušati ili gledati ono što ti lokalni „sluganjski“ mediji, a oni su u većini, plasiraju. To je mešavina propagande i hvalospeva stranaka na vlasti, nekritičkih tekstova i priloga o njihovom (ne)radu, članaka i reportaža sa snagom svete vode, crkvenih litanija preko svake mere i dobrog ukusa i servisnih informacija o isključenjima struje, polascima autobusa i vremenu. Primera radi, u lokalnom nedeljniku izveštaj o beznačajnom događaju, kao što je krsna slava Srpske napredne stranke, dobija mesto na udarnim stranicama, dok čitaoci ni slova ne mogu saznati o životnim problemima za koje je indirektno ili direktno odgovrna lokalna vlast, bez obzira je li reč o kabadahijskom odnosu tzv. građevinskih investitora, koji po centru grada ruše i grade šta im se prohte, fantomskim objektima na Paliću i Tresetištu, koji su izgrađeni nelegalno ili tajno, banditskom rušenju čarde na privatnom posedu u Selevenjskoj šumi, pod izgovorom neskrivene ksenofobije I blagoslovom predsednika Skupštine grada nakon toga, poreklu imovine bivšeg gradonačelnika, uključujući i bazen i teniski teren u dvorištu, poznatog i u širem regionu po pretnji čupanjem grkljana stranačkom kolegi ili pak paljevini dela imanja bivšeg člana Gradskog veća nakon što je javnost obavestio o vandalskoj seči drvoreda topola na Paliću I sramnoj ćutnji njegovih stranačkih kolega iz vrha Saveza vojvođanskih Mađara o tome. Ima toga još puno više, ali na stranicama novina ili informativnim emisijama lokalnih radio ili tv stanica za tako nešto nema mesta, odnosno to ne postoji.

U kojoj meri je lokalna samouprava otvorena za novinarska pitanja i za javnost, u odnosu na ranije godine?

-Već i iz prethodnog odgovora osoba s prosečnim koeficijentom inteligencije može doći do zaključka koliko je lokalna samouprava otvorena za novinarska pitanja, a posebno za javnost. Da je otvorena, sama bi – uz pomoć inspekcija, policije i sudstva – rešavala opisane događaje, a ne o njima ćutala i zakivala ih pod tepih da detalje ne saznaju ni spremačice u Gradskoj kući, a kamoli oni kojima bi to trebao biti posao. Istina, ni ranijih godina situacija nije bila sjajna. I tada su čelnici lokalne samouprave ćutali i bili zatvoreni za javnost da malo više pričaju o svojoj ulozi, recimo o protivzakonitom izdavanju crkvama državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup, koje su onda dodatno kršile i božanske i ljudske zakone izdajući ga u podzakup ili, pak, o sprezi s pokrajinskom vlašću u mahinaciji vrednoj 40 miliona dinara koji su ulupani za razvoj linije kristalnih đubriva u “Azotari”, koja je propala, a novci nestali. Ipak, u to vreme sednice Gradskog veća bile su otvorene za novinare, novinari su “čak” mogli i pitati lokalne bogove nešto o nečemu, a danas to vreme deluje kao mislena imenica.

Na koji način se finansiraju lokalni mediji u Subotici?

-Na godinama uobičajeni: što podobniji, to sigurniji! Bitno je da ispuniš formu i na konkursu nažvrljaš nešto na temu “praćenja rada lokalne samouprave”, “negovanja i razvijanja multikulturalnosti i višejezičnosti” (to posebno pali), nešto o serijalu tekstova ili priloga o problemima u ruralnim sredinama ili ekologiji i slično i „vozi, Miško – prolaziš!“. Čak su I proporcioalni iznosi novca među njima predvidivi. Ono što je zabavno, a u ozbiljnim društvima isto bi bilo nedopustivo, je da se nakon dobijenih sredstava ne proverava u kolikoj meri su određeni “projekti” ispunili cilj napisan na konkursu. “Praćenje rada lokalne samouprave” i slične fraze idealne su da te ta ista lokalna samouprava potkupi da o njoj pišeš samo afirmativno, jer sam nisi ni sposoban ni voljan da preživiš. A preživljavanje je, kao što je poznato i u prirodi i u društvu, važnije i od posla za koji si plaćen da ga ne radiš: pisanja u interesu javnosti. Naravno, to je onda nagrađeno i reklamama privrede, javnih preduzeća I slično, što dodatno sužava polje primarnog rada: pisanja u interesu javnosti. I događa se upravo suprotno: pisanje u interesu onoga ko te plaća.

Da li Subotičani imaju nezavisne medije i na koji način oni izveštavaju?

-Na sreću, imaju, a izveštavaju objektivno koliko sami to procenjuju da je objektivno. Nažalost, reč je o dva-tri portala, koji se svojim sadržajima tek dokazuju pred sugrađanima. I sam sam učestvovao u stvaranju jednog od njih, pa dosta toga znam o problemima s kojima se suočavaju, a njih nije malo: od ranije spomenutog preživljavanja, kao osnovnog, preko teško dostupnih informacija od klike na vlasti i njihovih moćnih saveznika, pa do pozicije crne ovce i među “kolegama” i u dobrom delu društva. Ali, upravo zahvaljjući njima Subotičani imaju priliku upoznati i drugačiju stvarnost, stvarnost koja nije frizirana po ukusu lokalne vlasti, moćnih “investitora”, Crkve i sličnih nevladinih, a uticajnih organizacija. U tom smislu, koleginice i kolege koji učestvuju u radu ovih portala, a njih nije puno, ne samo da daju realn(ij)u sliku sredine u kojoj živimo nego i podmazuju moždane vijuge čitaocima kako bi i sami došli do zaključka koji im je pred nosom. Uz sve to, upravo su oni ti koji spasavaju čast posla kojim se bave, jer ga ne otaljavaju i omalovažavaju kao većina ostalih – uvek sigurnih, a uvek uplašenih.

Da li postoje politički pritisci na lokalne medije, cenzura i autocenzura među novinarima?

-Za političke pritiske dovoljno je samo vratiti se na deo o izveštavanju s potpuno beznačajnog događaja kakav je krsna slava Srpske napredne stranke, pa je mnogo toga jasnije nakon čitanja tog teksta. Paralelno s tim, naravno, idu i pojmovi cenzure i autocenzure. Budući da sam i sam prisustvovao takvim pokušajima poslednjih dana Radio Subotice – a gledajući, slušajući i čitajući o onome o čemu se danas izveštava – osnovano prepostavljam da se od tada ništa nije promenilo na bolje nego samo na gore. Drugim rečima, “novinari” i (“urednici”) za koje pitate toliko su izdresirani kada je reč o granici pisanja/izveštavanja koja se ne sme preći da im to nije potrebno ni objašnjavati. Ne samo da o za njih tabu temama – a to je sve što se tiče kritičkog ili analitičkog promišljanja na temu vlasti i moći – ne pišu ili izveštavaju nego na takva mesta ni ne odlaze, a ako i prolaze pored njih, zaobilaze ih u širokom luku.

Šta je ono što nedostaje u ovom gradu kada je u pitanje informisanje?

-Pre svega nedostaju urednici i novinari, jer ni u jednoj profesiji, kao ovoj, nema toliko
fušeraja. Osim spomenuta dva-tri portala, nijedan lokalni medij ne bavi se ni kritičkim ni
analitičkim, a kamoli istraživačkim novinarstvom. U nedostatku toga, naravno, nema ni tema koje bi potakle građane na razmišljanje o tome ko je i zašto za nešto odgovoran i navele ih na to da i sami učine nešto za sebe. Nedostaje ovom gradu, i to već odavno, ni čelništvo lokalne samouprave koje sebe vidi kao servis građana nego upravo suprotno: doživljava ih kao svoje apatične i tupe podanike. Da postoji takva lokalna vlast, ona bi onda i novinare poticala na istinsko praćenje njenog rada i bila im zahvalna na ukazivanje bilo kog propusta koji za svog mandata učini. O kriminalu i korupciji u njihovim redovima da i ne govorimo. Ali, tako nešto postoji možda – u Danskoj. Kod nas, fala na pitanju, eto: trulež u blatu.

Ko je Zlatko Romić

Zlatko Romić se novinarstvom bavi duže od 20 godina. Trenutno radi kao novinar lista „Hrvatska Riječ“. Pisao je za „Žig“, „Subotičke novine“, kasnije „Subotičke“, „Radio Suboticu“, jedno vreme je bio dopisnik Nezavisnih“ iz Novog Sada, beogradskog lista „Danas“, novosadskog „Dnevnika“, i jedan od osnivača subotičkog portala Magločistač.