Obustavljena misteriozna istraga o dodeli novca firmama u vlasništvu porodice šefa Službe

Rezultati konkursa Ministarstva kulture i informisanja za sufinansiranje projekta proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2015. godini, kao i članovi konkursnih komisija, više nisu predmet interesovanja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.

Na priču o navodno spornoj dodeli konkursnog novca te godine, u kojoj su glavni akteri, sva je prilika, bili – u raznim ulogama! – novinari, jedna produkcija i jedan Sin, tužilaštvo je stavilo tačku krajem prošle godine: zaključili su da nema mesta pokretanju krivičnog postupka protiv bilo kojeg lica zbog bilo kojeg krivičnog dela.

Komisije koje je formiralo Ministarstvo podelile su u 2015. godini čak milion evra projektima pristiglim na nekoliko medijskih konkursa, da bi tužilaštvo, prema raspoloživim podacima, tek naredne godine zatražilo od policije da ispita kako su te komisije odlučivale i kako su dodeljivale budžetski novac medijima. Povod i dalje nije zvanično potvrđen.

Zašto je policija reagovala povodom Markovićevog teksta tek krajem 2018, iako je on objavljen u maju 2015?

Nakon predistražnog postupka, koji je trajao dve godine, tokom kojeg je saslušano desetak članova dveju komisija, među njima i bivši i sadašnji predsednici novinarskih i medijskih udruženja, tužilaštvo je definitivno uklonilo oblak sumnje koji se nadvio nad konkursima iz 2015. godine.

„Nakon izvršenih provera i prikupljenih potrebnih obaveštenja nije utvrđeno da postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, pa je dana 27. 12. 2018. doneta odluka – službena beleška – da nema mesta pokretanju krivičnog postupka protiv bilo kojeg lica zbog bilo kojeg krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti“, navodi se u odgovoru Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, dostavljenom Cenzolovci.

Takva odluka, navelo je VJT, doneta je na osnovu izjava članova dveju komisija Ministarstva, kao i na osnovu „celokupne prikupljene i potrebne dokumentacije koja se odnosi na prijavljeni događaj“.

Postupajući po nalogu tužilaštva, pripadnici UKP – Službe za suzbijanje kriminala razgovarali su sa Draganom Bjelicom, Dinkom Gruhonjićem, Miloradom Tadićem, Nadeždom Gaće i Rastislavom Durmanom, kao članovima komisije koji su odlučivali o projektima u kategoriji produkcije na konkursu za sufinansiranje projekta proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2015. godini.

[povezaneprice]

Izjave su, navelo je tužilaštvo, dali i članovi komisije koji su odlučivali o projektima u kategoriji elektronskih medija – Vladan Filipčev, Zorica Višnjić, Dalila Ljubičić i Aleksandar Timofejev. Vesna Dobrosavljević, iako članica te komisije, navode u VJT, nije dala izjavu pošto nije učestvovala u radu komisije prilikom donošenja odluke.

Iz nekoliko odgovora VJT, uključujući i onaj na Cenzolovkin zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, ostalo je, međutim, dosta toga nepoznatog. Najpre, ono najvažnije – na šta se konkretno sumnjalo u radu članova komisija, da li na celokupan rad ili pak na pojedinačne odluke. Tužilaštvo je, i pored naših napora, uspelo da izbegne taj odgovor.

Policiji bile potrebne dve godine da uzme izjave

Na osnovu, istina nezvaničnih, informacija koje je prikupila Cenzolovka, izgleda da je sve vreme bio sporan samo jedan projekat koji je dobio novac na konkursu. Policiju je u razgovorima sa članovima komisija, potvrdili su za Cenzolovku neki od njih, u vezi s konkursima iz 2015. godine, pored ostalog – ili, čak, najviše – zanimalo da li je na članove komisija vršen pritisak da novac dodele firmi ADD Production iz Kruševca.

Na takvo interesovanje policije i tužilaštva ukazivali su i medijski izveštaji iz oktobra prošle godine.

Naime, Udruženje novinara Srbije je svojevremeno objavilo da je policija u oktobru bila u Ministarstvu kulture i informisanja radi prikupljanja podataka o medijskom konkursu iz 2015. godine i da je pripadnike policije interesovao projekat firme ADD Production iz Kruševca koja je na konkursu za proizvodnju medijskih sadržaja iz 2015. godine dobila 768.000 dinara za projekat „Stop dečjem prosjačenju“.

„Nikad nikakvu predstavku bio kome nisam uputio… Zaista ne znam o čemu se radi. Da sam to i uradio, zar ne bi bilo logično da i sa mnom policija ili bilo ko drugi obavi razgovor, što nikad nije urađeno?“ (Miodrag Marković)

Tu priča postaje zanimljiva. Prema podacima iz Agencije za privredne registre, vlasnik ADD Production je Irena Gašić, supruga Bratislava Gašića, u ono vreme ministra odbrane, a danas direktora BIA, a kao direktor firme upisan je njihov sin Vladan.

Tužilaštvo ni u jednom odgovoru Cenzolovci nije želelo da potvrdi da je baš ovaj projekat bio predmet njihovog interesovanja. No, zanimljivost u vezi sa ovim slučajem tek dobija na zamahu.

VJT je zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja uputilo policiji, prema pouzdanim saznanjima Cenzolovke, 14. novembra 2016. godine, dok je policija razgovore sa pojedinim članovima – ako ne i sa svima – dveju komisija obavila 23 meseca kasnije, tokom oktobra 2018. godine, kako je potvrđeno Cenzolovci.

Pozivi za razgovor s policijom članovima komisija upućeni su nekoliko dana nakon što je UNS objavio priču, u drugoj polovini oktobra.

Policiju je, kako saznajemo, u tim razgovorima zanimalo da li je proces odabira projekata tekao demokratski, da li je neko uticao na rad komisija i da li je bilo pritisaka. Ono što pojedini članovi tih komisija u razgovoru za Cenzolovku ipak nisu mogli da sakriju jeste čuđenje – i povodom toga što se krajem 2018. saslušavaju u vezi s konkursom od pre tri godine, ali još više povodom činjenice da policiju zanima projekat produkcijske kuće povezane s porodicom aktuelnog direktora BIA.

„Ma, niko nije imao pojma čija je ta firma (ADD Production), to smo tek naknadno saznali iz medija“, rekao nam je jedan član komisije.

U celoj ovoj priči postoje detalji koji ranije nisu bili poznati javnosti. U prvom redu, na osnovu čega se tužilaštvo uopšte upustilo u predistražni postupak? E, sad zaista postaje zanimljivo.

Ko je i protiv koga podneo prijavu?

UNS je objavio da je tužilaštvo reagovalo na osnovu „krivične prijave iz novembra 2016. godine“, a takvo mišljenje delili su i članovi komisija s kojima smo razgovarali. Međutim, ono što u tekstu nije bilo navedeno, niti su to znali naši sagovornici, bilo je – ko je tu prijavu podneo, kao i protiv koga je podneta.

Misteriju je, ispostavilo se delimično, rešilo Više javno tužilaštvo u jednom od odgovora Cenzolovci. Tužilaštvo, naime, predmet nije formiralo na osnovu krivične prijave, već – predstavke.

Koja je, kako su naveli, potekla od – novinara.

„Predmet na koji se odnosi Vaš poslednji mejl nije formiran po krivičnoj prijavi, već po predstavci Miodraga Markovića, novinara dnevnog lista Kurir“, naveli su u VJT.

Tužilaštvo predmet nije formiralo na osnovu krivične prijave, već – predstavke. Koja je, kako su naveli, potekla od – novinara

Marković, koji nam je potvrdio da je radio u Kuriru u vreme konkursa i da je taj list napustio 2017. godine, isprva je bio iznenađen našim pitanjima o predstavci koju je navodno uputio.

„Nikad nikakvu predstavku bio kome nisam uputio… Zaista ne znam o čemu se radi“, rekao nam je Marković, nastavljajući: „Da sam to i uradio, zar ne bi bilo logično da i sa mnom policija ili bilo ko drugi obavi razgovor, što nikad nije urađeno?“

Kako je kategorično odbacivao mogućnost da je učestvovao u stvaranju i upućivanju bilo kakve formalne predstavke, jedino što je, razmišljao je naglas, njega moglo da dovede u vezu s rezultatima  konkursa jeste eventualno novinski tekst o tome. Marković se, međutim, u početku nije mogao setiti da li je uopšte u ono vreme o tome pisao. Ali, veli, i da jeste, kako se to uopšte moglo pretvoriti u njegovu predstavku. I, naposletku, kome je ona upućena?

Ispostavilo se, nakon naše pretrage po sajtu Kurira, da je Marković, kao koautor, zaista napisao tekst o rezultatima konkursa Ministarstva kulture i informisanja u 2015. godini.

Tekst pod naslovom, koji je, može biti, upalio alarm u tužilaštvu, „MINISTARSKE KOMBINACIJE: Tasovac Gašiću trpao milione!“ objavljen je na sajtu Kurira 21. maja 2015. godine.

Čitamo tekst iz Kurira:

„U rešenju o raspodeli novca za te projekte od 11. maja ove godine koje je potpisao ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac navode se imena svih onih kojima su odobrene pare, pa i firme čiji su vlasnici Gašićev sin i supruga. Kako stoji u tom dokumentu, preduzeću ’Zona plus’ iz Niša, čiji je vlasnik Vladan Gašić, dodeljeno je 900.000 dinara za televizijski projekat ’Posao za mlade’, dok je firma ’ADD prodakšn’ iz Kruševca, u vlasništvu Irene Gašić, dobila 760.000 dinara za radijski projekat ’Stop dečjem prosjačenju’.

Za ovaj konkurs, koji je bio raspisan od 2. februara do 3. marta ove godine, Ministarstvo kulture i informisanja dalo je ukupno 121 milion dinara, a pare je dobio 161 projekat.“

Može li novinski tekst da se pretvori u predstavku?

Da li je upravo ovaj tekst nekako prerastao u ono što tužilaštvo naziva predstavkom, pitanje je koje postavlja i sam Marković. Njega, međutim, zanima i odgovor na pitanje kako je i zašto do toga došlo.

Cenzolovka je, inače, zahtevom za slobodan pristup informacijama od javnog značaja od tužilaštva, uz još dosta toga, tražila i samu Markovićevu predstavku.

Umesto predstavke i druge tražene dokumentacije, Cenzolovci je stigao tek dopis koji smo preneli u ovom tekstu. U kojem, naravno, nema potvrde da je baš Markovićev tekst poslužio kao predstavka.

Da li, i koliko, Ministarstvo kulture i informisanja zna o famoznoj predstavci ostaje zagonetka jer do objavljivanja ovog teksta nisu odgovorili na naša pitanja.

Članovi komisija nisu mogli da sakriju čuđenje povodom toga što se krajem 2018. saslušavaju u vezi s konkursom od pre tri godine, ali još više povodom činjenice da policiju zanima projekat produkcijske kuće povezane s porodicom direktora BIA

Marković se, istina, pod tekstom nije potpisao punim imenom i prezimenom (potpisan je kao M. Marković, prim. a.), ali on sam ne smatra da je za tužilaštvo predstavljalo problem da saznaju i njegov identitet. Uz to, veruje da je za potrebe priče na razne adrese uputio i odgovarajuća pitanja ispod kojih je stajalo njegovo ime i prezime.

„Kao što se vidi, tekst ima i supotpisnicu, ali ona nije navedena kao podnosilac navodne predstavke. Za konkretan tekst ne mogu da se setim, ali verovatno sam, kao i u sličnim slučajevima, poslao i pitanja službenim mejlom, a tu stoji puno ime i ja sam potpisan ispod pitanja“, naveo je Marković za Cenzolovku. „Za potpisivanje tekstova nije bilo nekog posebnog pravila, ali ne verujem da se za zvanično utvrđivanje nečijeg identiteta može koristi puko guglanje.“

U nedostatku zvanične potvrde iz tužilaštva, ostaju samo pretpostavke da su tekst i  eventualno pitanja koja je Marković uputio poslužili tužilaštvu da obrati pažnju na konkurse Ministarstva kulture i informisanja.

Može li uopšte novinski tekst da se pretvori u predstavku na osnovu koje tužilaštvo stupa u akciju? Pravnici sa kojima smo razgovarali, a koji nisu želeli da im navodimo imena, podsećaju najpre na to da tužilaštvo ima pravo da reaguje na tekstove iz medija. Koliko se često to dešava, sasvim je drugo pitanje, napominju.

S obzirom na takve okolnosti, za divljenje je ako je tačno da je tekst iz Kurira ostvario takav efekat.

Pravnici su nam isto tako rekli i da „terminološki zaista nije bitno da li se to zove predstavka ili krivična prijava, jer tužilaštvo ima obavezu da reaguje kada god dobiju obaveštenje da se desilo krivično delo“.

Ako je tužilaštvo zaista novinski tekst nekako pretvorilo u predstavku, za naše sagovornike to predstavlja kuriozitet, ali time samo osnažuje njihove sumnje da iza takvog manevra stoji namera tužilaštva da se ogradi, e da bi mogli da kažu da su „istražili slučaj i da nisu ništa našli“.