Odbor za kulturu i informisanje krši Ustav, zakon i osnovna ljudska prava birajući Savet REM-a

Neposredno pre nego što budu imali priliku da se izjasne o kandidatima za članove u Savetu Regulatornog tela za elektronske medije (REM), narodni poslanici moći će da pročitaju jedno zanimljivo pismo koje je s tom temom u vezi.

Potpisnik pisma je Nenad Cekić, profesor Filozofskog fakulteta i nesuđeni kandidat Univerziteta u Beogradu za članstvo u Savetu REM-a. Njegova kandidatura odbijena je na sednici Odbora za kulturu i informisanje održanoj 28. novembra, navodno zbog toga što je već bio član Saveta. Za razliku od njega, odlučivanje Odbora glatko je prošao kandidat Kragujevačkog univerziteta Goran Petrović, za kojeg se već unapred zna da će biti izabran.

Selektivno (ne)propisano

Ipak, razlog ovog obraćanja poslanicima nije samo odbijanje kandidature, nego ono što je usledilo: Cekiću, naime, nije dozvoljeno da se žali na odluku Odbora. U zvaničnom mejlu koji je prosleđen i poslanicima, a u koji je Cenzolovka imala uvid, nesuđenom kandidatu objašnjeno je da njegov prigovor ne može biti prihvaćen zato što Zakonom o elektronskim medijima „nije propisana mogućnost podnošenja prigovora“.

Zakon bi trebalo da bude zakon čak i u telu kakvo je Odbor za kulturu i informisanje, i čak i u vezi s institucijom koja je toliko osramoćena koliko je to REM. Cekić jednostavno ima pravo da se kandiduje. Ako mu kandidaturu ne prihvate, ima pravo na prigovor. Oba ova prava su mu uskraćena

To bi u prevodu značilo da Odbor može da odluči šta hoće i kako hoće, a da mu niko ništa ne može. Takođe, to znači da je Odbor – telo koje se inače proslavilo neslavnim odbijanjem kandidata civilnog sektora još u decembru 2015, čime je izbor članova Saveta prolongiran za bar godinu dana – potpuno izgubio osećaj mere i da se više i ne trudi da svoje nadrealne stavove opravda nečim iole smislenim. Jer, iako ne postoji precizno definisana tačka ovog ili onog zakona, viši pravni akti – pa i osnovna ljudska prava – čoveku garantuju pravo da reaguje u situacijama koje ga se najneposrednije tiču.

Cekić se u svom pismu poziva na član 36 stav 2 Ustava Republike Srbije koji kaže: „Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu“.

Takođe, on podseća da se Goran Peković, kandidat kojeg su naprednjački članovi Odbora i razni drugi faktori pošto-poto želeli da ubace u Savet (i u toj nameri na kraju i uspeli), svojevremeno žalio kada je smatrao da mu je učinjena nepravda. Tog decembra 2015, nakon što su umesto njega izabrana dva druga kandidata, prihvaćeni su prigovori organizacija koje su ga predložile – što je i izazvalo potonji galimatijas.

Ovaj put nije uzeto u obzir čak ni to što je razmatranje Cekićevog prigovora podržao i prorektor Beogradskog univerziteta Živan Lazović – što sve upućuje na zaključak da su, kao i uvek u slučaju REM-a, odluke više nego selektivne i neprincipijelne.

Dva zakona – jedan čovek

Ovde je važno istaći to da odluka Odbora o odbacivanju Cekićeve kandidature nije u skladu sa zakonima koji uređuju tu oblast. U obrazloženju odluke Odbora navodi se da član 14 Zakona o elektronskim medijima propisuje da se član Saveta bira na period od pet godina i da može biti reizabran najviše jednom.

To bi u prevodu značilo da Odbor može da odluči šta hoće i kako hoće, a da mu niko ništa ne može. Takođe, to znači da je Odbor – telo koje se inače proslavilo neslavnim odbijanjem kandidata civilnog sektora još u decembru 2015. godine – potpuno izgubio osećaj mere i da se više i ne trudi da svoje nadrealne stavove opravda nečim iole smislenim

Cekić jeste bio član (pa i predsednik) Saveta od 2003, ali na osnovu sasvim drugog zakona – Zakona o radio-difuziji, koji više ne važi. Nakon izmena i dopunama tog zakona on je ponovo izabran 2005, s tim što se taj mandat zvanično tretirao kao prvi (upravo zbog zakonskih izmena i dopuna).

Pored svega toga, Cekić je bio član tela koje se tada čak i drugačije zvalo: pre nego što je Zakonom o elektronskim medijima definisano kao Regulatorno telo za elektronske medije (REM), ono se zvalo Republička radiodifuzna agencija (RRA).

Naravno, jasno je gde je on bio u dva mandata i da je REM pravni naslednik RRA, ali zakon bi trebalo da bude zakon čak i u telu kakvo je Odbor za kulturu i informisanje, i čak i u vezi s institucijom koja je toliko osramoćena koliko je to REM. Cekić jednostavno ima pravo da se kandiduje. Ako mu kandidaturu ne prihvate, ima pravo na prigovor. Oba ova prava su mu uskraćena bez ikakve dalje rasprave i debate. Tako smo rekli – tačka.

Osim parlamentu, Nenad Cekić se u međuvremenu obratio i Upravnom sudu, a podneo je i ustavnu žalbu. Istovremeno, Upravnom sudu žalili su se i nesuđeni kandidati civilnog sektora Milan Antonijević i Snežana Stojanović Plavšić, što ni Odbor za kulturu i informisanje, a ni Skupštinu, nije sprečilo da neometano nastave proceduru izbora novih članova Saveta i konačno u to telo uguraju famoznog Gorana Pekovića.

No, zainteresovanim stranama ni taj Peković nije bio dovoljan. Baš kao što se i prethodno znalo ko će biti izglasan u Skupštini, i sada je vrlo dobro poznato zbog koga je Cekić izvisio i ko će na kraju pobediti. U pitanju je kandidat Univerziteta u Kragujevcu i član Saveta u prethodnom mandatu – Goran Petrović.

Svi Karadžićevi ljudi

Insajderi iz REM-a, koji se već neko vreme anonimno obraćaju medijima, ovih su dana poslali novi dopis u kojem detaljno objašnjavaju čiji i kakvi sve interesi stoje iza Petrovićeve kandidature i sigurnog izbora, a posebno ističu njegovo prijateljstvo s bivšim predsednikom Saveta Goranom Karadžićem (koji je i dalje siva eminencija Saveta), činjenicu da su ga prvi put u Savet uveli „žuti“ (odnosno lično Boris Tadić), kao i evidentne falinke njegove biografije.

Upravnom sudu žalili su se i nesuđeni kandidati civilnog sektora Milan Antonijević i Snežana Stojanović Plavšić, što ni Odbor za kulturu i informisanje, a ni Skupštinu, nije sprečilo da neometano nastave proceduru izbora novih članova Saveta i konačno u to telo uguraju famoznog Gorana Pekovića

Iako u biografiji koja se nalazi na sajtu REM-a ima nekoliko stavki koje se odnose na bavljenje novinarstvom (vrlo „niskog intenziteta“ i značaja), glavne tačke tu su ipak njegove nekadašnje funkcije u Zdravstvenom centru u Kragujevcu, Apotekarskoj ustanovi u Kragujevcu, kao i u kragujevačkoj Gradskoj upravi za imovinu i Gradskoj upravi za investicije i razvoj.

Uz dužno poštovanje prema svačijoj biografiji, zaista je teško poverovati da u Srbiji ne postoje ljudi koji su kvalifikovaniji za članstvo u telu koje se bavi odlukama koje presudno utiču na medijsku sliku u Srbiji i od najvećeg su javnog interesa. Takođe, uz dužno poštovanje ove ili one institucije, teško je poverovati da iza nerada, korupcije, nepotizma i amaterizma koji karakterišu rad REM-a ne stoje neki dublji političko-ekonomski interesi.

Na kraju pisma upućenog poslanicima Nenad Cekić navodi:

„Član 21 Ustava kaže: Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Moje pitanje glasi: Zašto je to pravo meni ukinuto?“

Odgovor je prilično jednostavan, a i Cekić ga sigurno zna: zato što se u Odboru zakoni već neko vreme tumače vrlo slobodno i po ličnom nahođenju, a u REM već neko vreme ulaze samo oni podobni, provereni i interesno povezani.