Opel bludnik

Budući da je subota dan za kulturu, u izvesnom je smislu i dan za ministra kulture, koji, kako izgleda, nije zaglavio u Mladenovcu, a možda i neće jer je stavio – ili će pre biti da mu je neko „odozgo“ stavio – tačku na polemiku sa Mitrovićem, sa kojim se „ne može argumentovao raspravljati“, što je, držim, prava šteta jer zbog te kobne tačke srpski narod i senat neće biti u prilici da sazna ko ga više voli i ko bi da mu više učini, dal Vukosavljević, dal Mitrović.

No dobro, pustimo Vladanovu i Željkovu polemiku da teče svojim tokovima i da cveta hiljadama cvetova, a mi razmotrimo filozofsko pitanje od milion sendviča: da li „naš narod“ vaistinu traži rijalitije, kako smatra Mitrović (i više nego ubedljiva većina TV naroda) ili se našem dobrom i prepoštenom narodu rijaliti programi nameću grubom silom, kako to – nakon „izliva opere u mozak“ (Mitrović) – tumači Vukosavljević.

Pravo da vam kažem, ne znam šta da mislim, toliko je problem kompleksan. Da ne postoje daljinski upravljači, a da postoji zakonska obaveza da se rijalitiji gledaju, bezrezervno bih stao na branik kulturpopečitelja, ali budući da prvopomenuti postoje, a da drugopomenuto – bar dok se drugačije ne naredi – još nije uvedeno prepustio bih ličnom izboru svakog člana našeg naroda hoće li ili neće gledati spanđavanja, raspanđavanja i montirane jebačine zadrugara/ki, od kojih mi se najbolje sviđa damica koja se zove kao marka automobila, a preziva kao jedno prezreno, ali ponekad unosno zanimanje, što mnogo govori o realnosti rijalitija, ali i nagoveštava da bi u doglednoj budućnosti rečenoj damici „partner“ mogao postati lik po imenu Opel Bludnik, a da se u ljubavni trougao lako može ušunjati i neka Mazda Lopov.

Kao i u mnogim drugima stvarima i u stvarima rijalitija glave će nam doći sabornost, sumanuta ideja da postoje stvari i pojave koje „nama“ dolikuju, ali svima do jednog – kojih se, inače, ako ne baš svi do jednog, a ono većinski klonimo kao đavo od krsta – i stvari koje „nama“ ne dolikuju, ali kojima, manje-više svi do jednog, rado pribegavamo. Ta shizofrenija koja poprima obličja kliničke, proističe iz endemski seljačkog mentalnog sklopa koji – da „ilustrujem“ – decenijama udarnički uteruje strah u kosti okolnim narodima, pa se, kad neki od okolnih naroda uzvrati, do neba uzibreti i panično zakuka da se srbofobija širi kao kuga.

Pisac je hteo da kaže da je zbog pomenute mentalne poremećenosti, da ne kažem baš kolektivne „kognitivne krize“ u zemlji Srbiji poremećen i sled događaja, sledstveno čemu današnjim posledicama ne prethode jučerašnji uzroci nego jučerašnje posledice prekjučerašnjih posledica i tako unedogled. Mladenovački popečitelj je – posledično – uveren da nama kao potomcima Nemanjića ne priliči da gledamo porno rijalitije, ali – viđi vraga – svakom potomku koji pogleda seriju „Nemanjići“, momentalno puca zašto su rijalitiji popularniji od predaka.