Osamnaest godina od ubistva radnika RTS-a nema odgovora na pitanje – zašto

Prethodno proglasivši RTS ratnom propagandnom mašinerijom, NATO je te noći sa dva projektila pogodio zgradu. Bio je to prvi put u istoriji ratovanja da je medijska kuća bila označena kao legitimni vojni cilj.

Savezna Vlada je, znajući koji će objekti biti gađani, donela naredbu o premeštanju ljudi i tehnike, između ostalog i iz RTS-a.

Do danas je poznato samo da rukovodstvo RTS-a nije postupilo po toj naredbi i radnici te noći nisu evakuisani. Zašto – i 18 godina kasnije ostalo je tajna.

U međuvremenu je za to kažnjen samo Dragoljub Milanović, tadašnji direktor RTS-a, koji je 2002. godine osuđen zbog teškog dela protiv opšte sigurnosti, odnosno nepoštovanja odluke savezne vlasti.

Odležao je desetogodišnju kaznu zatvora, ali je i dalje nepoznato ko mu je u državnom i vojnom vrhu dozvolio da, kako kažu porodice stradalih, žrtvuje radnike RTS-a.

Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše koji je stradao sa 26 godina radeći kao glavni tehničar na RTS-u, kaže da je posle 18 godina jasno da je zločin bio državni i veliki, i da dokazi o njemu moraju negde postojati.

„Evo Hadži Antić je nedavno izjavio da je izmestio Politiku iz zgrade jer je dobio upozorenje od NATO-a da će biti bombardovani. Kao što je i RTS dobio upozorenje. S druge strane, nikom iz tužilaštva ne pada na pamet da odgovorni za zločin budu izvedeni pred lice pravde. Pozivam oficire PVO da ispričaju šta su radili i koje zadatke obavljali te noći, kakve su komande dobili, gde su zapisnici o dežurstvima. Podaci se moraju nalaziti u arhivama RTS-a, knjigama dežurstava, knjigama Civilne odbrane Beograde, zapisnicima sa sednica Generalštaba…“, kaže ona.

Stojanović kaže da su im u Republičkom javnom tužilaštvu obećali da će pokrenuti proces na osnovu novih dokumenata koje je prikupilo Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal, VBA, razni istraživači, ali i autor Zoran Janić koji je napisao knjigu „Tišina u Aberdarevoj“.

„Slučaj je onda poveren bivšem vojnom tužiocu Zoranu Đošinu koji je te dokaze navodno izgubio. Budući da novih dokaza nema, rekao nam je da on ne može ništa da učini, ali neće ni da zatvori slučaj ‘iz poštovanja prema porodicama’, a zapravo da bi ih sprečio da slučaj iznesu pred međunarodne instance“, navodi Žanka Stojanović.

Sa ovim se slaže i sam Janić, koji kaže da je jasno da pravosuđe opstruira istragu.

„To što do danas drže slučaj na ledu, jasno je da opstruiraju pokušaj porodica da stignu do Strazbura, jer bi to obelodanilo šemu zločina i saučesnika“, navodi on.

Ono što porodice sada imaju na raspolaganju je ustavna žalba, ističe Milan Antonijević iz YUCOM-a.

„Tužilaštvo treba da objasni zbog čega je zastao postupak, zbog čega se ne okončava i zbog čega se ostavlja mogućnost da mnogi podaci postanu neotkriveni. Ono što nam kao pravnicima ostaje je ustavna žalba, što je put ka Strazburu koji bi mogao da naloži efikasnu istragu. Ovde efikasne istrage nema, ona nije dovela do šireg kruga odgovornih, očito nedostaju delovi slagalice. Da li su krivci u delovima vojske, to je na istrazi da utvrdi. Da li je taj krug u politici? Verujemo da treba dati odgovore na dosta pitanja, a to tužilaštvo nije uradilo“, navodi on.

Da li je vojska mogla da spasi živote 16 ljudi?

I dok porodice stradalih smatraju da u vojsci leži veliki deo odgovornosti za to što RTS nije evakuisan te noći, nekadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac kaže da je odgovorno rukovodstvo.

„Ministarstvo odbrane je tada radilo planove odbrane za republiku, ali i za javna preduzeća i sisteme koji su strateški važni za sistem odbrane. Na taj spisak je stavljen i RTS. Nakon toga i RTS je imao svoj plan odbrane i evakuacije. Odluku savezne vlade o evakuaciji nisam imao prilike da vidim i ne znam da li je stajalo koji je vremenski rok za evakuaciju, ali ako jeste, to onda nije isključiva krivica vojske. Rukovodstvo je za to odgovorno, jer neko to mora da sprovede evakuaciju u okviru preduzeća. Bilo bi potpuno anahrono da vojska tokom bombardovanja ide po preduzećima i evakuiše“, navodi on.

Još jedan od „tragova“ koji porodice upućuje na odgovorne u vrhu vojske jeste i navodni transkript presretnutog razgovora pilota NATO-a koji je bombardovao RTS i koji je navodno rekao da „meta ima živi teret“, odnosno da u objektu ima civila.

Štaviše, imaju saznanja da se taj transkript nalazi u Ministarstvu odbrane, te da je vojska znala da avion ide ka zgradi RTS-a iz koje nisu evakuisani radnici.

„Ta vrsta transkripta ne postoji. U pisanom odgovoru koji smo dobili od NATO-a dobili smo odgovor da ta vrsta komunikacije ne postoji po njihovim procedurama. Dakle, nemoguće je da pilot poleti i da mu onda u toku leta neko izdaje naređenja šta će da gađa te noći“, decidiran je bio Šutanovac.

„RTS nije evakuisan jer je bila potrebna žrtva“

Zoran Živković, tada gradonačelnik Niša, kaže da je oktobra 1998. godine NATO usvojio plan bombardovanja Srbije. Krajem oktobra je u NATO pozvan tadašnji načelnik Generalštaba sa svojom ekipom, gde mu je pokazan spisak onoga što su smatrali legitimnim metama koje će biti bombardovane, sa procenom žrtava.

„Na sreću pa je dobar deo bombi pao na prazne kasarne, jer su mnogi objekti, pre svega ti vojni, evakuisani. Nažalost i RTS je bio na tom spisku i to se znalo, za to postoje svedoci. Znalo se kad će RTS biti bombardovan, ta televizija je prenosila datum kad će početi bombardovanje, imali smo program celog bombardovanja, svaki dan smo pobeđivali NATO pakt, koliko se ja sećam izveštavanja“, kaže on.

U tom smislu, smatra on, nije ni važno da li je u naredbi vlade o premeštanju ljudi i tehnike stajao rok za evakuaciju.

„Bilo je mogućnosti da se štete smanje i one su smanjene, kad govorimo o vojnim objektima. Ali zašto to nije sprovedeno u RTS-u? Zato što je bila potrebna žrtva. Nema nikakve sumnje da je Milanović odgovoran za to što se desilo, a krivica u vojsci sigurno da postoji u etičkom i profesionalnom smislu. Ipak, ne znam da li postoji i u pravnom smislu“, ističe Živković.

Razgovor Radovanovića i Vučića

Novinar Rade Radovanović, koji je tokom bombardovanja bio dopisnik Radija Slobodna Evropa, kaže da ga je ubrzo nakon bombardovanja RTS-a pozvao tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić na sastanak.

„Vučić je bio strašno uzbuđen i potresen i rekao da mu je majka bila u televiziji te noći. Pitao sam ga što nije izveo majku, a on je rekao: „Nisam znao da će biti bombardovana televizija, ali znam ko je znao“, kaže Radovanović.

Onda je Vučić, prema njegovim rečima, počeo da ređa imena:

‘Znali su Milanović, Komrakov, Jovan Ristić, Dušan Vojvodić. Znate šta je taj uradio? Došao je te noći i izveo svoju ćerku’. Meni ministar informisanja kaže da je pet ljudi znalo za sve to. Bio je iskren, siguran sam u to da su ovi znali. Oni su znali i nikome nisu rekli, a jedan ljudski gad je došao i izveo svoju ćerku“, priča Radovanović.

Rehabilitacija Dragoljuba Milanovića?

Milanović, direktor RTS-a od 1995. do 2000. godine, u jednom od najsramnijih perioda istorije javnog servisa, petog oktobra bio je umalo linčovan kada su ga demonstranti tukli metalnim šipkama i šutirali.

Tada je jedva izvukao živu glavu, kao i njegova supruga novinarka Ljiljana Milanović, a demonstranti su vređali i nasrtali i na tadašnjeg glavnog urednika informativnog programa RTS-a Milorada Komrakova.

Porodice stradalih radnika i Komrakova optužuju da je znao da će RTS biti bombardovan, ali nije ništa uradio da ih spasi.

Milanović je u požarevačkoj Zabeli odležao 10 godina smatrajući da nije kriv, a nedavno je javnost bila sablaznuta njegovim prvim javnim istupanjem na televiziji, kada je gostovao kod Dragana J. Vučićevića u emisiji „Teška reč“.

U emisiji je više puta puštan snimak njegovog linčovanja, tokom razgovora o aktuelnim protestima u Srbiji, ali nijednom rečju nije spomenut ni razlog napada na njega, kao ni bombardovanje RTS-a, već je Milanović prikazan kao žrtva razularenih demonstranata.