Osveta Kenjkavca

Dugo je potrajao ministar Vladan Vukosavljević. Mnogo duže nego što bi se to moglo očekivati od jednog priučenog ministra kulture, koji je prve korake u ovom, ne tako lakom poslu savladavao u cipelama gradskog sekretara za kulturu, gde je dospeo iz Krunskog saveta, a pre toga iz sitnog obrtništva magle, odnosno trgovine nekretninama, odakle se retko ko mogao vinuti do ministarskih visina. Ali eto, tamo gde nisu mogli drugi, uspeo je Vladan. Zovem ga namerno po imenu, jer sada kada ga više nema na adresi Vlajkovićeva 3, biram intimniji ton, budući da se o pokojniku govore samo lepe stvari, kako ću i sam učiniti u ovom poslednjem osvrtu na njegov lik i delo.

Kažem, nema ga više u Vlajkovićevoj, ali ga ima još uvek na sajtu ovog ministarstva, nepodnošljivo ružnog dizajna, ali zato ispunjenog Vladanovim fotografijama i paskvilama kojima je krunisao svoju karijeru. Sa pozicije glavnog menadžera u kulturi Srbije, Vladan se često oglašavao nekim zagrobnim glasom, kao da se javljao, ne iz prošlog, nego iz pretprošlog stoleća. Tu, među aktuelnostima na sajtu, još uvek su njegove slike sa dodele Ordena Svetog Save drugog stepena, zatim one sa ko zna kog otvaranja jedne jedine izložbe koju je Vladan osmislio – Negujmo srpski jezik, kao i čitav niz njegovih fotografija, kojima je opremio svoje paskvile sa naslovima preuzetim iz rubrike „Odjeci i reagovanja“. Zapravo, bio je to omiljeni Vladanov žanr. U njemu je mislio i disao, u njemu je delao, proganjao ljude i zabranjivao knjige, osmišljavao hajke; na odjecima devedesetih koncipirao je svoju kulturnu politiku, u reagovanjima je isporučivao svoj tobože uljuđeni gnev, začinjen salonskim moralizmom i uličarskim etiketama.

Sada kada ga više nema u Vlajkovićevoj, njegova karijera ubrzano dobija patinu rđe, koja će za kratko vreme premrežiti lik i delo kao skalameriju od nesrećnog spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, gde je Vladan nameravao, bez saglasnosti struke i kulturne javnosti da otvori Muzej Nemanjića. Uglavnom, sve što je bilo starostavno, Vladanu je bilo drago. Sve regresivne ideje ovaj ministar je uzimao kao vrhunska načela svoje kulturne politike. Najviše od svega, zanimao ga je „srpski kulturni prostor“, poslednji brend Ekmečića i Ćosića, koje je bivši ministar kulture voleo da zove polihistorima. Teško je odgonetnuti značenje termina polihistor u Vladanovoj interpretaciji, ali svakako je zvučalo dobro i ostavljalo je utisak visokoparne ignorancije, kojom je Vladan zračio u svojim javnim nastupima. Stručnjak za prodaju beogradskih nekretnina, zaljubljenik u šetnje duž gospodstvene Knez-Mihailove, Vladan je još kao sekretar najviše voleo da cunja po knjižarama, zagleda njihove nazive, kao i imena susednih firmi, pa ako su bili na latinici, ulazio bi unutra i pokušavao da ubedi vlasnike da ih prebace na ćirilicu. Jednoga dana, kada se domogao ministarske fotelje, ova njegova navika postala je modus vivendi celog ministarstva, koje je svoje kapacitete upreglo u ćirilizaciju svega postojećeg.

Vladan je za svoje retro poslove pronašao i retro stručnjake sa Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta, kao i sa Instituta za književnost i umetnost. On i njegov tim upravljali su se starim srpskim geslom: trećinu privoleti da napusti latinicu milom, drugu trećinu potkupiti privilegijama, a poslednju trećinu ćirilizirati silom. Glavni aduti za ovakav poduhvat, za Vladana su bile latinične reklame u Knez-Mihailovoj, a za njegove stručnjake zabrana ćirilice pod okupacijom u Prvom svetskom ratu. Uostalom, inkriminisana ilustracija Kenjkavca na izložbi u Staroj kapetaniji imala je komentar napisan na latinici, što je Vladana uznemirilo mnogo više od satare u Kenjkavčevoj glavi. Vizuelni spoj satare i latinice je kod Vladana izvršio neki vid transgeneracijske retraumatizacije, zbog čega je on opravdao devastaciju ove izložbe kao „bolesne umetnosti“. Bilo bi sve drugačije da je Kenjkavac bio oplemenjen ćiriličnim komentarom; još da je bila u pitanju Miroslavljeva ćirilica, Vladan bi rado zanemario „nemoralnost“ ovakve umetnosti.

Šta će ostati iza Vladana? U njegovom nekadašnjem kabinetu u Vlajkovićevoj, ostao je rezervni par ulaštenih cipela za prijeme u ambasadama, na Dan Ćirila i Metodija, kao i za odlazak na groblje. U profesionalnom smislu, ostaće nekoliko kopija Strategije razvoja kulture, umnoženih na kseroksu i povezanih u pisarnici ministarstva u prizemlju. Sva je prilika da će čistači Maje Gojković, nove ministarke kulture i velikog fana Endija Vorhola, ove kopije izbaciti zajedno sa ostalim smećem koje se nakupilo iza stare administracije. Ona će svakako poželeti da osmisli svoju Strategiju razvoja kulture Srbije, ali ovog puta oročenu na godinu do godinu i po dana, koliko im je svima predsednik Vučić dao na raspolaganje.

Iza Vladana će ostati i njegova poslednja reč, koju je uputio NIN-u i Vremenu, kao i pojedincima koji su ga zadužili, komentarišući njegova ministarska nedela. Osvrnuvši se u gnevu, Vladan je nehotice otkrio i to da je kao ministar kulture i informisanja bio stub režimske kampanje protiv nedeljnika NIN, kao i NIN-ove nagrade, koju je sproveo sa grupom „nezavisnih“ pisaca, pod dobrom logistikom Lagune koja i dalje traje. Takođe, Vladan je sve svoje kritičare nazvao ustašama i time nas još jednom podsetio na svoj jedini tekst koji je u predministarskom životu napisao i objavio, a koji se ticao logora Jasenovac. Ovo jasenovačko stanovište poslužilo je Vladanu za formiranje odnosa prema savremenoj umetnosti i književnosti, regionalnoj saradnji, službenom jeziku i pismu, naposletku prema opasnom vidu higijene koju je želeo da sprovede u kulturi. Na koncu, i prema latiničnom Kenjkavcu, koji je ipak preživeo upad Vladanove jedinice za deratizaciju i dezinsekciju umetnosti. Moj predlog novoj ministarki kulture je da otkupi Kenjkavca, umnoži ga u maniru pop-arta i postavi ga na zid, iza leđa svakog budućeg ministra kulture u Vladi Srbije, kao opomenu na mračne dane Vladanovog ministarskog života.