Paranormalne pojave: Regulatorno telo za elektronske medije

Može li se privid predstaviti kao stvarnost? Da je takva – po svojim obeležjima – paranormalna pojava u Srbiji ne samo moguća nego i održiva svedoči Regulatorno telo za elektronske medije, koje zapostavlja čak i dužnosti sadržane u samom njegovom nazivu.

Iako je po tome već poslovično poznato prenebregavanje obaveze da nadzire rad pomenutih medija u izbornoj kampanji – u vremenu kada je to najpotrebnije – već je mnogo više od uobičajenog nemara.

Nije, dakle, više reč samo o dopuštanju najbezočnijih komercijalnih proizvoljnosti – u neograničenom korišćenju vremena za nepodnošljivo duge reklame čak i u vestima – već o nečemu suštinski mnogo važnijem: obezbeđenju makar približno ravnopravnih uslova za sve predsedničke kandidate.

Ako je u samo jednom danu (9. marta) u Nacionalnom dnevniku TV Pink kandidatu za predsednika vladajuće stranke udeljeno 49 puta više vremena nego svim drugim kandidatima zajedno, tada se pre može govoriti o svetskom rekordu u podaničkoj uslužnosti nego o ravnopravnim uslovima.

Pa ko je taj koji treba da to uoči ako ne institucija koja je i osnovana da se o njima stara? Na to je, uostalom, obavezuje član 5 sopstvenog statuta u kome se kaže da je REM „regulatorno telo čiji je cilj očuvanje, zaštita i razvoj slobodnog mišljenja i izjašnjavanja u cilju zaštite interesa javnosti“.

Pa kako će se, dođavola, slobodno izjašnjavanje čuvati i održavati ako u elektronskim medijima za različito mišljenje ne postoji ni prostor ni vreme? Ako za to nadležna ustanova za odustajanje od nadzora pribegava grotesknom izgovoru da „nemaju parametre za softver“?

Da li je moguće da ne tako mali broj zaposlenih u njoj (od 70 do 100) nisu smislili uverljiviji izgovor za spasavanje nepovratno srozanog ugleda?

Ili im do toga nije ni stalo sve dok u ustanovi koja postoji samo kao privid čuvaju dobro plaćena mesta?

Nije ovde, nažalost, reč samo o moralnoj manjkavosti, što je, najzad, stvar ličnog izbora, već o zloupotrebi ovlašćenja i nadležnosti, što je već u domenu pravne odgovornosti. Nikakvi „parametri“ i „softveri“ ne mogu ih opravdati što su sebe izuzeli od nadzora nad elektronskim medijima – što je smisao samog njihovog postojanja.

Pa kako će se, dođavola, slobodno izjašnjavanje na izborima čuvati i održavati ako u elektronskim medijima za različito mišljenje ne postoji ni prostor ni vreme?

Ako to još čine u vreme izborne kampanje, kada je potreba za nadzorom ponašanja elektronskih medija najveća, šta se drugo može zaključiti već da su u dosluhu sa vlastima?

Moramo se, otuda, upitati kakva je svrha njihovog opstanka ako sami odustaju od obaveza zbog kojih su osnovani. Ako su već pristali da se u elektronskim medijima, koje bi tobože trebalo da nadziru, umesto stvarnog života nude samo prividi – kakvi su i sami postali – tada ne postoji ni jedan jedini razlog da i dalje postoje.

Može se razumeti da vlasti zbog toga neće patiti. Šta će im, uostalom, regulatorno telo za elektronske medije kada ionako gotovo sve sami nadziru. Ono što se ne može razumeti jeste ravnodušnost međunarodnih organizacija koje su stavile do znanja da će samo u ograničenom, skučenijem vidu nego ranijih godina, nadzirati izbore.

Zbog čega? Da li možda zbog toga što za tim nema potrebe? Što su izbori u Srbiji poslovično poznati po odsustvu bilo kakve krađe i drugih marifetluka? Što saopštenje nevladinih organizacija o ozbiljnom ugrožavanju izbornog procesa zbog vapijuće neravnoteže u zastupljenosti predsedničkih kandidata u medijima nema osnova?

U odgovoru na ova, ali i na mnoga druga ne manje važna pitanja čuli smo samo neuverljivo objašnjenje da nije bilo dovoljno vremena da se organizuje temeljnije praćenje. Pa zbog čega, tada, nisu na to upozorili? Za to je bar bilo dovoljno vremena.

Kada, prema tome, kandidat vladajuće stranke u dvostrukoj ulozi premijera i kandidata za predsednika kaže kako je „sam protiv svih“, u stvarnosti je, kao i obično, potpuno obrnuto, jer su sami protiv „svih i svega“ upravo opozicioni kandidati koji se suočavaju sa režimskim medijima, nepostojanjem regulacionog tela, zloupotrebom državnih funkcija u partijske svrhe i, najzad, blagonaklonošću međunarodne zajednice prema odsustvu čak i institucionalno obavezujućeg nadzora.