Počinje suđenje po tužbi Jelene Trivan protiv nedeljnika Vreme zbog teksta u kome se tvrdi da je plagirala doktorat

U Višem sudu u Beogradu 23. marta trebalo bi da počne suđenje po tužbi direktorke JP „Službeni glasnik“ Jelene Trivan protiv nedeljnika Vreme zbog teksta u kojem se tvrdi da je njena doktorska disertacija plagijat. Štaviše, da je reč o „najsmešnijem plagijatu“ među analiziranim doktorskim radovima koje su proteklih godina odbranili pojedini javni funkcioneri u Srbiji.

U tužbi podnetoj decembra 2019. nominalno je četvoro tuženih, a realno troje: nedeljnik Vreme, odgovorni urednik tog nedeljnika Damir Kalember, ali i njegov daleko poznatiji novinarski alijas Filip Švarm, kao i autor teksta Nemanja Rujević.

Od njih Jelena Trivan zahteva da joj solidarno isplate milion dinara, plus zateznu kamatu, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljenu duševnu bol zbog povrede časti i ugleda. Uz to, traži i da se u listu, po njenoj pravnosnažnosti, objavi presuda, a da se sa sajta nedeljnika ukloni sporni tekst.

Malo Vikipedija, malo Boško Obradović

Sporni tekst „Anatomija jedne disertacije“ objavljen je 28. novembra 2019. i u njemu kolega Rujević otkriva da je Jelena Trivan prepisala, bez navođenja izvora, barem 15 odsto doktorske teze „Biblioteke i multikulturalnost“, koja je odbranjena na Filološkom fakultetu 2013. godine.

Tužba je usledila nedelju dana nakon što se taj broj Vremena pojavio na kioscima, a na zakazivanje prvog ročišta, prema saznanjima Cenzolovke, ovoliko se čekalo zbog epidemije koronavirusa.

Tih 15 odsto prepisanog teksta bez navođenja izvora, piše Rujević, odnosi se samo na literaturu dostupnu na srpskom jeziku. Buduća doktorka nauka, tvrdi autor teksta, preuzimala je u svojoj doktorskoj tezi – bez citiranja – delove radova drugih autora, između ostalih i od Boška Obradovića, lidera Dveri, ali i tekstove sa nekakvih foruma, zatim sajtova kojima su dostupni objavljeni seminarski radovi, a u disertaciji se čak našao – od reči do reči, bez ijednog citata – i kompletan članak sa Vikipedije.

Za potrebe istraživanja, Rujević navodi da je sporni doktorat provukao kroz Turnitin, vodeći softver za prepoznavanje plagijata. Rezultat – u radu „Biblioteke i multikulturalnost“ postoji čak 29 odsto teksta koji se nalazi u drugim izvorima na srpskom jeziku. Od pak tih 29 odsto teksta, tek manji deo otpada na uredno citirane delove – veći deo ipak sadrži čitave pasuse i stranice za koje, doduše, postoje izvor ili fusnota, ali su prepisani direktno, bez znakova navoda.

Trivan: Nije plagijat, tvrdnje iz teksta nedokazane

Istog dana kad je tekst objavljen, Jelena Trivan je na N1 demantovala navode iz Rujevićevog teksta.

„Odgovorno tvrdim da moj doktorat nije plagijat i da moje obrazovanje nikada nije bilo upitno“, rekla je Trivan ocenivši da je „jasno da je ovo naručena kampanja“.

Rujević pak u izjavi za Cenzolovku kaže da je pominjanje nekakve kampanje „manir funkcionera režima“, dok o samoj tužbi kaže da je – besmislena.

Buduća doktorka nauka, tvrdi autor teksta, preuzimala je – bez citiranja – delove radova drugih autora, između ostalih i od Boška Obradovića, ali i tekstove sa nekakvih foruma, sa sajtova, pa i kompletan članak sa Vikipedije

„Kad su činjenice neumoljive, izvodi se najjeftinija zamena teza – uopšte se ne priča o tim činjenicama nego o tobožnjoj kampanji. Često slede i tužbe, besmislene, kao u ovom slučaju“, ističe autor spornog teksta.

„Za svako slovce u tekstu postoje javno dostupni dokazi“, izričit je sagovornik Cenzolovke. „Nije to neka nauka – u radu doktorke Trivan su istovetni pasusi i stranice kao u drugim radovima, koji su nastali pre njenog, a da pri tome ti pasusi i stranice nisu uredno citirani niti su izvori navedeni u spisku literature. Sama tužba je konfuzna, shvatam da je doktorka Trivan nečim uvređena i misli da joj je narušen ugled, ali sam uveren da sud ne priznaje uvređenost nepobitnim činjenicama kao osnov za odštetu.“

Jelena Trivan, s druge strane, u tužbi, u koju je Cenzolovka imala uvid, ukazuje na to da tvrdnje iznete u tekstu „ni na koji način nisu dokazane“. I ne samo to: protiv direktorke JP „Službeni glasnik“, čitamo dalje tužbu, nikad nije vođen „bilo kakav postupak povodom ovog pitanja“, odnosno „doktorska disertacija tužilje nikad nije bila sporna“.

Ovo je zapravo tačno, ali iz jednog prostog razloga – za razliku od, recimo, uspešno osporenog doktorata ministra Siniše Malog, u ovom slučaju nije imao ko da utvrdi eventualno postojanje plagiranih delova rada. Naime, Etička komisija Filološkog fakulteta, na kojem je odbranjena doktorska disertacija Jelene Trivan, konačno je formirana godinu dana nakon objavljivanja teksta, 16. decembra 2020. godine.

„Na sednici održanoj 16. decembra 2020. godine verifikovani su mandati članova i zamenika članova Etičke komisije Filološkog fakulteta. Ovim je Etička komisija konstituisana u punom sastavu i otpočela je sa radom. Pošto je usvojen predlog o dinamici rada, komisija je odlučila da će se sledeća sednica održati 15. januara 2021. godine, kada će početi sa razmatranjem pristiglih zahteva“, navodi se na sajtu Filološkog fakulteta.

„Najsmešniji plagijat“

Osim što je u svom tekstu, kako se navodi u tužbi, objavio „neistinite i uvredljive navode“, Rujeviću se na dušu stavljaju i pisanije o samom slučaju na njegovom Tviter nalogu, te javni istupi, u kojima je, pored ostalog, za doktorsku tezu Jelene Trivan rekao da je „najsmešniji plagijat koji je do sada otkriven“.

U razgovoru za Cenzolovku Rujević ponavlja takav epitet jer ne vidi kako drugačije nazvati rad „u kojem ima svega – od prepisivanja kompletnih stranica Vikipedije i nepotpisanih seminarskih radova sa interneta do prepisivanja iz knjige Boška Obradovića“.

Direktorka JP „Službeni glasnik“ Jelena Trivan nije odgovarala na naše pozive i poruke, čime je, uz sve drugo, bez odgovora ostalo pitanje da li je eventualno bilo pokušaja da se spreči objavljivanje teksta.

U redakciji nedeljnika Vreme za Cenzolovku navode da pritisaka nije bilo, ali, kako podseća odgovorni urednik i jedan od tuženih, Filip Švarm, oduvek postoje neuspešni pokušaji da se utiče na Vreme. Oni nije želeo dalje od ovoga da komentariše.

Inače, tužba protiv Vremena otkriva koju su to, mimo narušavanja ugleda i časti, konkretn(ij)u štetu, u datom trenutku, mogli da izazovu Rujevićeve tvrdnje, pre svega po dalju karijeru direktorke „Službenog glasnika“. Naime, u trenutku objavljivanja teksta trajao je konkurs za direktora tog javnog preduzeća, za funkciju na kojoj se Jelena Trivan nalazi, a želela je da obnovi mandat.

„Ovakvi navodi tuženih“, stoji u tužbi, „ne samo da narušavaju ugled i čast već nanose direktnu štetu tužilji u poslovnom okruženju, posebno iz razlog što je oktobra meseca ove godine (2019, prim. a.) Vlada Republike Srbije raspisala konkurs za direktora ’Službenog glasnika’, te u svetlu ovih izmišljenih činjenica i kontinuirano negativnih izjava tuženih, tužilja trpi štetu, odnosno direktno se onemogućava nastavak profesionalne karijere tužilje i zbog izmišljenih afera dovodi u pitanje nastavak mandata tužilje iako je tužilja zbog poslovnog uspeha u JP SG proglašena menadžerom godine.“

Možda bi Rujevićev tekst zaista bio opako štetan po dalju karijeru Jelene Trivan, e da se na konkursu za direktora „Službenog glasnika“ prijavilo više kandidata. Ovako, Trivan je bila jedina prijavljena kandidatkinja, pa Vlada Srbije nije imala kud do da je krajem januara 2020. imenuje ponovo za direktorku. Kako je tada saopšteno, tokom objavljenih testiranja i razgovora sa komisijom, Jelena Trivan je dobila prosečnu ocenu 2,90.