Podeliti RTS između vlasti i opozicije

Slično je i sa nemačkim i britanskim i francuskim rešenjima. Oni se oslanjaju i na tradicije i norme koje se manje-više poštuju po decenijskoj inerciji. I tamo političke partije utiču na izbor rukovodstva, ali taj uticaj ponegde dele sa novinarima i njihovim udruženjima, te i sa drugim organizacijama u društvu.

NJihovi političari se ne bi drznuli da, na primer, osnuju fantomska novinarska udruženja i druge organizacije kako bi kroz njih sebi prigrabili medijsku dominaciju. To kod nas nije slučaj. Osim lepih želja koje se svode na to da se nekako mora izabrati „objektivno“ nadzorno telo, za sada nisam video konkretan, operativan nacrt institucionalnog uređenja televizijskog prostora koji bi sprečio tešku dominaciju vladajuće partije.

Kako naterati političare da smanje pritisak na televizije, kako bi i novinarima bilo lakše? Za početak, nije uopšte potrebno da izbori budu pošteni. Bitno je da na njima vladajuća koalicija nema više od 189 poslanika u Skupštini. Nakon izbora, formira se Skupština. Skupština većinom glasova bira Vladu. Poslanici skupštinske većine su oni koji su glasali za izbor Vlade. Poslanici opozicije su oni koji nisu.

Poslanici većine biraju urednika RTS1. Potom se većinom glasova unutar opozicije bira urednik RTS2. Zato je bitno da vladajuća koalicija ne osvoji 189 poslanika, jer

onda njih 126 može izglasati vladu, a preostalih 63 bi moglo glumiti opoziciju i nadglasati 62 opoziciona poslanika i tako izabrati i urednika RTS2. Ovde se podrazumeva da oni koji glume opoziciju mogu biti i deklarisane opozicione partije, poput nedavnih „Zavetnika“.

Ako ćemo biti licemerni, za razliku od Hrvata, onda možemo zadržati REM koji bi glumio „nezavisno“ medijsko telo izabrano od strane skupštinske većine. Onda to „nezavisno“ telo bira Upravni odbor RTS-a koji bira generalnog direktora. Dakle, lanac komandovanja se pruža od skupštinske većine pravolinijski do Dragana Bujoševića. Pošto skupštinskom većinom, a zbog proporcionalnog izbornog sistema, bespogovorno komanduje Aleksandar Vučić, možemo uprostiti – Vučić komanduje Bujoševiću.

Ako ćemo biti licemerni, onda neka većina unutar opozicije bira REM2, pa onda REM2 bira generalnog direktora RTS2. Tada na unutaropozicionu većinu pada teret dokazivanja da su izabrali objektivnog, savesnog, poštenog, „ni po babu ni po stričevima“ urednika. To se dokazuje objektivnošću programa RTS2.

Ukoliko RTS2 bude navijački uređivan, unutaropoziciona manjina će moći ubedljivo da dokazuje opozicionoj javnosti da su partije unutaropozicione većine iste kao i partije vlasti. To će unutaropozicionoj manjini omogućiti društvene mreže i mediji koje inače prati opoziciona javnost. Ne zaboravimo, RTS2 je bitan zato što dopire do glasača koji gledaju samo televizije sa nacionalnom frekvencijom koje kontroliše vladajuća partija. Danas je Vučićeva, a sutra će biti neka druga. Nije RTS2, dakle, bitan zbog glasača koji već gledaju televizije koje režim ne kontroliše.

Zbog svega navedenog, unutaropoziciona većina će biti u teškoj situaciji ukoliko izabere sebi pristrasnog urednika RTS2. Na ovaj način će i vladajuća partija biti u problemu, jer će RTS2 biti mnogo objektivniji od RTS1, a sve to pred istom publikom. Sada, postoje glasači do kojih televizije koje nisu pod kontrolom režima ne mogu dopreti, pa samim tim režim nema motiv da puno glumi medijsku objektivnost. Zato će biti besmisleno vladajućoj partiji da na RTS1 glumi otvorenost za opoziciju, a da pri tome pušta predstavnike vlasti da pljuju, viču i prave haos u TV emisijama gde opozicija ionako na kašičicu gostuje.

Na RTS2 bi se videlo kako to može biti uljudnije i kulturnije, a sve pod logom RTS-a. Taj logo RTS-a je bitan ljudima koji smatraju da je državna TV ipak „državnija“, pa je samim tim „bliža istini“ ili bar ima veći autoritet. Tako bi se stvorila ravnoteža straha i konkurencija i među partijama i među televizijama.

Samim tim bi i novinari bili daleko slobodniji, jer bi uvek mogli da se pobune ako ih neko pritiska, pošto bi konkurentske televizije jedva dočekale da im daju platformu kao svedocima da su „one druge TV u stvari partijske sluge“. U takvoj atmosferi medijske ravnoteže bi svakoj vlasti bilo teže da sprovodi medijski linč protiv nepodobnih sudija, tužilaca, policajaca, lekara, i drugih, jer bi oni uvek mogli doći na RTS2 i dopreti do tog procenta glasača koji svojom neobaveštenošću olakšavaju skupštinsku većinu vladajućim partijama.

U krajnjem slučaju, ne bi bilo gore nego sada, a vrlo verovatno bi bilo bolje.

Autor je doktor političkih nauka, analitičar