„Predsednik Vučić uvek ima istu retoriku, otud i kritike“

Premda izložena unakrsnoj vatri pitanja voditeljke panela i publike, uspešno se snalazila u odbrani svog poslodavca kojeg savetuje još od 2012. godine, kada je Aleksandar Vučić bio ministar odbrane i premijer. U srpskoj vladi počela je da radi 2004. godine u vreme Vojislava Koštunice, a zatim postala savetnica tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačica, sa kojim je prekinula saradnju pod nerazjašnjenim oklonostima.

Suzana Vasiljević studirala je novinarstvo i germanistiku u Berlinu i filmsku i televizijsku kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U njenoj zvaničnoj biografiji kao poslodavci se navode BBC, nemačka televizija ARD i austrijska ORF, kao i Jutel. Za BBC je radila više od 40 dokumentarnih filmova i serija, među kojima i „Umiranje Jugoslavije“ i „Pad Miloševića“. Dobitnica je Zlatne masline za režiju na televizijskom festivalu u Baru 2005. godine za film „Srebrenička sjećanja“.

Kako je objasnila u jednom intervjuu, njena saradnja sa predsednikom Vučićem počela je tako što ju je na engleskom pitao „Do you want to fork for me?“ Iako Vučića prati na svim njegovim putovanjima i javnim nastupima, retko se pojavljuje u medijima. Poslednji put bilo je to u januaru ove godine, kada se upustila u javnu polemiku sa jednim od najvećih srpskih novinarskih udruženja – NUNS-om.

Naime, navodno joj je zasmetala vest da je Evropska federacija novinara u okviru svoje posete Srbiji, na poziv NUNS-a, zatražila sastanak sa premijerkom Anom Brnabić, a ne sa predsednikom države. Nakon njenog pisma, dogovoren je sastanak sa Vučićem, a polemika sa NUNS-om nastavljena.

U razgovoru za hrvatski nedeljnik Nacional Suzana Vasiljević govorila je o saradnji sa predsednikom Vučićem, kao i o položaju medija u Srbiji u odnosu na situaciju u Hrvatskoj i Evropi.

Iza vas je bogato novinarsko iskustvo – radili ste za ARD, ORF i BBC. Kako ste i zašto promenili profesiju i nedostaje li vam novinarstvo?

– Novinarstvo danas nije ono što je bilo u vreme kad sam se ja bavila tom profesijom, tako da ne žalim što danas nisam u istom poslu. Promenila sam profesiju kad sam shvatila da sam prestala da budem objektivna i da postajem sve više politički angažovana, a sve manje novinar. Tokom snimanja BBC serije „Pad Miloševića“ bila sam neopravdano neprijatna prema jednom sagovorniku i tada mi je producentkinja Norma Persi rekla da je „vreme da uzmem odmor“. To sam posle izvesnog vremena i uradila.

Snimili ste mnogo dokumentarnih filmova, a za film „Srebrenička sjećanja“ dobili ste nagradu u Baru 2005. Kako ste snimali film, ko su bili sagovornici i da li je film prikazan u Srbiji?

– Film sam snimila na desetogodišnjicu masakra u Srebrenici i sagovornici su bile žene, majke… koje su u tim užasnim ratnim danima izgubile članove porodica. Kada Hotić, Munira… zajedno smo po Bosni tražili grobove njihovih najmilijih. Da, film je prikazan na televiziji B92 u celosti, a neki delovi su korišćeni u dokumentarnom filmu koji je prikazala Radio-televizija Srbije.

U Rovinju su vam hrvatski novinari postavili dosta neugodnih pitanja. Kako ste to doživeli i da li bi srpski novinari u vašoj zemlji mogli da vam postavljaju takva pitanja?

– U zemlji u kojoj bez komentara prođe naslovna strana magazina na kojoj imate sliku predsednika vlade te države (tada Aleksandar Vučić) i metu nacrtanu preko njegovog lica, uz komentar „Samo snajper Srbiju spasava“ novinari mogu sve. Nisam bila iznenađena neugodnim pitanjima novinara u Rovinju. Više puta sam prisustvovala pres konferencijama u Hrvatskoj i znam koliko vaši novinari mogu da budu kritični prema svojoj vladi, premijeru ili predsednici. Ono čime sam ja fascinirana je činjenica da oni svoju vlast nikada ne napadaju pred stranim osobama. Ta njihova suzdržanost i ujedinjenost u odbrani svoje države pred drugima zaista je vredna poštovanja. U Srbiji je tako nešto apsolutno nemoguće i mislim da naši novinari od vaših moraju još mnogo da uče.

[povezaneprice]

Koliko nam je poznato od srpskih kolega, predsednik Vučić ima kontrolu nad većinom medija u Srbiji, koji prate sve što radi i kojima se koristi za svoj PR. Tvrdi se da, osim RTS-a, predsednik kontroliše i mnoge komercijalne televizije i novine, posebno TV Pink. Šta kažete na te optužbe?

– Nisu to argumentovane optužbe, to su floskule koje se lako prodaju. Ako analizirate medijsku scenu u Srbiji, videćete da, od četiri najprodavanija magazina (NIN, Vreme, Nedeljnik, Novi magazin), sva četiri su potpuno protiv politike Vlade i predsednika. Od portala istrazivačkih novinarskih mreža imate KRIK, BIRN, CINS.. Svi, kako sebe vole da nazovu, nezavisni, i ni jedan jedini nije „zavisan“ o srpsku vladu. Od dnevnih novina, „Danas“ je apsolutno opozicioni, „Blic“ je u nemačkom vlasništvu i veoma je kritičan prema srpskim vlastima (osim na temu EU integracija), „Politika“ i „Večernje novosti“, koje su u državnom vlasništvu, protive se evropskoj politici sopstvene vlade i veoma često na naslovnim stranama imaju intervjue sa ljudima koji zastupaju tu „antivladinu politiku“. Tri privatne novine, „Alo“, „Srpski telegraf“ i „Informer“ podržavaju predsednika, ali ne baš i njegovu evropsku politiku. Od televizija postoje dve u vlasništvu grčko-američkog kapitala, jedna u vlasništvu potpuno američkog kapitala i nekih opozicionih lidera, jednu državnu, na kojoj su i urednici i novinari svi redom iz vremena Demokratske stranke, koju po svim istraživanjima ocenjuju kao „veoma balansiranu“, i jednu privatnu televiziju koju vi pominjete, koja podržava politiku Vlade i predsednika. Kada ovo prostom matematikom saberete, videćete da vaše tzv. srpske kolege – namerno ili ne – zanemaruju istinu. Da li je stanje idealno, naravno da nije, daleko od toga, ali da li predsednik Vučić kontroliše većinu medija u Srbiji, demantuje jednostavno zbrajanje gore navedenog.

Ipak, kontrola medija naročito je bila vidljiva za vreme kampanje za predsedničke izbore, kada su ga gotovo svi najvažniji mediji podržavali. Možete li to negirati?

– Tu je došlo do zamene teza. Predsednik je u vreme predsedničke kampanje bio premijer i obavljao je svoj posao sve do izborne tišine. Mediji su pratili te njegove aktivnosti, što nije imalo veze sa vremenom koje su on i njegova stranka dobijali u predizbornom programu. Naravno, svi borci za slobodu medija su to namerno ignorisali pa su računali vreme u medijima sabirajući redovne aktivnosti predsednika vlade i kampanju. Nisam videla da u bilo kojoj evropskoj zemlji predsednik ili premijer prestaje da radi svoj posao u vreme kampanje. To je, čini se, pravilo samo u Srbiji. Volela bih da neko analizira minutažu koja je u vreme poslednje kampanje u Nemačkoj u njihovim medijima, data kancelarki Merkel, Martinu Šulcu ili Alis Vajdel.

Bila sam na jednoj međunarodnoj medijskoj konferenciji SEEMO-a (South East Europe Media Oragnisation) u Beogradu, na kojoj je srpskim novinarima bilo zabranjeno da postavljaju pitanja. Kako to objašnjavate?

– Srpskim novinarima je zabranjeno da postavljaju pitanja samo na konferencijama za štampu srpskih opozicionih partija. Na nekima od tih pres konferencija, određenim, po opozicionim merilima, „nepodobnim medijima“ bilo je zabranjeno čak i da uđu u prostorije u kojima su održavane pres konferencije opozicionih lidera Jeremića, Jankovića, Đilasa… I tada su sva medijska udruženja reagovala, osudivši tu zabranu. Na konferencijama za štampu predsednika Vučića dozvoljen je ulaz svim akreditovanim domaćim i stranim medijima. On na sva njihova pitanja odgovara, zato se novinari i žale da njegove pres konferencije traju ponekad i više od sat. To je zato što svima želi da izađe u susret.

Moje iskustvo sa pomenute konferencije je suprotno. Ali i hrvatska vlada, a naročito premijer, obraćaju se samo odabranim novinarima i medijima. Čini se da je tako i sa predsednikom Vučićem. Čak i mi u Hrvatskoj smo primetili da ga naročito nerviraju novinari sa N1, koje svako malo proziva da rade za Amerikance. Zašto mu to smeta?

– Za članove hrvatske vlade zaista ne znam, ali predsednik Vučić se uvek obraća svim medijima. Naročito voli da odgovara na provokativna pitanja televizije N1, „Insajdera“… Njemu ne smeta što je N1 američka televizija. Naprotiv. To izgleda smeta zaposlenima. Osim toga, kada su mu jednom prilikom rekli da im smeta što ih tako oslovljava, prestao je.

Da li je predsednik Vučić dao intervju za N1 i daje li ih kritičnim i opozicijskim medijima? Kada je nekome od njih dao intervju?

Televizija N1 je svoj program sa inauguracije predsednice Kolinde Grabar Kitarović sa Markova trga počela intervjuom sa, tada, premijerom Vučićem. U Sarajevu je bio gost N1 u otvorenom studiju sa Bakirom Izetbegovićem. Pre nekoliko meseci, u maju, dao je intervju za „Insajder“, a u istoj nedelji, „Fajnenšel tajmsu“, „Blumbergu“, „Asošjjeted presu“, „Juronjuzu“ i albanskoj televiziji „Klan“.

Hrvatski političari, a naročito predsednica, imaju posebnu retoriku za spoljnu i unutrašnju upotrebu. Odnosno, kada se obraćaju međunarodnoj javnosti pričaju jedno, a kod kuće nešto sasvim drugo, želeći da se dopadnu nacionalistima i krajnjoj desnici. Čini se da i predsednik Vučić koristi sličnu tehniku – u Evropi priča jedno, u Srbiji drugo, u Hrvatskoj treće. Kako to komentarišete?

Predsednik Vučić uvek ima istu retoriku i to je ono zbog čega ga uglavnom i kritikuju. U Moskvi na pres konferenciji sa predsednikom Putinom kaže da je Srbija na evropskom putu, u Berlinu na konferenciji sa kancelarkom Merkel kaže da je Srbija na evropskom putu, ali da ima tradicionalno dobre odnose sa Rusijom i da neće uvoditi sankcije… Pre desetak dana je usred Kosovske Mitrovice pred desetak hiljada Srba rekao: „Nisu moj posao ni mitovi, ni snovi, ni priviđenja, niti sumanute vizije Kosova bez Albanaca…“ I dodao da je njegova ideja da čuva mir i pokuša da uspostavi mostove poverenja prema Albancima. Nažalost, nisam čula da je bilo ko od predstavnika hrvatske vlade tako nešto rekao u Kninu, Dvoru na Uni, a kamoli Zagrebu, Osijeku, Splitu…

Rekla je predsednica Kolinda Grabar Kitarović obraćajući se predstavnicima srpske manjine u Lisinskom, prilikom službene posete predsednika Vučića Hrvatskoj, kada mu je domaćica. Činilo se da su njih dvoje uspostavili prijateljski dijalog i da će se odnosi između dve zemlje popraviti. No, usledile su izjave poput one u kojoj se Hrvatska upoređuje sa nacističkom Nemačkom. Jeste li predsednika upozorili da nije dobro na taj način govoriti o susednoj zemlji i da to neće doprineti boljim odnosima?

Predsednik Vučić i predsednica Grabar Kitarović imaju veoma pristojne odnose i trude se da urade najbolje stvari za države koje vode. I za svoje narode. Predsednikov govor na obeležavanju godišnjice „Oluje“ nije imao nikakve veze sa politikom današnje Hrvatske, niti hrvatske predsednice. Predsednica Grabar Kitarović nije bila na vlasti u Hrvatskoj 1995. godine. On je govorio o nekim davnim i ružnim vremenima, kojih se mnogi Nemci danas stide. A i mnogi Hrvati. Vidim da ste vi u vašoj kolumni „Otrovna politika – Jogurt revolucija“ upravo o tome govorili.

Nedavno je u svom govoru na Kosovu predsednik Vučić izjavio kako je Milošević imao dobre namere koje su loše završile po Srbiju. U Hrvatskoj je to doživljeno kao rehabilitacija Slobodana Miloševića. Je li to bilo potrebno?

– Predsednik Vučić je o tome govorio na Kosovu i Metohiji. I svi pametni ljudi su shvatili šta je u stvari rekao, samo je u Hrvatskoj deo njegovog govora istrgnut iz konteksta i iskorišćen za napade na Srbiju. Taj govor je bila najžešća kritika Miloševićeve ratne politike, a predsednik Vučić je govorio o osvajanju Balkana laptopom, knjigom i olovkom. Nažalost, to niko u Hrvatskoj nije želeo da primeti, jer samo nesposoban i loš Vučić je dobar za hrvatsku političku scenu.

Sluša li predsednik Vučić vaše savate, da li je spreman da prizna grešku?

Čuje me. Razgovaramo dosta o svemu. I pre i posle. Analiziramo njegove izjave, postupke, govore…nismo uvek saglasni, ali on poštuje moje mišljenje i nekada ga uvaži, nekada ne. Pre nego što sam prihvatila njegovu ponudu za posao rekla sam mu da ja nikada neću samo klimati glavom i podržavati ga u svemu što radi. Upozorila sam ga da ću uvek izneti svoje mišljenje pa iako se to njemu ne bude sviđalo, te da ako to ne može da podnese, onda je bolje da ne započinjemo saradnju. Ne znam da li je danas srećan zbog svoje odluke, ali često me pita „znaš li ti da ćutiš?“

Kako biste opisali odnos sa njim?

Kao odnos pun poštovanja, razumevanja. Znam da mu nije lako, donosio je neke teške odluke, poput mera fiskalne konsolidacije, radne i penzione reforme…neke vrlo teške odluke su tek pred njim. Pa i kad mi deset puta dnevno dođe da odem u penziju, od umora, odsustva privatnog života itd, zbog svega što smo zajedno prošli i što je još pred nama, nekako nastavljam dalje.

Koliko uopšte mogu učiniti medijski savetnici? Mogu li da poprave imidž političara i utiču na bolju retoriku u odnosu sa susednim zemljama?

Ako se tim poslom bave profesionalno, mogu da budu od velike pomoći. Uloga medijskih savetnika je važna, jer bez njih bi političari morali da budu sami svoji promoteri, teško bi bilo osvojiti i zadržati vlast. Bez obzira na sve, mi smo tu „pomagači“, a najveći deo posla je, naravno, na političarima. Uostalom, mali broj ljudi u Srbiji, a kamoli u Hrvatskoj zna da je Vučić, zahvaljujući svom talentu i požrtvovanosti, uspeo da u miru, a ne ratu, obezbedi ubedljivo najveću podršku od svih srpskih lidera, jos od devedesetih godina. Bilo bi neskromno kada bih rekla da neko drugi nosi značajnije zasluge od njega samog za postizanje takvog rezultata. Naša uloga je zapravo medijatorska, mi smo ti koji direktno (izjavama) ili indirektno (saopštenjima) posredujemo između političara i javnosti. Činjenica je da javnost danas politički PR posmatra kao formu moderne propagande ili manipulacije. Ali ukoliko se koristi sa merom, u većini slučajeva može da poboljša proces komunikacije između državnih institucija i javnosti.

Kakav je imidž predsednice Grabar Kitarović u Srbiji?

Nema hrvatskog političara koji je naročito popularan u Srbiji, kao što ni moj šef nije popularan u Hrvatskoj. Ono što mislim da je važno, to je da predsednik Vučić veoma poštuje predsednicu Grabar Kitarović i da nju, u hrvatskim okvirima, posebno ceni.