Profesor Saša Gajin: Javni značaj režimskog ćutanja

On ističe i to da se sadašnjim predlozima, do čijeg teksta se teško dolazi, budući da se ne dostavljaju zainteresovnoj stručnoj i laičkoj javnosti, a nisu dostupni ni na sajtu, proširuje lista ograničenja prava javnosti da zna i da se afirmiše arbitrarno odlučivanje. Jer, državni organi tradicionalno ne obrazlažu odluke o odbijanju zahteva za pristup infomacijama od javnog značaja, odnosno ne poštuju obavezu da odbijanje obrazlože.

“Radnu grupu za izradu predloga čine predstavnici organa vlasti koji su adresati, odnosno imaju obavezu poštovanja i zaštite slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja. Do pre dve nedelje nisu bili uključeni predstanici korisnika, medija, stručne javnosti, građani, udruženja. Niko nije imao uvid, ispostavilo se da se na zakonu radi tajno (sada kao posmatrači sastancima prisustvuju dva predstavnika Konventa EU ). Nismo znali ni da se radi na predlogu, ni ko su članovi radne grupe. Nikakve zvanične informacije o radu na zakonu nije bilo, niti je ima sad”, kaže naš sagovornik.

DOSIJE: To su ljudi iz ministarstava?

SAŠA GAJIN: Da, kao i poverenik za pristup informacijama od javnog značaja.

U saopštenju Koalicije za pristup pravdi ističe se to da je izrada poverena ministarstvu koje za nju nije nadležno?

– Po Zakonu o ministarstvima za izradu ovog zakona nadležno je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, a ne Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Kako je moguće da se ne poštuje zakon koji je Vlada usvojila pre pet meseci. Ministartsva su sama međusobno podelila nadležnost.

Kako je moguće da se ne poštuje zakon koji je Vlada usvojila pre pet meseci. Ministartsva su sama međusobno podelila nadležnost. Neka rešenja će, ako ostanu u zakonskom tekstu, biti izuzetno problematična?

– Da, to su pravila o ograničenju prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Zakonom je propisano da se pristup može ograničiti, ako je to neophodno da bi se zaštitili određeni interesi. Kao što su, recimo, život čoveka, funkcionisanje pravosuđa (recimo, ne može da se dođe do podataka koji mogu da kompromituju istragu), javna i nacionalna bezbednost. Potom podaci koji su kvalifikovani kao tajna. I ne kaže se da se mora ograničiti javnost, nego da se ona može ograničiti.

Do sada je najviše zloupotreba bilo pozivanjem na tajnost?

– Potrebno je ugraditi posebna pravila o tome kako se postupa sa podacima koji su klasifikovani kao tajni. Dati uputstvo i povereniku i državnim organima kako da postupaju sa takvim podacima. To je ozbiljan proces koji zahteva angažovanje svih koji odlučuju. Toga ovde nema, odluke koje se donose primenom ovog zakona donose se arbitrarno. I u prvom stepenu, kada odlučuje organ vlasti, i u drugom, kada poverenik odlučuje po žalbi i kada sud odlučuje u trećem stepenu. Nema obrazloženja – odluka se svodi na arbitrarnu odluku nadležnog organa! Kaže se, recimo, taj podatak je zaštićen kao tajni podatak, a ne zašto je zaštićen.

I ranije su postojala takva ograničenja?

– Ono što se odnosi na izmene i dopune zakona je lista ograničenja koja je proširena, što je opasno. Jer, proširuje se i tako što se uskraćuje pravo javnosti da zna, ukoliko je reč potrebi da se zaštiti autorsko pravo, ili pravo industrijske svojine. Kada je reč o projektom sufinansiranju medijskih sadržaja, o tome da organ vlasti, ministarstvo ili neka opštinska uprava sufinansiraju neki medijski sadržaj, jave se i organizacije koje žele da vrše monitoring nad trošenjem tih sredstava. Recimo, neka lokalna televizije dobije novac za proizvodnju nekakvog dokumentarca. Zatraži se na uvid taj medijski sadržaj, a Ministarstvo kulture i informisanja i lokalni organi vlasti odgovarali su da je reč o autorskom pravu. Tako se nevladinim organizacijama onemogućuje kontrola trošenja budžetskih sredstava.

To je toliko providno, ispostavlja se da tajnu predstavlja i sadržaj tabloida Srpski telegraf, Informer, Alo! kojima lokalne samouprave bez osnova daju novac?

– Te nevladine organizacije želele su da provere da li taj medijski sadržaj uopšte postoji i da li je u skladu sa projektom na osnovu kojeg se sufinansira. Sada se, proširivanjem ove liste, žele da potvrde da je to legalno. Tačno, time se štiti i neosnovana dodela sredstava tabloidima koje ste nabrojali.

Omogućuje se da se sredstva dodeljuju nekome za nešto, a niko ne zna o čemu je reč?

– Ako to primenimo na spomenik Stefanu Nemanji, značilo bi da je autorskim pravom vajara zaštićen njegov interes, tako što javnost nema pravo da zna od kog materijala je napravljen, vrednost materijala, izrade i postavljanja. Ozakonjuje se praksa koja nema uporište u duhu postojećeg zakona. Dakle, nema osnova da se pravo na uvid u trošenje sredstava onemogućava poštovanjem autorskog prava, jer se ono uvidom u iznos potrošenog to pravo ne krši. Uvid u to što je autor uradio javnim sredstvima nije nešto što bi moglo da krši autorska prava.

Onemogućuje se javnosti čak i da pogleda informativnu emisiju?

– Pa, o tome se radi. To je Ministarstvo kulture tretiralo kao zaštitu autorskog prava. A, sledeći tu logiku, tako su postupale i lokalne samouprave.

Postoje još neka ograničenja?

– U pogledu zaštite životne sredine. Postoji to ograničenje u Konvenciji Saveta Evrope o informacijama od javnog značaja, ali, mislim da je moguće da se te informacije zaštite postojećim zakonima.

Može li da se izvrne smisao tog ograničenja, odnosno, da bude zahtevamo informacije o malim hidroelektranama, izlivanju otpadnih voda i rudnicima, a ne možemo da ih dobijemo zbog “zaštite životne sredine”?

– To se suprotstavlja drugoj odredbi postojećeg zakona koji kaže da, kada je reč o ugrožavanju života i zaštiti zdravlja stanovništva i zaštiti životne sredine, ne može biti ograničenja. To zovemo apsolutna javna informacija, uvek mora biti dostupna javnosti. I sad, u istom zakonu imamo odredbu da se može ograničiti. Stvaramo konfuznu situaciju.

Problem je i to što se ovim odredbama snižava dostignuti nivo prava na dostupnost informacijama od javnog značaja. A Ustav kaže da ne može da se snižava jednom dostignut nivo poštovanja ljudskih prava. A kada je reč o odluci najviših državnih organa o odbijanju prava na pristup informaciji od javnog značaja, ne može se izjaviti žalba povereniku. To je anomalija postojećeg zakona i mora se skinuti. To gotovo nigde u svetu ne postoji. Zatim, tu je odredba o novčanom kažnjavanju, kada se ne postupi po nalogu poverenika.

To je upravno izvršenje koje opterećuje sam organ vlasti. Ne kažnjava se rukovodilac organa vlasti. To rešenje pokazalo se u potpunosti neefikasnim. Novac je kružio iz budžeta u budžet. Novo rešenje je da se, takođe, kažnjava organ vlasti, ali da se propisuje iznos kazni – 20 hiljada dinara, s tim što ta kazna može da ide do desetostrukog iznosa, 200 hiljada dinara. Što znači da se predviđa za Poštu, ili RTS, kako da plate, a da ne daju informacije. Organ, dakle, može da plati kaznu i – uskrati javnosti pravo na informaciju.