Projektno sufinansiranje medija: Otimanje para

Projektno sufinansiranje medija u Srbiji postalo je projekat vlasti i provladinih medija za otimanje budžetskog novca. Ova teška konstatacija do ove godine nije se odnosila na Ministarstvo kulture i informisanja, koje je ustanovilo dobru praksu, ali izgleda da je i ono podleglo virusu koji drma lokalne samouprave, a svodi se na, kolokvijalno rečeno, burazersku podelu novca.

Takvu da bi DRI, samo da hoće, imao pune ruke posla – treba da zaviri u izveštaje i svim već uočenim gresima zloupotrebe budžetskog novca doda i ovu stavku. Nije ona ogromna kao po nekim drugim linijama, ali nije ni zanemarljiva jer za proizvodnju medijskih sadržaja uz sufinansiranje izdvaja do jednog procenta budžeta.

PRVI PROBLEM KOMISIJE: Rezultati osam konkursa Ministarstva raspisanih početkom februara još se ne znaju iako se rok opasno bliži (8. jun). Sedam konkursa za sufinansiranje proizvodnje medijskih sadržaja i jedan za unapređenje profesije koji su zaključeni 8. marta ukupno vrede 262 miliona dinara. Koliko je taj novac važan medijima, svedoči i podatak da je na konkurse prijavljen 1.291 projekat. Prosta računica kaže da bi, kada bi svaki projekat ispunio date kriterijume, “vredeo” 203.000 dinara, što je polovina minimalne garantovane sume (400 ili 500.000, zavisno od konkursa). No, kako su uobičajeno brojke, posebno za produkcijske projekte, znatno zahtevnije, realno je očekivati da će tek svaki šesti, sedmi biti prihvaćen.

Bilo kako bilo, proteklih nekoliko godina Ministarstvo se držalo prilično dobro i kad je reč o kriterijumima i o samoj raspodeli – treći deo svetog trojstva, proveru realizovanog, praktično je nemoguće organizovati s minimalnim ljudskim kapacitetima kojima Ministarstvo raspolaže iako bi ona bila najbolji lek za kvalitetno projektno sufinansiranje. A i, pošteno, već narečeni DRI mogao bi da se uključi aktivno.

Sve ovo, dabome, ne znači da i prethodnih godina nije bilo i dvojakih kriterijuma i odluka koje nisu u potpunosti sa zadatim uslovima, a i arbitrarnih presuda, kao u slučaju “Tasovac protiv nezavisnih” pre dve godine, ali valja biti pošten i reći da je i ta problematična odluka pokrivena zakonskim paragrafima.

Takođe, aplikanti iz zemalja u regionu, kao i sa KiM, po pravilu traže novac za održanje delatnosti (što, inače, već dobijaju iz matičnih kancelarija), ali tu se komisije rukovode geslom bolje da se novac podeli nego da se vrati u budžet.

Problem je nastao kada je, suprotno uglavnom pozitivnoj dosadašnjoj praksi, Ministarstvo odredilo komisije u kojima većinu čine struci nepoznati ljudi, a reprezentativna udruženja predstavljena su samo sa nekoliko članova – NUNS, UNS i Lokal pres sa po dva, Asocijacija medija, ANEM i NDNV sa po jednim. Nasuprot tome, dva lokalna udruženja, Društvo novinara Niša i Prouns, dobili su po tri, odnosno četiri člana, a najviše poverenja Ministarstvo je ukazalo nezavisnim ekspertima – njih čak 14.

Pri svemu, opet suprotno dosadašnjoj praksi, imena i biografije su bili tajna da članovi komisija ne bi bili, kako je objasnio državni sekretar Aleksandar Gajović, izloženi pritisku zainteresovanih medija. Netransparentnost kao posebna zaštita komisija bila je tolika da su tri, među kojima dve sa velikim budžetima – za televizije i produkcije (72 miliona dinara) i štampu i novinske agencije (32 miliona) – završile rad pre nego što je pukla bruka. Odnosno, pre nego što su 9. maja vodeća novinarska udruženja i asocijacije povukli svoje malobrojne predstavnike. Većina u potpunosti, UNS polovično.

Usledili su dogovori unutar udruženja, pa pregovori sa ministrom Vladanom Vukosavljevićem. Rezultat – Udruženje novinara Srbije je nastavilo rad sa pet umesto ranija dva člana u preostale tri komisije, a NUNS, Asocijacija medija, NDNV i Lokal pres odbili su pogodbu.

Prema informacijama kojima raspolaže Novi magazin, predsednici UNS-a Vladimir Radomirović, NUNS-a Slaviša Lekić i Asocijacije Zoran Sekulić dogovorili su se da od ministra traže ponovno formiranje svih osam komisija, u kojima bi 80 odsto činili predstavnici reprezentativnih udruženja, odnosno 19 od ukupno 24 člana: UNS – 5, NUNS i Asocijacija medija po 4, Lokal pres, NDNV i ANEM po dva člana.

Da bi se, uprkos svemu, zaštitili učesnici konkursa, napravljen je plan B – ukoliko ministar odbije predlog o ponovnom formiranju svih komisija, dogovoreno je da udruženja traže 15 mesta u preostalih pet komisija, kao i da im se omogući uvid u ishod rada komisija koje su završile posao, uz mogućnost da, u slučaju zloupotreba, ministru podnesu prigovore.

Očekivano, ministar nije prihvatio ponovno formiranje svih komisija, ali jeste predlog za preostalih pet po predloženim kvotama, kao i da se udruženjima omogući uvid u rad komisija koje su završile posao. No, ispostavilo se da su u međuvremenu – dok je trajao sastanak? – još dve komisije završile rad, pa je posle sastanka udruženjima ponuđeno učešće u preostale tri; komisijama za izveštavanje o osobama sa invaliditetom, medije Srba u regionu i radio i internet projekte, sa ukupno 15 mesta.

SUPROTNA GLEDIŠTA: Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Slaviša Lekić kaže za Novi magazin da je NUNS “među onim udruženjima koja su odbila da budu deo problematičnih komisija koje se ove godine odlikuju poplavom anonimnih pripadnika medijske zajednice”.

“Van pameti je da jedna parohijska skupina ‘profesionalaca’, a Društvo novinara Niša to jeste, čije aktivnosti, izuzev kad su komisije u pitanju, prati zavera ćutanja, daje četiri ‘stručnjaka’, a da je NUNS-u ili UNS-u omogućeno da u tim komisijama budu zastupljeni sa po dva člana. Ili da PROUNS, a šta god mislili da ta skraćenica znači, pogrešićete, daje tri člana komisija, a jedna Asocijacija medija, koja zastupa interese velikih medijskih kuća, izdavača i agencija, ima jednog člana.”

No, nastavlja Lekić, problem nije samo u kvantitetu fantomskih udruženja u komisijama: “O kvalitativnom zastupanju tih, javnosti pretežno nepoznatih udruženja, asocijacija i bratija ne može se govoriti iz prostog razloga što nema ni u tragovima kvaliteta neophodnog da bi neko ocenjivao uglavnom ozbiljne projekte koji stižu na adresu Ministarstva kulture i informisanja.”

Predsednik NUNS-a je uveren da se “jednom moralo stati na rep politički orkestriranom javašluku koji prati proces konkursnog sufinansiranja javnog interesa u sferi javnog informisanja koji se sad, sa lokala, prelio na državni nivo”: “Zlo i naopako. Sad će oni koji su ošljarili i strančarili na nivou grada, to isto da rade i na najvišem nivou. To je otvoreno paktiranje države i ‘medijskih poslenika’. Kolaboracija!”

Za razliku od Lekića, predsednik UNS-a Vladimir Radomirović tvrdi da je ministar prihvatio sve zahteve udruženja i, kako kaže, sve su objasnili u saopštenju. Blago rečeno, prilično radikalnom – kad su NUNS i Asocijacija u pitanju. “Petoro članova UNS-a nastaviće rad u komisijama za medijske projekte Ministarstva kulture i informisanja kako bi se obezbedila kontrola budžetskih izdvajanja za medije i osigurao najbolji mogući kvalitet podržanih projekata. UNS žali što su NUNS i Asocijacija medija odbili dogovor s Ministarstvom, napravljen na osnovu strategije koju su predstavnici udruženja prethodno dogovorili”, navedeno je u saopštenju.

Kako se naglašava, ministar Vukosavljević je prihvatio predloge, “da bi taj dogovor NUNS i Asocijacija medija samo nekoliko sati kasnije pogazili”. Ima tu još sočnih kvalifikacija na račun kolega, no zaključak je da će UNS iznutra pratiti raspodelu budžetskog novca, te da članovi UNS-a u komisijama imaju ovlašćenje da, ako primete pokušaj zloupotrebe konkursa, napuste rad u njima i ne potpišu zapisnike.

Sve se odnosi na preostale tri komisije koje još rade. Prevedeno na novac, to znači da su o 173 miliona dinara odlučivali “izvorni” članovi komisija, a o preostalih 89 (za izveštavanje o OSI 11 miliona, dijaspori 20 i internet i radio sadržajima 58 miliona) odlučivaće komisije u kojima će trećinu činiti UNS, uz ranije delegirane i izabrane članove. U dominama bi se reklo – duplo golo.

Iako su rezultati rada pet komisija i dalje tajna, prema nezvaničnim informacijama, nisu se rukovodili kriterijumima koji su razrađeni Pravilnikom. Naime, ima, kako se to kaže, indicija da će jedan od tabloida koji najčešće krši Kodeks novinarske profesije, praktično “sertifikovan” za dezinformisanje, dobiti za realizaciju svog projekta više novca nego osam drugih medija, među kojima su i politički magazini sa dugogodišnjom dobrom praksom projektnog sufinansiranja. Ukoliko se “indicija” ispostavi kao činjenica, biće to prvi put da Ministarstvo kulture i informisanja podrži takvu vrstu medija. No, to bi se uklopilo u rasprostranjenu lokalnu praksu jer su tabloidi omiljeno “štivo” mnogih opštinskih i gradskih komisija, odnosno opštinskih i gradskih otaca koji raspolažu javnim novcem kao sopstvenim.

A televizije su ionako njihove, bez obzira na vlasništvo. U nedostatku pogodnih portala, masovno su formirali sopstvene. Ili bar otvorili domen, a za ostalo je lako – kad novac legne.

LOKALNA PRAKSA: Prema analizi NUNS-a, u prvom tromesečju 2018. godine u Srbiji je na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou raspisano ukupno 87 javnih poziva (konkursa) za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja. Valja reći da to nije do kraja precizan podatak, pošto ne postoji objedinjena baza već udruženja i mediji sami tragaju po sajtovima opština i gradova i oglasima, no može se uzeti kao relevantan, s tim što je u međuvremenu raspisano još tridesetak konkursa.

Ukupna sredstva za onih evidentiranih 87 konkursa premašuju milijardu dinara, s tim što je nešto više od četvrtine u ministarskom “portfelju”, a narednih 63,2 miliona dodelio je pokrajinski Sekretarijat za kulturu i informisanje AP Vojvodine na svoja četiri konkursa. Nonsens je, međutim, da je grad Novi Sad premašio Vojvodinu sa budžetom od 65,224.000 dinara. To je ujedno dosad najveći pojedinačni iznos koji će, izvesno, premašiti Beograd (za 2017. godinu – 73,9 miliona).

“Najmanji iznos po projektu definisan je konkursom opštine Bela Crkva – samo 10.000 dinara, što je apsurdno, budući da je u istom konkursu najveći iznos čak šest miliona od ukupno opredeljenih 9,5 miliona dinara. Najveći iznos po projektu utvrđen je konkursom grada Niša – 9 miliona dinara. Međutim, sporan je način na koji je to urađeno. Naime, na zvaničnom gradskom sajtu 8. marta je objavljen konkurs prema kojem su štampani i elektronski mediji, PR agencije, kao i televizije, mogli da se prijave sa projektima najniže vrednosti od 100.000 dinara, a najviše do četiri miliona. Samo dan kasnije uslovi su izmenjeni, pa je maksimalni iznos po projektu povećan na 9 miliona dinara, dok je najmanji iznos povećan na 300.000 dinara”, navodi se još u NUNS-ovoj analizi.

Konkursi koje raspisuju jedinice lokalne samouprave uglavnom su identični republičkom, retko ko razradi kriterijume u skladu sa specifičnostima i potrebama svoje sredine. Izuzetak koji ne proverava pravilo nego potvrđuje praksu je Lajkovac, koji je unapred odredio prioritetne medije navodeći svih 17 poimence u konkursu, što je, naravno, suprotno zakonu. Suprotno zakonu, ali ne ovako transparentno, postupa se i u drugim opštinama i gradovima. A najgori je Kragujevac, koji nikada nije ni raspisao konkurs iako je to zakonska obaveza.

“Džaba vi nas učite i džaba se mi mučimo da naučimo, kad se zna kako se odlučuje – predsednik opštine da spisak sa iznosima predsedniku komisije. Onda se komisija malo igra, tako odluči, pa svi odu na ručak da proslave!” Ovako je jedan od polaznika radionica Medija centra za izradu medijskih projekata rekao predavačicama lane u Subotici. Na nesreću, većina članova opštinskih i gradskih komisija s kojima smo razgovarali potvrđuju da je manje-više tako bilo ove i prošle godine. Prethodnih 2016. i 2015. takođe je zabeležen niz propusta, ali tada se loša praksa tumačila više nesnalaženjem lokalnih službi nego zlonamerom.

Moglo bi se na osnovu dostupnih podataka i svedočenja utvrditi da su, umesto zakonskih pravila, određena nova: 1) Novac se daje isključivo ili pretežno lokalnim podobnim medijima, poneko “neposlušnima” dodeli crkavicu, tek da ne bude da su svi ostali eliminisani; 2) komisije se formiraju tako da unapred određena odluka bude obezbeđena većinom glasova; 3) ukoliko komisija predloži drugačije, nadležni organ u doradi vrati na prvobitno dogovoreno.

Tako je moguće raditi jer je jedina zakonska zaštita upravni spor, koji traje toliko dugo da se i zaboravi konkurs, a kada presuda stigne, praktično se ne može sprovesti. Naime, trebalo bi ponoviti čitav postupak, a to je mislena imenica. Uostalom, novac je već uplaćen, projekti realizovani (ili ne) i izveštaji podneti (ili ne).

I onda ide novi krug, još osionije i bahatije jer taj “politički orkestriran javašluk” krije svoj rep kao zmija noge uprkos Lekićevoj nadi da mu se sad stalo na – rep.

Praksa beščašća

Prošlogodišnju raspodelu novca za medijske projekte u Beogradu pratio je pravi skandal – od onih sedamdeset i kusur miliona dinara, mediji koji nisu blagonakloni vlastima nisu ni žutu banku videli. Sami projekti bili su nevažni, a veruje se da će tako biti i ove godine. Primerice, Studio B i firme povezane s tom televizijom – Brender i Irik dobile su 23 miliona, pet miliona dinara dobila je firma Folim, registrovana 22. avgusta, a četiri miliona dinara opredeljeno je za projekat “Beograd za svačiji džep”, firme Zofin, osnovane 23. avgusta.

Smederevo je, primerice, firmi Open View dalo sedam miliona dinara za projekat koji je trebalo da se realizuje preko portala ePodunavlje, vlasništvo Aleksandra Čupića, koji je za dve godine na nekoliko sličnih portala (ePodunavlje, ePančevo, eVršac i Južni Banat) u prošloj i ovoj godini na konkursima za sufinansiranje medijskih projekata na lokalnim konkursima “ubrao” – 31 milion dinara.

Lokalnim samoupravama koje su joj lane dodelile novac firma Brifing Banat izdavaču portala Južni Banat dostavila je umesto obećanih medijskih sadržaja – 750 linkova koji ne mogu da se otvore…

U Pančevu ove godine podeljeno je 38.095.238 dinara, a nonsens je da je predsednik Komisije predsedavao u – odsustvu.

Sličnih primera je sijaset, a matrica koja ih povezuje su – komisije. Lekić objašnjava kako: “Nije nikakva tajna da je, recimo, na čelu Društva novinara Niša izvesna Danijela Ivanković, urednica TV Zone plus, jedne od televizija iz bagaža kruševačkih medijskih mogula koji se simbolično prezivaju kao i direktor BIA. Indikativno je i da je u Upravnom odboru te čuvene niške institucije i Milan Petković, čovek čiji potpis stoji ispod nacrta nesrećne, na sreću povučene Medijske strategije. Član istog tela je i Miodrag Miljković, specijalista za žmurenje pred kvalitetnim projektima ‘nenaših’ medija i forsiranje medijskih budalaština na konkursima na jugu Srbije. Ili, recimo, Prouns predvodi Zoran Veličković, čovek čuven po investiciji u TV Bujanovac od – jednog dinara, a poznatiji kao većinski vlasnik Radio-televizije Vranje, južnosrbijanske verzije beogradskog naprednog Studija B. Gospodin slučaj se i ovde upleo: generalni sekretar Prounsa je Slađana Ostojić, direktorka i glavna urednica već pomenute TV Zona plus.Briga, dakle, državu za legitimitet, oni prednost daju kooperativnosti, dok, opet, ovi kooperativni, imuni na kredibilitet i integritet, za sitnu sinekuru prodaju interese profesije”.