Radna prava u medijima: nema vesti koje zaustavljaju proizvodnu traku

Radna prava kroz prizmu medija u Srbiji imaju dva pola – pojedinačna radna prava u formi senzacionalizma i kolektivna radna prava u formi šturog ili uzgrednog izveštaja. U oba slučaja, novinarstvo se iskazuje u svom površnom obliku, ne zalazi u suštinu problema i ne dovodi u pitanje sam sistem čiji je cilj proizvodnja profita.

Uloga medija da ukažu na važne društvene probleme je nezamenjiva. U krhkim demokratijama ili demokratijama u pokušaju, mediji imaju još važniju ulogu da, u saradnji sa nevladinim sektorom, kičmeni stub te demokratije nekako drže uspravnim u pravcu vrednosti koje treba očuvati, i onda kada državnih institucija nema da im u tome pomognu. To je, naravno, idealizovana slika koja ne uključuje ekonomske i političke interese kojima su mediji u Srbiji, ali i svuda u svetu, ugušeni. Ti pritisci raznoraznih interesa ne moraju uvek da podrazumevaju direktan uticaj na konkretan medijski sadržaj ili uređivačku politiku.

Ozbiljan razarajući efekat u medijima stvorila je i politika kvantiteta koja nalaže da se stvara što veći broj medijskih sadržaja nauštrb kvaliteta (koji je, je li, iovako uvek diskutabilan). Politika kvantiteta odgovor je na potrebu oglašivača za velikim brojem pregleda, velikim brojem čitalaca-konzumenata. U eri takozvane postistine naivno je očekivati da velike priče prodaju novine i ruše statistike poseta vebsajtu. Sigurnije je obezbediti veliki broj manje-više beznačajnih objava i dati im na značaju veštom igrom reči. Vešti novinari „napredovali“ su u pisce naslova i nadnaslova koji obezbeđuju posetu, a samim tim i finansiranje. Trka u broju objava, pregleda, lajkova i šerova za sekund je prerasla u trku do dna gde više nema velikih ideala. Stvoren je ciničan sistem gde novinarstvo koje misli da promeni svet ne prodaje novine, a ako ih uspe prodati danas, sutra će biti ugašeno.

Objektivnost na površini 

Takav sistem stvorio je dve vrste vesti: one senzacionalne i one za popunjavanje prostora (ili ispunjavanje ciljeva koje su medijski „stručnjaci“ nametnuli). Radna prava nisu dobila povlašćeno mesto, već su uvršćena u nametnute kategorije koje su problematične.

Na jednoj strani imamo medijske objave o samoubistvu radnika Goše, otpuštenim trudnicama, radnicama Jure koje su obolele i dobile otkaz, radniku DIS-a koji je dobio otkaz zbog zadržavanja u toaletu. One snažno odjeknu, ali samo na jedan dan. O užasima položaja radnika u Srbiji izveštava se kao da su oni ekscesi u sistemu koji poštuje radnika. Debatuje se o moralu, poziva se na empatiju i apeluje na savest poslodavca, kao da je o tome reč. Otpuštanje radnice Jure je „BEZDUŠNO I SRAMOTNO“, kako kaže naslov Kurira. Ovaj naslov sugeriše da budemo ljuti na jednog poslodavca iz Niša, a ne na sistem koji je omogućio da „bezdušno“ kršenje prava ne samo da nije nemoguće, već je i legalno.

Najbolji primer trijumfa tog „ekscesnog“ pristupa dao je Blic naslovom i akcijom „Bolesnoj samohranoj majci Blic i Vulin nalaze posao“. Senzacionalizam zamagljuje pozadinu u kojoj radnica Jure, baš kao i veliki broj novinara tih visokotiražnih listova, ima ugovor na određeno koji neće biti produžen. Mediji su kreirali sliku da je jedna samohrana majka u nemilosti jednog poslodavca, a ne da smo svi mi u nemilosti sistema koji radnike drži u ekstremnoj neizvesnosti, na tankoj ivici između „radnika meseca“ i „isteklog ugovora“. Ovakvom medijskom porukom novinari „ne dižu temperaturu“ javnosti i čuvaju druge poslodavce na bezbednoj udaljenosti od žarišne tačke, naročito vlasnike medija.

Ipak, u spomenutom slučaju „empatijski“ pristup pobedio je pristup „liberalne trezvenosti“ kojoj su mediji skloni, a koja nalaže da se sistem efikasnosti i produktivnosti (čitaj: reprodukcije kapitala) ima poštovati. U mnogim drugim slučajevima mediji su prepustili vlastodršcima da daju interpretaciju događajima. Mediji su, na primer, bez komentara preneli izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je posao države da obezbedi da na tenderu pobedi neko ko je dao najbolju ponudu, a ne da „juri svakog privatnika da li je isplatio platu“. U ovom slučaju nije bilo mesta za saosećanje s radnicima koji su se žalili da im nije isplaćena zarada za izvođenje radova na kružnom toku i fontani na Slaviji, pa ni za jedan informisan pristup ovom problemu da svaki dobitnik na tenderu potpisuje izjavu (pod famoznom krivičnom i materijalnom odgovornošću) da poštuje radna prava.

U nekim slučajevima, mediji su čak proaktivno podržali diskurs koji kaže da nije problem sistem, već sami radnici. Naime, u više navrata je pisano o tome kako, valjda iz onih „mentalitetskih“ razloga, radnici zloupotrebljavaju bolovanja osavremenivši na žalostan način onu repliku iz filma „Tri karte za Holivud“ – „Naći ćemo mi drugi i bolji narod“. Priče o zloupotrebi bolovanja ispričane su u istom maniru ignorisanja sistema u kome najveći broj radnika, iz straha od otkaza i zato što se nalazi u prekarnom radnom odnosu, ne sme da koristi bolovanje ni kada mu/joj je potrebno.

Izveštaji o štrajkovima su, s druge strane, poslovično nezanimljiv medijski sadržaj. Budući da politika kvantiteta ne dozvoljava novinarima da se ovoj temi posvete i razotkriju njenu pozadinu, priče o štrajkovima ostaju na nivou objavljivanja spiska zahteva radnika upućena predstavnicima vlasti koji tradicionalno ostaju bez odgovora.

Izuzetak donekle predstavlja prošlogodišnji štrajk radnika FIAT-a. Mediji su budno pratili razvoj štrajka, ali sterilno prenosili reakcije i izjave ne trudeći se da stave u smislen kontekst reakciju vlasti i odsustvo reakcije rukovodstva FIAT-a. U medijima su se tako ravnopravno prenosile reakcije premijerke Brnabić da treba prestati sa štrajkom jer će se teško pronaći novi investitor, predsednika sindikata „Nezavisnost“ da se od štrajka neće odustati, do teze koju je vlast plasirala da FIAT ne pregovara tokom štrajka. Iako se u jednom trenutku činilo da postoji potencijal za širi društveni protest i pobunu jer su štrajkovali ne samo radnici Fiat-a, već i Goše, Gorenja, preduzeća „Ratko Mitrović“, izveštavanje medija je, čini se, ublažavalo tu tendenciju šturim zbrajanjem štrajkova i reakcija. I u ovom slučaju, mediji su uglavnom negovali pristup „ekscesa“, štrajkovi su se pojavili niotkud i tamo se i završili. Takođe, novinari su zauzeli ulogu posmatrača: štrajk se događa negde tamo daleko. Ovu poziciju neutralnog posmatrača, istini za volju, preporučuje novinarsko načelo objektivnosti (ma koliko bilo kompromitovano). Međutim, u konkretnom slučaju, novinari su ovim pristupom postigli efekat da su prava ugrožena samo njima, radnicima FIAT-a, ali ne i novinarima, čija radna prava ostaju ušuškana i zaboravljena daleko od bilo kakve ideje pobune. Za vlasnike medija kao poslodavce najbezbednije je da vest o jednom štrajku to i ostane – štur izveštaj o jednom štrajku. Rečima pesnikinje i aktivistkinje Odri Lord – „Gospodarev alat nikad neće srušiti gospodarevu kuću“.

Štrajk FIAT-a ostaće upamćen i po ne baš srećnom pokušaju senzacionalizacije štrajka. Naslovnica NIN-a „Radni logor Srbija“ ostavila je iza sebe žustre rasprave o tome da li je poređenje s Aušvicom bilo „malo prejako“. Na umoru jedne nade da se radništvo u Srbiji može pobuniti, makar u jednoj jedinoj fabrici, stiglo se do rasprave o naslovnoj strani o kojoj debatuju uvređeni predstavnici vlasti i ubeđeni predstavnici medija.

Dvadeset dana kasnije NIN ponovo posvećuje naslovnu stranu radno-pravnim odnosima upućujući ovog puta kritiku sindikatima. Bez konkretnih činjenica o radu pojedinih sindikata ili sindikalnih lidera, stiže se do paušalne ocene da su sindikati u dosluhu sa poslodavcima i državom. NIN je onda izračunao i prosečnu zaradu sindikalnih radnika, imajući u vidu budžete sindikata, koja iznosi 140.000 dinara neto. Tu je i nezaobilazna floskula da su ranije za vreme SFRJ radnici preko sindikata bar mogli jeftinije da nabave svinjske polutke, dok sada ne mogu ni to. Umesto poziva na odgovornost, jasnog ukazivanja na slučajeve potkupljenih sindikata, sprege sindikata i poslodavaca, priča o sindikatima bombastično najavljena na naslovnoj strani donela je paradu opštih mesta. Pokušaj da se radno pitanje senzacionalizuje i postane tema broj jedan još jednom je proizvelo kontraefekat: ova novinarska priča „ne radi“ za radnike i sindikate (koji su još uvek jedini živi oblik radničkog organizovanja), već za sam sistem koji se hrani ciničnom malodušnošću. Taj isti sistem dozvolio je NIN-ovom izdavaču, kompaniji Ringier Axel Springer da otpusti petnaest novinara lista Blic i Alo u savršenoj tišini koju pruža odsustvo bilo kakvog sindikata medijskih radnika ovih listova.

Od mejnstrim medija jedino se dnevni list Danas može pohvaliti posvećenošću izveštavanju o radno-pravnim odnosima. Ipak, ni Danas ne zalazi uvek dublje u analizu sistemskog problema koji je doveo do toga da, na primer, radnik radi više godina preko omladinske zadruge na aerodromu. Naime, iza slučaja ovog otkaza, ispostavilo se, stoji plodno tle za zloupotrebu „rupe u zakonu“ uz pristanak nadležnih organa, a koje omogućava poslodavcu da uskrati pravo na godišnji odmor i bolovanje. Ovakva priča, međutim, ne može se ispričati u okviru diskursa legalnosti ne preispitivanjem samog sistema.

Nekoliko neprofitnih medija sizifovski se hvata u koštac sa temom radnih odnosa, ali je njihov rad neizvestan jer je njihovo finansiranje projektno i imaju zanemarljivo mali auditorijum. S druge strane, velika vidljivost objava mejnstrim medija iskazuje se kao usud tih medija, a ne kao potencijal. Moć i uticaj veliki mediji duguju upravo ekonomsko-političkim strukturama čiji bi, u skladu sa svojom tradicionalnom ulogom čuvara demokratije, trebalo da budu kritičari. Novinari moraju da vode bitku za društveno važnu priču pod krovom tog apsurda. I da pokušaju da prevare sistem koji njihov poziv pretvara u proizvodnu traku. Čini se da su zaboravili da imaju moć da tu traku zaustave.

Projekat finansira Evropska unija kroz program malih grantova „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja na Zapadnom Balkanu“, koji sprovodi Hrvatsko novinarsko društvo kao deo regionalnog projekta Regionalne platforme Zapadnog Balkana za zastupanje slobode medija i bezbednosti novinara, u partnerstvu šest regionalnih udruženja novinara – Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja BH novinara (BHN), Hrvatskog novinarskog društva (HND), Udruženja novinara Kosova (UNK), Udruženja novinara Makedonije (UNM) i Sindikata medija Crne Gore (SMCG).