Razočarani nadrilekar #Retrovizor

Sve što je u prethodne dve nedelje učinio u tugaljivom pokušaju da prekine svoje umalo ne rekoh vekovno sramoćenje (pa jeste natrkrililo dva stoleća!), RTS je poništio ugostivši predsednika Republike, samog, bili su samo naš vlasnik i Bojana, tako je predsednik oslovljava, premda joj govori vi, za razliku od penzionera koji je na poslu izgubio ruku, a kome je govorio „ti“, vladar se pred svojim navijačima, voljnim i nevoljnim, narugao svemu na šta se građanin požalio, oponašao je podanikov govor, dijalekt, ismejao je i neznatnu gramatičku netačnost: pošto ga je vladar prisiljavao da navede kad mu je iko povisio penziju jedanaest kraljevskih procenata, i pošto mu je razmetljivo i zajapureno nabrojao pet ili šest davnih godina, pitani je rekao da je tada još uvek radio, nisam bio u penziju, rekao je, a, jedva je dočekao Načitanko Načitanković, nisi bio u penziju…

Sebi je, kao da je Ćićevac bio posle Maričke bitke, a ne pre nedelju dana, pred Bojanom i naočigled gledališta sročio odu kao privrženiku dijaloga, pa, Bojana, draga, sad je prilika da mu kažete: „Pobogu, gospodine predsedniče, s kim ste vi razgovarali? Sa Gocom Uzelac, sa koleginicom Jeremić, sa Marićem? Niste se javno suočili ni sa jednim istinskim oponentom, ili solirate, što ste počeli i večeras, ili se izdirete na drobnjake i sl.“

Pozivajući pre nekoliko dana rektorski kolegij na razgovor bajao je naš vlasnik nešto o lekovitosti dijaloga, da, dijalog je protivotrov, antibiotik, eliksir je i melem, naročito kad je terapeut tako iskren i toliko stručan, pretrnuo sam, grešna mi duša da bi rektoraj mogao biti opijen pevom jedne jedine sirene u srpskom moru, ali su svi znali kako je Odisej odoleo, pa je maloj sireni stigla odlučna rekorska odbijenica: nadrilekar osta sam u svojoj ordinaciji, a pre samo nekoliko meseci dekani su kao pačići mali listom otrčali kad im je Samodržac naredio da se tad i tad stvore tu i tu, mislim da beše u Palati Federacije, svečanije je, i tamo su otrpeli nešto za šta sam mislio da je uvreda godine, ali stalno pristižu nove uvrede, domaćin samovoljno upriličenog skupa rekao je gostima da ih je država dosad, trideset, četrdeset godina plaćala, e, došao je vakat kad vi državi treba da pomognete, dekani se nisu pogledali i nisu bez reči izašli iz presvečane sale, nijedan dekan nije rekao: „Čekajte malo, pa mi smo radili, primali smo platu za naš rad, nismo mi seljaci koji su dobili zemlju od Marije Terezije uz obavezu da se odazovu mobilizaciji kad god Bečkom dvoru naspe da sa nekim zarati!“ Bilo pa prošlo, bili su oshelomleny (zapanjeni), ali su došli k sebi i sad su postupili u duhu onoga što su studenti prava rekli, ahtung, ahtung, poziva vas osoba koja ima ograničeni broj, mahom ceremonijalnih nadležnosti; pronašla mu Suzi član 111, gde šef države oličava jedinstvo, ali to je u ovom određenom, našem slučaju posve neprikladno i zvuči zapravo cinično; Bojanu je odbijeni nadrilekar upitao kako je to moguće – da neko bude nenadležan, a da bude za sve kriv!

E, sad će Bojana iznenaditi i sebe, i Nenada Lj. Stefanovića, i kazaće: „I te kako je moguće! Ako neko u svoje ruke preuzme sve, od poklanjanja traktora, rušenja Savamale, izgradnje Tajanstvenog grada, tajanstvenog kad je o novcu i vlasništvu reč, ako sam reši da se prezadužimo za EXPO, ako se zaintači da pravi Nacionalni stadion, a zemlja mu tone u sve dublje siromaštvo, ako raspolaže budžetom, ako u rukama ima policiju, tajnu policiju, pravosuđe, vojsku, čijim se vrhovnim komandantom samoproglasio – za sve je zapravo nenadležen, baš za sve što sam nabrojala, a to sve je kap u moru uzurpacija, naravno je da će onaj ko se, bivajući, kažem, nenadležan dokopao svega u zemlji, za sve onda biti i kriv! Ima dakako saučesnike, ali krivica, srazmerno njegovoj svemoći, bezmalo cela ide njemu na teret!“

To se nije desilo, najdraži gost se prisetio svih svojih golgota sa nezahvalnim podanicima i sa pretendentima na presto, njegov drug iz „Ipsosa“ mu je na jednom putovanju rekao: „To što si ti preživeo neverovatno je i neuporedivo je sa ičijim životopisom“, tako nekako, samo je golgotarijum bio potkrepljen i numeričkim, statističkim podacima, koji i jesu poprište ovog drugarstva, ipsosovac (da mi ne izleti: ispsosovac! pa da me kogod tuži!) govori predsedniku „ti“, dve vodeće agencije za istraživanje javnog mnenja su, ja se bojim, možda i najvažnije naše privredne grane, one su izvor sa kojeg naš vlasnik pije i ne može da ugasi svoju naučničku i državničku žeđ!

Dugo je zapravo domaćica čekala da dobije reč, a kad se gost malo zaduvao i zamorio, uskočila je predusretljivo nas podsetivši da je država za konvoj automobila prema Novom Sadu u nekom trenutku podigla i rampe, odrekla se i prihoda samo da bi protivzakoniti skup bio što veličanstveniji, Gost je zaustio da kaže koliko je tačno automobila iz Beograda, od toliko i toliko sati do toliko i toliko, otišlo u Novi Sad, ne dajte mu, Bojana, da nas zasipa brojevima, nismo svi number addicts, siguran sam da zna naizust brojeve sa sviju tih tablica, kao i ko je bio unutra, i ko se unapred radovao njegovom padu, koji nije cilj studentskog neoružanog ustanka, ali koji biće neminovan – pad, hoću reći – ako država zaista uskoro bude otpočela svoju obnovu i izgradnju.