Kazne za klevete i laži koje naše sudstvo propisuje izuzetno su niske, u proseku oko 100.000 dinara, te tabloidima koji se služe ovim sredstvima one ne predstavljaju prepreku i ih i dalje nesmetano koriste.
– Mislim da bi sankcije morale biti naglašeno insividualizovane i prema materijalnim uslovima konkretnog medija i pogotovo, pre svega, prema broju slučaja u kom je utvrđeno da su lagali i vređali. Takođe mislim da bi efikasna sankcija bila i striktna obaveza medija da na što vidnijem mestu, (npr. čak i na naslovnoj strani i više puta) objavljuje informaciju da je sud utvrdio da je iznosio neistine, lagao i vređao – ukazuje Šabić.
On dodaje da naš glavni problem nije zakonom predviđena visina sankcije već nešto mnogo gore – nejednakost pred zakonom.
– Opšte je poznato da imamo tabloidne medije koji su bukvalno fabrike laži, koji objavljuju neverovatnu količinu neistina i uvreda i za koje čak i pravosuđe u jadnom stanju kakvo je naše, to često mora da konstatuje. Apsurdno je da ti i takvi budu sankcionisani isto kao mediji kojima se sporadično bez namere dogodi neprofesionalan propust kojim nekog uvrede. A još je apsurdnije da su upravo ti provladini mediji na konkursima za dodelu javnih sredstava koje vlast daje kao podršku raznim medijskim projektima uvek u vrhu liste, da dobijaju najviše novca – naglašava Šabić.
Prema njegovim rečima, vlast ih indirektno ali praktično javnim novcem podržava i u plaćanu sankcija u slučajevima kad se s njima suoče.
– A pogodnosti za njih ima još. Taj fenomen nejednakosti pred zakonom nažalost sve je prepoznatljiviji i u sudskoj praksi. Zato se sve češće susrećemo sa primerima kakve spominje Dragan Đilas u pismu sudijama da se za nagrublje laži koje su istovremeno i najteže uvrede izriči krajnje skromni, bukvalno smešni iznosi ako je predmet laži i uvreda neko ko je protivnik vlasti. Uz to sporovi u kojima je tužen neko ko je ljubimac vlasti odugovlače se preko svake mere, po pravilu traju nedopustivo dugo, toliko da zapravo gube svaki smisao – ističe naš sagovornik.
On dodaje da je direktna posledica toga urušavanje poslednjih ostataka nekakvih, za i malo uređeno društvo, minimalnih medijskih standarda i potpuno potcenjivanje stvarne uloge medija, te pretvaranje dominantog dela medijske scene u beskrupuloznu propagandnu mašineriju. “Pre ili kasnije moraćemo se suočiti sa zastrašujućim dimenzijama štete koju sve to proizvodi”, zaključuje Šabić.
Delikatnost određivanja visine kazne
– Treba razlikovati dve stvari – kaznu koju sud izriče u krivičnom postupku za krivično delo uvrede predviđeno čl.170 Kaznenog zakonika i naknadu moralne, nematerijalne štete koja je posledica presude u parničnom postupku.
Visina prve je ograničena zakonom a visina druge nije, nju određuje sud u svakom konkretnom slučaju. Ali izvesno je da je visina obe delikatno pitanje, da može predstavljati opasnost za slobodu medija i slobodu izražavanja. Ovo pogotovo ako je reč o medijima koji rade sa skromnim sredstvima i bez podrške vlasti – ukazuje Šabić.
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Filmovi o novinarima i za novinare
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.