Samo za predsednikovo uvo

Neka su zanimanja naprosto teška. Podrazumevaju niz specifičnih znanja, veština i talenata, a teško ih je i definisati – kao da ima bezbroj zanimanja u tom jednom zanimanju. Medijska savetnica predsednika Republike, recimo, jedno je od takvih koja se ne mogu opisati, o kojima u regularnim okolnostima možemo samo da slutimo, a u vanrednim (kakva su ovde skoro pa redovna) uvek nas iznenađuju svojom složenošću, nadležnostima, ovlašćenjima, stepenom moći i smelošću da se ta moć konkretno, glasno i svima vidljivo prezentuje.

Pošto je u našem slučaju medijska savetnica Suzana Vasiljević, situacija je još kompleksnija. Pogledajmo samo vesti od prethodne sedmice. Na dvodnevnoj plenarnoj sednici Venecijanskog kluba, ona je 27. novembra obznanila da „Srbija jača kapacitete za rano otkrivanje lažnih vesti“. Kako je izjavila, ova sednica bila je „prilika za razmenu dobrih praksi i upoznavanje institucija EU, NVO i medija iz EU sa medijskom situacijom u Srbiji i svakodnevnim problemima sa kojima se Srbija suočava“, pa je u tom kontekstu istaknuto i da „lažne vesti imaju za cilj da destabilizuju i ugroze društvo i podriju evropske vrednosti“. Osim najave početka borbe protiv tog zla, Vasiljevićeva je zainteresovanoj publici skrenula pažnju da je „medijsko okruženje u Srbiji podložno raznim uticajima i da se često ponaša veoma neodgovorno“.

FORENZIKA: Neupućeni posmatrač sad bi mogao da se zapita kako medijska savetnica jednog predsednika uopšte može da priča o ovim temama: zar nema druga posla, zar u Srbiji nema drugih medijskih eksperata, zar ne postoji ministarstvo nadležno za informisanje i neko ko je plaćen da brine o medijima, zar o medijima mora da priča baš predstavnica predsedničkog kabineta, itd. Taj neko, dakle, ovakvim bi pitanjima samo pokazao da o srpskim medijskim prilikama ne zna baš ništa.

Vreme je, naime, pokazalo da je – kad su mediji u pitanju – upravo Suzana Vasiljević sve i svja, vrhovna vlast, jača od ministarstva, jača od medijskih udruženja domaćih i svetskih, a nadasve veća i jača od svoje nominalne funkcije. Dok njene koleginice-savetnice širom sveta organizuju konferencije za novinare, medijske nastupe predsednika i pišu saopštenja s važnih sastanaka, ova naša, pored svega toga, aktivno učestvuje u dijalogu s poluuništenom medijskom zajednicom (s očiglednim ciljem da ih moralno dezavuiše i time uništi i ono malo što je od njih ostalo), najavljuje rad na predzakonskim aktima (čime ona i njen šef aktivno krše Ustav), aktivno izbegava svaku komunikaciju s medijima kritički orijentisanim prema vlasti (izuzev protestnih pisama koje povremeno skucka), a priča se i da aktivno selektuje novinare podobne za putovanja, da aktivno utiče na personalnu politiku medija, da selektuje pitanja na konferencijama za novinare i više nego prilježno i ljubazno telefonira urednicima.

U tom smislu, nije zaista nikakvo čudo što upravo Suzana Vasiljević pred Venecijanskim klubom opanjkava medije u sopstvenoj državi, što upravo ona najavljuje mere protiv lažnih vesti, što upravo ona o tome priča u domaćoj štampi. Jer, zaista, ko bi drugi?

Suzana Vasiljević iza sebe ima zavidnu medijsku karijeru – radila je kao producentkinja, snimateljka i novinarka za BBC, nemačku televiziju ARD, austrijski ORF, kao i YUTEL. No, sve to, kao i utisak da Vasiljevićeva sebe na neki način i dalje percipira kao deo novinarskog sveta – nema neke preterane veze s ovom pričom, pa ni s realnošću. Jer, ona je svojom delatnošću samu sebe izbrisala odatle: onaj ko aktivno, sistematski, vrlo inteligentno i promišljeno radi na uništenju medija, ko svoj nesporni novinarski dar koristi da bi zatro i ono malo slobode mišljenja i govora, a sve u političkom interesu svog gazde – jednostavno više ne može da bude novinar (baš kao što ni onaj baja koji je na komade isekao Džamala Kašogija ne može da se predstavlja kao forenzički stručnjak, uprkos zvaničnim kvalifikacijama i očiglednom talentu).

Pre nego što je 2012. stupila u službu tadašnjeg premijera, a sada predsednika Aleksandra Vučića, Suzana Vasiljević je savetnički zanat kalila u kabinetu Ivice Dačića. I tu je, istine radi, bila sjajna. Kooperativna, lako dostupna, efikasna, a ni tadašnjem gazdi nije manjkalo medijskog šlifa. Ista ocena verovatno bi mogla da joj se da i na mestu na kojem se sada nalazi da se od samog početka nije stavila u službu ne jednog čoveka, već njegove ideologije, odnosa prema medijima, novinarima i slobodi uopšte; da usput nije zaboravila šta je posao predsednika, šta posao njegove medijske savetnice, a šta posao novinara.

24H KITCHEN: Već duže vreme, njena kujna aktivno učestvuje u krčkanju spinova i medijskih zavrzlama koje uglavnom servira Vučić, ali ponekad i ona sama. Sličnu strategiju kao i predsednik prikazala je nedavno, kada je na pitanje hrvatskog „Nacionala“ o konferenciji na kojoj je novinarima bilo zabranjeno da postavljaju pitanja Vučiću, rekla sve, samo ne ono što su je pitali. Pre svega, da je srpskim novinarima „zabranjeno da postavljaju pitanja samo na konferencijama za štampu srpskih opozicionih partija“, a da je kod nje sasvim drugačije: „Na konferencijama za štampu predsednika Vučića dozvoljen je ulaz svim akreditovanim domaćim i stranim medijima. On na sva njihova pitanja odgovara, zato se novinari i žale da njegove pres konferencije traju ponekad i više od sat. To je zato sto svima želi da izađe u susret“. Divno, zaista divno zvuči, izuzev što nije tačno i nije potpuno.

Iako novinarima medija koji ne podržavaju vlast ponekad bude dozvoljeno da postave poneko pitanje, opšte je poznato da primat uglavnom imaju podobni, s naručenim i dirigovanim pitanjima, a za ostale ako ostane vremena ili ako predsednik oseti želju da ih malo javno prozove. Jer, odgovori na „nezavisna pitanja“ uglavnom se svode na vređanje, optuživanje i diskreditaciju onih koji su ih postavili – od već istorijskog obraćanja koleginici Tamari Spaić, do jedne od poslednjih epizoda sa Miodragom Soviljem sa N1. A što se tiče teze da on „na sva pitanja odgovara“, činjenica je da su mu odgovori u skladu s pitanjima baš kao i savetničin odgovor na pitanje „Nacionala“: uopšteno i van teme na konkretna pitanja, a konkretno samo ako mu se prohte i ako ima neku dnevnopolitičku svrhu.

No, sve to na stranu. Jer, sve to jednog će dana ući u anale, možda i u sudske spise koji će govoriti o ovom vremenu, kao i beščašću, prodaji obraza i časti, koje su mu bile glavne karakteristike.

Kada je Suzana Vasiljević u pitanju, mnogo je značajnije da je medijska savetnica – čiji se rad, fatalan za slobodu medija, do tada odvijao uglavnom „iza zavese“ – od 23. aprila 2018. aktivna i vrlo vidljiva učesnica na medijskoj sceni. Tada je, naime, obznanila da medijska strategija na kojoj se radilo od leta 2017. do početka 2018. više nije u opticaju, što je odlučeno „posle konsultacija predsednika Republike Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić“. Promućurno, vest je saopštena na panelu Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji posvećenom slobodi medija i izražavanja, kojoj je prisustvovao krem nevladinog sektora, medijskih udruženja, ali i Saša Gajović – državni sekretar u Ministarstvu informisanja koji, kako se čini, pojma nije imao da će savetnica reći ono što je po svim pravilima trebalo da kaže on. Ni tada, a ni do dana današnjeg, niko od prisutnih, baš kao ni bilo ko od uključenih u rad na novoj medijskoj strategiji nije doveo pod znak pitanja ustavnost ovog postupka, odnosno činjenicu da predsednik direktno i otvoreno utiče na usvajanje predzakonskih akata koji se tiču slobode govora i medija.

Da zlo bude gore, iza čitavog tog postupka stao je i OEBS, baš kao i čitav niz evropskih zvaničnika koji u Vučićeve uspehe ubrajaju upravo „rad na medijskoj strategiji“. Kao da je u stanju opšteg raspada ta strategija dokument koji će nas spasiti; i kao da je, od svih ljudi, baš Aleksandar Vučić taj koji će doneti spas.

Tačno mesec dana kasnije, 23. maja, održan je sastanak premijerke s predstavnicima novinarskih udruženja i asocijacija (NUNS, UNS, Asocijacija medija, ANEM, AOM, RAB Srbija i Sindikat novinara Srbije), a tom susretu prisustvovala je i – Suzana Vasiljević. Sa skupa je poručeno da je to „prvi u nizu planiranih susreta“, a da je tema bio rad na novoj medijskoj strategiji „kako bi se zajedno došlo do najboljih rešenja u interesu medija i javnosti, i da bi se zajednički radilo na poboljšanju položaja medija u Srbiji“. Malo posle toga, dogovoreno je da savetnica (suprotno svojoj primarno iskazanoj želji i nameri) ipak ne sedi u grupi za izradu medijske strategije, ali da svakako bude deo nečega što se zove Koordinaciono telo Vlade za saradnju s medijima: tela čija svrha ni smisao nikome nisu u potpunosti jasni. Nasuprot tome, „efekti“ njegovog delovanja više su nego očigledni: antologijska naslovna strana „Ilustrovane politike“, onda izdanje istog tog lista u kojem se u stilu devedesetih napada Ljiljana Smajlović, pa stalni verbalni napadi na novinare, pa uporno i nevaspitano ćutanje predstavnika režima na sve molbe za medijske nastupe, pa neprestane medijske hajke, pa – strah.

Ali, i da nije svega toga, da nije konstantnog pogoršavanja stanja medija i slobode govora, da nije najnovije rezolucije Evropskog parlamenta u kojoj se opet upozorava na što hitnije regulisanje te oblasti, čak i da nije bede i jada u kojem žive novinari i da čak svega toga nije, nejasno je kakva je uloga medijske savetnice predsednika u nečemu što se tiče samo i jedino medijske zajednice? A u ovoj situaciji stvar još gore izgleda jer prevazilazi puku zloupotrebu nadležnosti i ovlašćenja.

O čemu medijska zajednica može da razgovara sa istaknutom članicom grupe koja tu istu medijsku zajednicu sistematski uništava? Koja su tu pitanja? Konačno, ima li svrhe da razgovaraš i pregovaraš s onim ko ti stoji čizmom na vratu?

Pitanje je, naravno, zašto medijska zajednica pristaje na to i šta očekuje od savetnice, premijerke i ostalih osoba koje već mesecima sede naspram njih. Ali, to je tema za neku drugu priču koja bi, recimo, bila bazirana na tezi da osuđenik na smrt pristaje na sve, pa i da sedi sa dželatom.

CRNO ZA BELO, BELO ZA ŽUTO: Tako, eto, stigosmo i do lažnih vesti. Posle neslavno propale inicijative ministra Nenada Popovića za formiranje vladinog tela koje bi se bavilo baš lažnim vestima, na scenu je opet stupila Suzana Vasiljević sa nejasnom, nedovoljno preciznom, pa samim tim i zlokobnom najavom mera za rano otkrivanje medijskih laži.

S jedne strane, nije poznato šta se tačno podrazumeva pod „jačanjem kapaciteta“: da li stvaranje neke nove institucije (poput REM-a, koji se više nego dobro pokazao u odbrani režima i njegovih tekovina), da li neka forma moderne inkvizicije koja bi išla okolo i komisijski uništavala veštice, ili možda telo koje bi pod firmom borbe protiv lažnih vesti zapravo sprovodilo cenzuru? Sva ta pitanja, siguran su put, garantovani recept za dodatnu dozu straha: ne samo kod novinara i urednika, već i kod medijskih vlasnika. Jer, šta će biti s XY medijem ako objavi nešto što će savetnica i njen šef proglasiti za „lažnu vest“? Nije im strano ni do sada bilo da istinu proglašavaju za laž, laž za istinu, crno za belo, a belo za žuto. Šta će se desiti tom nesretniku koji im se, tako „ojačanim“, nađe na putu?

Zbog svega toga, ta je stvar više nego tragikomična: glavni proizvođači lažnih vesti proglašavaju sami sebe borcima za istinu, suprotno nadležnostima koje im propisuje Ustav, ali i zdravoj logici. Jer, ukoliko bi stvarno želeli da „ojačaju kapacitete“, dovoljno bi bilo da u Pionirski park pozovu desetak urednika najmoćnijih državnih medija i glavne predstavnike svojih „bot brigada“ – jednim kratkim sastankom i jasno definisanim uputstvima, problem lažnih vesti, baš kao i problem državno-političke propagande, medijskih progona i kršenja svih profesionalnih standarda bio bi rešen.

Kako to u praksi može da izgleda, pokazala je sama savetnica, reagujući na tekst „Danasa“ o famoznom „Zlatnom lavu“, slabo poznatoj nagradi za mir koja je ove godine dodeljena Aleksandru Vučiću. „S obzirom da ste saglasni s mojom ‘borbom’ protiv lažnih vesti, možda bi bilo dobro da počnete s ličnim zalaganjem u sopstvenoj kući (…) Ponekad bi bilo korisno očistiti ‘đubre’ u sopstvenom dvorištu, pa tek onda preći na tuđe“, piše savetnica 4. decembra, skrećući pažnju na (navodne) greške „Danasa“ u tom, ali i u nekim drugim tekstovima.

U međuvremenu, nikada se nije desilo da se sličnim tonom obrati prorežimskim medijima, „Informeru“ npr. kada je za predsednika na naslovnoj strani napisao da „ima muda“, ili mu u foto-šopu stavio omču za vrat, ili milion-i-jedan put najavio državni udar. Nikada se nije dogodilo da nečiji medijski sadržaj, pa i nečiju grešku, nazove „đubretom“. Do, eto, „Danasa“ koji se drznuo da o „Zlatnom lavu“ napiše nešto što se nije dopalo osetljivom predsedničkom uhu.

Zapravo, na osnovu dosadašnjih iskustava s medijskim delom Vučićevog kabineta, to famozno „ojačavanje kapaciteta“ moglo bi da bude i mnogo gore nego što se naslućuje u naizgled umivenom, a zapravo pretećem obraćanju listu „Danas“; daleko strašnije od strogog, autoritativnog i povremeno malicioznog nastupa na sastancima s medijskom zajednicom; mnogo opasnije od sporadičnih pisama i nešto češćih telefonskih poziva koje je Vasiljevićeva do sada upućivala ovom ili onom.

Najtužnije od svega ipak je to što su mediji, pojedinačno i udruženi – upravo zahvaljujući Suzani Vasiljević i njenom šefu – u tako jadnom i zarozanom stanju, da neće moći da se odupru bilo čemu što ih zadesi. Pristao je većinski deo medijske zajednice da im savetnica uređuje program i tekstove, pristao je da im diktira poteze, pristao je da im Vučić baca strategiju u smeće, pristao da sa svojim uništiteljima razgovara o slobodi medija (?!), pristao je da se baš s njima redovno sreće i razgovara o bezbednosti, pretnjama i drugim problemima (?!). Pristaće zato, sigurno će pristati i na „ojačane kapacitete“ za totalno uništenje svega što kabinetu ne odgovara.

Zato, samo napred Suzana! Nas je već i onako progutao mrak.