Saveta REM-a ima da nema

To što ste upravo prestali da čitate ovu kolumnu znak je da je dosadašnji rad Saveta REM-a obesmislio ovu instituciju u toj meri da većina građana zapravo i ne zna šta je REM ni koliko je važna uloga Saveta REM-a za normalno funkcionisanje elektronskih medija.

Novi i normalan Savet REM-a jedna je od obaveza na našem putu ka EU, ali pošto idemo ka ništavilu, a ne ka EU, procedura za izglasavanje novog Saveta REM-a zaglavila se u zoni sumraka. Savet treba da izglasa Narodna skupština, po postupku jednostavnom kao traganje za Higsovim bozonom.

Za devet članova Saveta REM-a, 115 organizacija je prijavilo 36 kandidata. Predlagaći će, kada se utvrdi konačna lista, odlučivati o dva kandidata za svako od devet mesta, koje će na kraju birati narodni poslanici.

Prema zakonu, ovlašćeni predlagači mogu biti udruženja filmskih i dramskih umetnika, te udruženja kompozitora, kao i novinarska udruženja, ali je dobar deo kandidata koji spadaju u DNK vladajućeg političkog tumora stigao iz fantomskih udruženja, ili udruženja koja su sebi sama garant postojanja. Mrzi me da detaljno istražujem udruženja koja su predložila režimske podrepke za poziciju u Savetu REM-a, pa ću iskarikirati:

Na primer, novinarsko udruženje „Lažem-Bijem“ koje tvrdi za sebe da ima plaćenu članarinu više od trista članova (što je jedan od uslova), a ko tvrdi suprotno popiće batine. Onda, recimo, Udruženje amaterskih profesora teorije dečjeg klarineta „Mali Alek“, pa Ujedinjeni TV eksperti, u stvari, ovo poslednje udruženje zaista postoji, odnosno postoji kao predlagač, ali ne postoji ni u javnom životu, ni na Guglu.

Obračun Dragana Đilasa sa „mladim molerima“ Luke Petrovića koji se desio uoči sednice skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje, na kojoj su razmatrani predlozi kandidata za sastav Saveta REM-a, poslužio je vladajućoj većini za vređanje opozicionih poslanika, te držanje banke u vezi sa studentskim protestima i Đilasovim „nasiljem“. Režimski poslanici o kandidatima za Savet REM-a nisu bili raspoloženi da razgovaraju.

Ima među predlagačima i normalnih organizacija. Ima i normalnih ljudskih bića među kandidatima. Ali ovo nije normalna zemlja. Iz neslavne sednice Odbora za kulturu i informisanje može se zaključiti da će režim do kraja gurati „svoje“ kandidate, a koga će skupština izglasati, već znamo, pošto skupštinska većina glasa na zvonce.

Jedino što eventualno može da spreči da bude izglasan još jedan organ koji će sprovoditi propagandnu režimsku agendu, jeste pritisak iznutra, a još više pritisak spolja.