Oni koji počine krivično delo na štetu novinara, od suda veoma retko bivaju ozbiljnije kažnjavani. U poslednje četiri godine, od 2017. do 2020, domaći sudovi izrekli su tek 20 pravnosnažnih presuda u postupcima gde su novinari bili oštećena strana, ali je „najstroža“ izrečena kazna iznosila tek godinu dana kućnog zatvora, i to bez elektronskog nadzora, dok je najstroža kazna koja se imala izdržati u zatvoru iznosila upola kraće – šest meseci.
Ovo su, između ostalog, ključni nalazi analize „Zaštita slobode govora u pravosudnom sistemu Srbije“ koju su zajednički pripremili Slavko Ćuruvija fondacija i Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS), uz finansijsku podršku Evropske unije i Ambasade Kraljevine Holandije, a u okviru MATRA programa.
Jovanović: Do presude stigao tek svaki 10. slučaj
„Na osnovu podataka iz pravnosnažnih presuda, može se govoriti o blagoj kaznenoj politici sudova“, ocenila je na današnjoj prezentaciji analize, održanoj putem Zoom aplikacije, advokatica Kruna Savović, jedna od autorki analize.
Najveći broj prijavljenih napada na novinare i medijske radnika, gotovo 70 odsto, pred tužilaštvom se okončava odbačajem krivične prijave i te prijave, dakle, nikad i ne dođu do suda (Nataša Jovanović, SĆF)
Od preostalih pravnosnažnih presuda, navela je Savović, u osam slučajeva izrečena je uslovna osuda, njih devet – najviše zbog ugrožavanja sigurnosti novinara – okončano je sporazumom o priznanju krivičnog dela, a četiri postupka okončana su ili oslobađajućom presudom ili odlukama kojima se optužni akt odbija ili odbacuje.
„Do pravnosnažne presude, međutim, dolazi tek svaki deseti slučaj koji su prijavili novinari, najčešće zbog ugrožavanja svoje sigurnosti. Tužilaštva zapravo uglavnom i postupaju po prijavama, odnosno veoma retko stupaju u akciju po službenoj dužnosti i na osnovu saznanja iz medija da je nekom novinaru učinjeno zlo“, predočila je još jedna autorka analize Nataša Jovanović iz Slavko Ćuruvija fondacije.
Ističući da se nalazi o postupcima pred tužilaštvima baziraju na periodičnim izveštajima Republičkog javnog tužilaštva, budući da je izostala saradnja sa policijskim upravama i tužilaštvima, Jovanović je istakla da za prethodne četiri godine sva javna tužilaštva u Srbiji beleže 204 prijavljena slučaja krivičnih dela protiv novinara i medijskih radnika.
„Od tog broja, 99 slučajeva nije konačno rešeno. U skoro polovini aktivnih slučajeva, onih koji još nisu rešeni, njih 76 odsto odnosi se na ugrožavanje sigurnosti, a ostalo otpada na druga krivična dela, poput nasilničkog ponašanja, krađe, rasne i druge diskriminacije itd.“, navela je Jovanović.
STEVANOVIĆ: JOVANOVIĆ STRADAO ZBOG TEKSTOVA, BEZ OBZIRA NA TO ŠTO GA SUD NE TRETIRA KAO NOVINARA
Učesnici prezentacije osvrnuli su se tokom debate i na današnje izricanje presude optuženima za paljenje kuće Milana Jovanovića – za medijsku zajednicu i deo javnosti NOVINARA Milana Jovanovića, za sud pak građanina Jovanovića.
Advokatica Kruna Savović, ograđujući se da još nema pisane presude, rekla je da je stav suda da se u slučaju paljenja kuće Jovanoviću ne akcentuje da je u pitanju napad na novinara – „neočekivan“, budući da ne postoji definicija ko je novinar.
Nataša Jovanović iz SĆF navela je da je nepobitna činjenica da je Jovanović novinar, ali da za sud, u kontekstu krivičnog dela koje se stavlja na dušu optuženima – ugrožavanje opšte sigurnosti, to nije bilo relevantno.
Miroslav Janković iz OEBS smatra da u pisanoj presudi neće biti moguće izbeći činjenicu čime se Jovanović bavio, ali da krivično delo, koje je u temelju same presude, nije rezervisano samo za novinare.
„Milan Jovanović stradao je zbog svojih tekstova, bez obzira na to što je za sud on prvenstveno tretiran kao običan građanin“, rekla je Ivana Stevanović, izvršna direktorka Slavko Ćuruvija fondacije. Uz zadovoljstvo što je sud uopšte izrekao osuđujuću presudu optuženima, Stevanović je ipak izrazila razočaranje visinom izrečenih zatvorskih kazni optuženima.
Najviše predmeta zavedeno je u Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, što svedoči o tome da su navodna krivična dela počinjena na internetu, prevashodno na društvenim mrežama. Istraživači su, čulo se tokom prezentacije, došli do podatka da su u gotovo polovini aktivnih slučajeva počinioci N. N. lica.
„Najveći broj prijavljenih napada na novinare i medijske radnika, gotovo 70 odsto, pred tužilaštvom se okončava odbačajem krivične prijave i te prijave, dakle, nikad i ne dođu do suda. Primenom instituta odlaganja krivičnog gonjenja (načelo oportuniteta), takođe pred tužilaštvom, rešeno je šest odsto predmeta“, rekla je Jovanović ukazujući na problem da se prigovori na odbačaj krivičnih prijava najčešće završavaju potvrđivanjem nižestepenog tužilaštva.
Petrović Škero: Ne radi se o kaznama, već o naknadi štete
Analiza „Zaštita slobode govora u pravosudnom sistemu Srbije“ obuhvatila je i aspekt ishoda tzv. medijskih sporova vođenih između 2017. i 2019. pred Višim sudom u Beogradu.
Analizirano je ukupno 305 predmeta protiv pet medija za koje je Savet za štampu utvrdio da najčešće krše Kodeks novinara Srbije. To su: Kurir, Informer, Blic, Alo i Medijska mreža – izdavač lista Srpski telegraf i portala Republika.
Parnični postupci protiv tih medija, koje su pokretali novinari, javne ličnosti, funkcioneri i ličnosti nepoznate široj javnosti, a na osnovu Zakona o javnom informisanju i medijima, završavali su se presudama po kojima je tuženi mediji isplaćivao između 40.000 i 420.000 dinara na ime naknade štete.
„Suprotno predstavama u javnosti, ovde se ne radi o kaznama, pa ni o ’drakonskim kaznama’, već o naknadi nematerijalne štete“, naglasila je na prezentaciji analize još jedna koautorka Vida Petrović Škero, sudija u penziji i predsednica CEPRIS-a.
U 2017. prosek isplaćene štete bio je 75.000 dinara, u 2018. iznosio je 85.000 dinara, a u 2019. godini – 88.000 dinara, što svedoči o ujednačenosti sudske prakse kojoj doprinosi činjenica da je za dotičnu materiju nadležan jedan jedini sud u čitavoj državi, navela je Petrović-Škero, dodajući da su najviše naknade za nematerijalnu štetu dosuđene u postupcima koje su pokrenuli široj javnosti nepoznate ličnosti, dok se to ne može reći za sredine u kojima te ličnosti žive i rade.
Postupci traju u proseku dve godine, te se ne može govoriti ni o poštovanju zakonskog imperativa o hitnosti postupka, niti o njegovoj efikasnosti. Predsednica CEPRIS-a, inače bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije, ukazala je i na to da postupke neretko obeležavaju razne zloupotrebe, pre svega od strane advokata tuženih, ali i da je izražena i praksa kada funkcioneri, u ulozi tužitelja, ne prisustvuju ročištima uz opravdanje da su „službeno sprečeni“. „Time se stvara utisak da tim postupcima zapravo upravljaju ti funkcioneri, a ne sudije“, ukazala je Vida Petrović Škero.
Kompletnu analizu „Zaštita slobode govora u pravosudnom sistemu Srbije“ možete pročitati OVDE.
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.