Sme li se Vučić odreći Pinka i Happyja?

Bilo je reči o tome zašto se u veoma gledane rijaliti programe dovode kriminalci i ljudu skloni nasilnom ponašanju, šta se želi postići dovođenjem osuđenih ratnih zločinaca u najgledanije televizijske programe, da li su koreni sadašnje atmosfere nasilja u devedesetim godinama kada su pripadnici paravojnih jedinica, koji su činili zločine u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu, proglašavani herojima i kako afirmacija kriminalaca i ratnih zločinaca u javnom prostoru utiče na mlade ljude.

Razgovaralo se i o tome zašto Regulatorno telo za elektronske medije, koje vrši nadzor nad televizijskim programima, nikada nije reagovalo na promociju nasilja na televizijama Pink i Happy, zašto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić gotovo svakodnevni gost tih televizija, zašto je nakon stravičnih zločina u beogradskoj osnovnoj školi i u okolini Mladenovca njegovo prvo gostovanje bilo na televiziji Happy, kako se Srpska pravoslavna crkva, koja propagira porodične vrednosti, odnosi prema promociji nasilja u medijima i da li će nakon najave vlasnika televizije Pink Željka Mitrovića da će ukinuti rijaliti program Zadruga, biti manje promocije nasilja i mržnje na toj televiziji ili će se posle izvesnog vremena sve nastaviti po starom.

Kontinuitet devedesetih

Omer Karabeg: Zašto su programi dve veoma gledane televizije Pink i Happy prepuni nasilnog govora? Zašto se sa naslovnih strana najčitanijih tabloida u Srbiji čuju poruke koje podstiču na mržnju i nasilje?

Jelena Đorđević: Mogu da vam odgovorim u jednoj rečnici – zbog toga što to želi aktuelna vlast. Vlast SNS-a na čelu sa Aleksandrom Vučićem ima svoje lične medije, naročito Pink i Happy, koji su osnovni alat njenog vladanja. S obzirom da je ta vlast zasnovana na neprekidnoj propagandi koja je sveobuhvatna, svakodnevna i surova i njeni mediji su agresivni u svakom pogledu jer je to želja vlasti. To je jedini diskurs koji ta vlast zna.

Rade Veljanovski: Nasilje je sa izvesnim prekidima legitimisano u našem društvu i u našoj svesti već više od tri decenije. Srbija je krajem osamdesetih i pogotovo početkom devedesetih godina prošlog veka pokazala da ne ume da političke i društvene probleme rešava mirnim sredstvima već je posezala za oružjem i silom. To je uradila na Kosovu, to je uradila i u drugim tada republikama zajedničke države. Milje koji je tada stvoren na Radio televiziji Srbije, na kojoj smo gledali ljudske glave kako se kotrljaju, leševe i iskasapljene ljude, još traje u nešto drugačijem obliku. Sadašnja vlast, koja je kontinuitet vlasti s kraja osamdesetih i tokom devedesetih, drži narod u stalnom strahu da mu se može dogoditi nešto gore nego ovo što trenutno živimo. Atmosfera straha širi se na sve strane, podstiče se strah u ljudima.

Omer Karabeg: Da li i Vi, gospođo Đorđević, mislite da je koren nasilja, koje je postalo stil života u Srbiji, u devedesetim godinama? Sećam se da je tada Željko Ražnatović Arkan, čije su paravojne jedinice harale po ratištima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, slavljen kao heroj. Nikada neću zaboraviti sliku tadašnje Titove ulice u Beogradu koja je uoči izbora bila okićena ogromnim Arkanovim slikama.

Jelena Đorđević: Nema nikakve dileme da je ovo što se danas događa zapravo kontinuitet svega onoga što se događalo devedesetih godina. Naravno, ambijent devedesetih je bio mnogo tragičniji i strašniji. Raspala se zajednička država, carovala je ratna propaganda. Srbija je tada podeljena na onu koja je bila protiv rata i onu koja bila za rat. Među onima koji su bili za rat najglasniji su bili radikali koji danas kao Srpska napredna stanka vladaju Srbijom. Danas je nasilje za nijansu sofisticiranije. Sprovodi se i putem popularne kulture u čemu prednjači televizija Pink. Neprekidna propaganda deluje na podsvest ljudi, to je, tako da kažem, potkožno delovanje, svakodnevni život postaje imun na nasilje koje se neprekidno gleda na ekranima.

Kriminalci i ratni zločinci

Omer Karabeg: Zašto se u veoma gledane rijaliti programe dovode kriminalci i ljudi skloni nasilju? Zašto ti programi obiluju uvredama, pa čak i tučama. Šta se time želi postići?​

Rade Veljanovski: Time se želi abolicija svih onih koji su od strane domaćih i stranih sudova osuđeni kao ratni zločinci ili za bilo koju vrstu kriminala. Poruka je da to nisu kriminalci nego heroji zato što su u raznim situacijama, u raznim periodima i na različite načine bili saradnici onih koji su danas na vlasti. Oni treba da budu uzor i zbog toga su na ekranima. Nije onda čudo što takve ljude mladi slede.

Jelena Đorđević: Kriminalci postaju uzor mladim ljudima. Naravno da svemu tome doprinosi generalna atmosfera u našem društvu, ali, bogami, i šire. Ali, kad je reč o nasilju, nije jedini problem to što se u emisije dovode kriminalci. Ono što vidimo u rijaliti programima je proizvodnja mržnje i nasilništva koji dolazi sa najrazličitijih strana. Nisu samo nasilni muškarci, nasilne su i žene, da dovode decu verovatno bi i ona bila nasilna. Ova vlast, koja zapravo prezire svoj sopstveni narod, smatra da je to jedini govor koji narod želi. Nisu rijaliti programi jedini izvor nasilja. To su i razne političke talk show emisije u kojima se pojavljuju ličnosti iz vlade i razni ljudi, koji ne znam odakle dolaze, čija je jedina uloga da na najdrastičniji, najagresivniji, najnekulturniji, skoro bestijalan način prikazuju sve one koji se ne slažu sa današnjom vlašću.

Omer Karabeg: Zašto su te emisije toliko popularne?

Rade Veljanovski: Zato što je poremećen sistem vrednosti i nametnut narativ da je vredno samo ono što je interes vlasti, a sve što je suprotno tom interesu proglašava se za neprijateljsko i izdajničko delovanje. Kada pogledate kako se ljudi ponašaju u Narodnoj skupštini kao najvišem zakonodavnom telu ove zemlje, kakve se uvrede tamo čuju, kako se kleveće, kakve se reči izgovaraju, onda je jasno da ni u televizijskim programima ne može da bude drugačijeg govora. Sve nas to udaljava od normalnog, kulturnog načina razgovora, od kulture dijaloga, od tolerancije, ali to potpuno odgovara ljudima koji su na vlasti.​

To narod voli

Omer Karabeg: Kad pitate vlasnike televizija koji proizvode programe pune nasilja, oni kažu mi pravimo ono što narod voli da gleda.​

Jelena Đorđević: To je oduvek bio izgovor za najmračnije poruke koje se šalju u javnost – da, navodno, narod to želi. Čini mi se da postoji strategija da se neprekidnim ponavljanjem nasilja da na volju podsvesnim nagonima. Kao da se izlio onaj Frojdov ledeni breg podsvesti. Takav se utisak stiče kada se svakodnevno sluša najstrašniji govor od koga se je zaista nemoguće odbraniti. Podsvest se prosto izlila, pa je potpuno onemogućeno bilo kakvo rasuđivanje zasnovano na elementarnim principima razlikovanja dobra i zla. To je strašno opasna strategija jer je dovela do toga da ljudi postaju neljudi. Ova vlast je apsolutno onemogućila da civilizovanost, dobrota i plemenitost igraju bilo kakvu ulogu u javnom diskursu.​

Omer Karabeg: REM-u, Regulatornom telu za elektronske medije, koje je zaduženo za nadzor nad televizijskim programima i da ih ocenjuje u skladu sa etičkim vrednostima, nikada nije zasmetala promocija nasilja u tim programima. Oni su čak i branili takve programe.

Rade Veljanovski: Najzanimljiviji primer takvog ponašanja je izjava predsednica Saveta REM-a, gospođe Olivere Zekić, koja u emisiji Hit tvit televizije Pink komentarisala intervju sa silovateljem koji je objavio tabloid Informer. Ona je rekla da su suze, krv i senzacija ono što prodaje medije smatrajući da je to nešto sasvim normalno. Iako REM nije nadležan za štampane medije, gospođa Zekić zbog takve izjave ne bi smela da bude članica jednog takvog organa. Jer nezavisna regulatorna tela, kao što je REM, postoje da bi sprečila da se komercijalizuju ljudska patnja i bol. Naš regulator, nažalost, u takvim situacijama uopšte ne reaguje.

Jelena Đorđević: Čudim se da posle 10, 11 i ne znam koliko godina vladavine SNS-a, odnosno Aleksandra Vučića, bilo ko postavlja pitanje zašto neka institucija ne radi svoj posao. Sve institucije su pod snažnim uticajem vlasti, pre svega predsednika države, tako da je sasvim normalno što se jedno telo, kao što je REM koje je toliko važno za opstanak ove vlasti, tako ponaša.

Omer Karabeg: Zanimljivo je da i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja propagira porodične vrednosti, nikada nije zasmetalo nasilničko ponašanje učesnika u rijaliti programima i drugim emisijama televizija Pink i Happy.

Rade Veljanovski: Kao što se moglo zaključiti iz jedne nedavne izjave patrijarha, Srpskoj pravoslavnoj crkvi je mnogo važnije da se usprotivi senzitivnom rodnom govoru koji uvažava činjenicu da postoje ljudi različite seksualne orijentacije, nego da zaštiti gledaoce od vulgarizacije muško-ženskih odnosa, vulgarizacije seksa i uopšte vulgarizacije komunikacije među ljudima. Naprotiv, ona ima sasvim dobre odnose sa onima koji takve programe proizvode.

Jelena Đorđević: Meni je veoma žao što je Crkva izgubila autoritet i svakodnevno ga sve više gubi ponašajući se kao opozicija polovini svoga naroda, ne primećujući sva zla koja se događaju u ovom društvu. A zapravo niko ne bi bio pozvaniji od Crkve da kaže – dosta, ovo ne sme više da se radi, ovo je dobro, a ovo je zlo. Crkva je, međutim, od toga odustala i to je duboka i ozbiljna tragedija ovog potpuno raspamećenog naroda.​

Redovni gost

Omer Karabeg: Predsednik Vučić je veoma čest gost televizija Pink i Happy koje emituju programe u kojima se pojavljuju kriminalci i osuđeni ratni zločinci. Zašto on ide na te televizije? Da li zbog njihove velike gledanosti? Uostalom, nakon nedavnih stravičnih zločina u beogradskoj osnovnoj školi i u okolini Mladenovca njegovo prvo gostovanje bilo je baš na TV Happy.​

Rade Veljanovski: Mi smo kroz istoriju imali kult ličnosti. Govorilo se o Josipu Brozu Titu, o Slobodanu Miloševiću, ali je činjenica da ni Tita, ni Miloševića nije toliko bilo u medijima koliko danas ima Aleksandra Vučića. On je na dnevnom nivou prisutan u medijima i na taj način održava svoj kult. Pojavljivanjem na televizijama Happy i Pink odmah nakon stravičnih zločina Vučić je hteo da pokaže kako podržava te televizije. Već duže od godinu dana – koliko traje agresija Rusije na Ukrajinu – u programu televizije Happy na dnevnom nivou imamo ratnu propagandu jedne strane zemlje. To se u svetu ne može dogoditi. To je, uostalom, i dokaz na čijoj su strani naša vlast i predsednik Vučić. Otkrivaju se i neki drugi detalji.

Ne možemo previše govoriti o počiniocu stravičnog zločina u školi Vladislav Ribnikar pošto se radi o maloletniku, ali možemo da govorimo o njegovom ocu. Koliko može da se sazna iz raznih izvora, on je kao lekar bio blizak paravojnim borcima koji su devedesetih godina učestvovali u raznim ratovima. Otud njegova sklonost ka oružju, njegova potreba da maloletnog sina vodi u streljanu da uči da puca iz oružja koje nije ni igračka, ni sportsko oružje nego ubojito oružje. Kad se predsednik Vučić pojavljuje na takvim medijima i kad na potpuno neprimeren način komentariše zločine, on produžava narativ zla na Pinku i Happy-u protiv kojih sada veliki deo građana Srbije s razlogom protestuje.

Jelena Đorđević: Jedan od razloga što Vučić tako često ide na televizije Pink i Happy je svakako njihova gledanost. Rijaliti je interesantan ogromnom broju gledalaca i zato su Pink koji ima Zadrugu i Happy koji je doskora imao Parove odlična mesta za monologe našeg predsednika u kojima on propagira ideje sukoba i mržnje – da li je sa nekim u regionu, da li protiv opozicije, da li je protiv pojedinih ličnosti. Njegovo pojavljivanje na tim televizijama je zapravo nastavak rijalitija. Zato je reakcija ljudi koji ovih dana protestuju toliko snažna ne samo u odnosu na nasilje, koje promovišu Pink i Happy, nego i na glavni autoritet koji im se obraća s tih televizija. Na Happy televiziji rehabilituju se zločinci iz devedesetih i legitimiše naša politika prema Rusiji, a na Pinku se na malo olakšaniji način, više blizak popularnoj kulturi, dijabolizuju pojedinci koji kritikuju vlast. Te televizije su lični posed Aleksandra Vučića. Ali ne treba da zaboravimo da i te televizije imaju komercijalni interes da budu takve. To je sprega koja je tragična za celo ovo društvo.

Ukidanje Zadruge?

Omer Karabeg: Vlasnik Pinka Željko Mitrović najavio je ovih dana ukidanje rijaliti programa Zadruga gde je bilo bivših osuđenika, uvreda, svađa i tuče. To je verovatno njegov ustupak zahtevima iznetim na masovnim protestima da se takvi programi zabrane. Mislite li da će sada na Pinku biti manje promocije nasilja?

Rade Veljanovski: To je moguće, ali ne zato što Željko Mitrović i ljudi koji s njim rade na televiziji Pink misle da treba odustati od nasilja, nego zato što je verovatno neko iz vlasti, možda i sam predsednik Vučić, poslao signal da bi morali malo da se promene jer ih je zabrinuo zahtev masovnih protesta da se Pinku i Happy-u oduzmu nacionalne frekvencije. Zbog toga ćemo jedno vreme možda imati nešto ublaženiji program. Ne treba imati iluziju da je to želja Pinka, to je ustupak koji je u ovom trenutku potreban vladajućoj strukturi. Uostalom, Željko Mitrović je svojevremeno svoju sopstvenu televiziju nazvao režimskom. To je bio dovoljan razlog da Pink ostane bez dozvole za emitovanje programa. Jer elektronski mediji – za razliku od štampanih koji su deregulisani – nikako ne bi smeli da budu mediji vladajuće strukture.

REM, međutim, nije reagovao na tu njegovu izjavu. Pink, Happy i ostali, koji rade pod velikim uticajem vlasti, možda će da naprave izvesne ustupke čekajući da se prašina malo slegne, ali nikoga ne mogu da zavaraju. U tim televizijama nije moguća nikakva pozitivna reforma. Tu su potrebni neki drugi potezi, pre svega oni koji proističu iz zakona jer te televizije već godinama krše zakon.

Jelena Đorđević: Mislim da Zadruga neće biti ukinuta već će možda malo da bude umanjena agresivnost i gadost koje se tamo gledaju. Mislim da je najava ukidanja Zadruge samo blef s ciljem da se umire ljude koji nasilje direktno vezuju za taj program. Plašim se će te televizije zadržati agresivnost u političkim rijalitijima koji su mnogo opasniji. Agresivnost će i dalje postojati u govorima raznih komentatora i samog predsednika države koji sebi dozvoljava da govori jezikom koji je nepodnošljiv za bilo koga ko ima imalo pristojnosti. ​

Stubovi režima

Omer Karabeg: Da li su televizije Pink i Happy i tabloidi toliko važni stubovi Vučićevog režima da ih se on nikada neće odreći?

Rade Veljanovski: Naravno da neće. To je situacija koju smo imali devedesetih godina kada su mediji bili udarna pesnica režima. To je već isprobano, tako da se sada samo ponavlja. Ali nadam se da će se nakon desetak godina silovanja javnog mnjenja i podsticanja na nasilje i agresiju ljudi osvestiti i promeniti sistem.

Jelena Đorđević: Onog momenta kad bi se Vučić odrekao tih medija, njegova pozicija bi bila sasvim drugačija. Bez propagande – svakodnevne, apsolutne i totalne – Vučić ne bi imao ni 30 posto podrške. Moramo da imamo u vidu socijalnu strukturu i kulturne obrasce koji preovlađuju u Srbiji. Vučić se preko svojih medija isključivo obraća onima slojevima koji zbog društvenih okolnosti nisu mogli ili nisu stigli da se popnu na društvenoj lestvici. Tu nema nikakvog govora o edukaciji i pristojnosti. Ti mediji nemaju niti jedan normalni program za decu, program iz kulture, bilo šta što nije agresivna politička propaganda i rijaliti program. Vučić će se odreći svakog pojedinca iz vlasti i vlade, ali tih medija nikad.