Snježana Milivojević: “Briselski efekat” i sloboda medija

Nakon dve decenije povlačenja pred velikim tehnološkim kompanijama, prvo da se ne bi ugrozila inovativnost ranom regulacijom, pa onda da se ne bi preregulisala oblast dok se procesi još dešavaju i konačno, zato što sto su „big tech“ toliko moćne da su države pred njima nemoćne, EU je u velikoj političkoj i regulativnoj inicijativi kojom će pravno urediti proces digitalne transformacije. Ona se ogleda u nekoliko stvari:

Prvo, gradi se celovit regulativni okvir za digitalni svet. Samo u protekle dve godine usvojeni su Akt o digitalnim uslugama, Akt o digitalnom tržištu, Akt o veštačkoj inteligenciji, a par godina ranije serija propisa o sajber bezbednosti, fer pristupu, upravljanju i zaštiti podataka o ličnosti. Sa ovoliko propisa koji se odnose na digitalnu transformaciju EU je jedino mesto gde se istovremeno pokušava da velike platforme i mali web sajtovi imaju jednake uslove na tržištu digitalnih usluga, da se spreči maligni uticaj dezinformacija ili ponuda „fake usluga“, i garantuju slobode i ljudska prava korisnika. EU nije trenutno tržišni lider u digitalnoj ekonomiji, ali jeste u zalaganju za slobodan, pristupačan i bezbedan internet. Time se trenutno ne bave ni Kina ni Rusija ni SAD, pa EU očigledno preuzima globalnu incijativu, koja će, kako neki predviđaju, imati globalni „Briselski efekat“.

Drugo, ova serija uredbi koje u nazivu imaju ‘akt’, zbog koje neki već govore o aktizaciji EU, je proces kojim se simbolički govori da regulative pored pravne snage imaju i veliku političku težinu budući da se usvajaju u trilogu (predlaže Evropska komisija, usvaja Parlamet i Savet EU) i da se primenjuju neposredno, dakle kao EU zakoni. U oblasti medija to je istorijska novina. EU prvi put usvaja regulativu kojom zajednički reguliše oblast medija, koja se primenjuje direktno na celoj teritoriji EU, države člnanice ne moraju prvo da ih transponuju u nacionalne zakone, nadzor nad primenom ima Evoprska komisija i novo regulatorno telo za medije koje će se formirati. Ovoga puta obaveze se odnose na sve usluge koje nastaju ili se koriste na evropskom prostoru, dakle i na one koje se proizvode u državama izvan EU. Ovo prvo odnosi se na odlučniji pokušaj EU da stane na put političkom uticaju vlada na medije unutar EU, naročito u Mađarskoj i Poljskoj koje su često i direktno pominjane. Ovo drugo namerava da spreči maligini uticaj dezinformacija iz drugih zemalja, naročto pojačan nakon rata u Ukrajini i Gazi.

Treće, DSA (Akt o digitalnim usligama) i DMA (Akt o digitalnim tržištima) se odnose na tržišta svih digitalnih usluga, a medijske tretiraju kao samo jedne od njih. EMFA je prvi EU „zajednički zakon“ o medijima sa ciljem da se zaštite tri osnovne vrednosti: medijske slobode, pluralizam i nezavisnost. Te tri vrednosti već jesu osnova visokog nivoa slobode medija u EU, ali je u ovom slučaju značajna i politika medijske politke. Mediji su uvek bili nacionalne organizacije, a do pada komunizma kompanije iz Nemačke ili Skandivanije nisu kupovale medije u Belgiji ili Grčkoj. Internacionalizacija vlasništva došla je sa otvaranjem medijskog tržišta koje se posle pada berlinskog zida otvorilo u Istočnoj i Centralnoj Evropi. Pa ipak, sve do pojave velikih tehnološkh platformi nacionalne politike su bile dominante u kreiranju svakog medijskog ambijenta. Jedistvenom regulativom koju će direktno spovoditi EU, standardi će morati da se čvšće poštuju, a EU će moći efikasnije da spreči pokušaje nedozvoljene kontrole medija od strane vlada zemalja članica. EMFA strožije reguliše državno oglašavanje, način na koji vlasti kontrolišu protok javnog novca i pod firmom demokratskih instrumenata i brige za javni interes favorizuju državne medije ili usmeravaju javni novac ka odabranim medijima. Ograničava se i korišćenje špijunskog softvera za nadzor medija i novinara samo na izuzetne slučjave (nacionalna bezbednost, ozbiljni zločini) kao zajednički odgovor na aferu Pegazus koja je uzdrmala medijsku i politčku zajednicu EU. U stvari, preciznije se regulišu sve ključne oblasti za rad medija kao monitoring konkurencije, transparentnost vlasništva, merenje publike, bezbednost novinara, stabilni uslovi za rad javnih servisa, uređivačka nezavisnost medija i uvode obaveze za platforme za deljenje video sadržaja ili velike tehnološke platforme ukoliko pružaju medijke usluge.

U stvari, EMFA prvi put reguliše odnose tehnoloških platformi i medija. Dva člana (17 i 18) koji obavezuju platforme na trasparentnost algoritama za plasiranje sadržaja a korisnicima usluga i medijima daju pravo, prvima da prilagode i personalizuju korisnički interfejs, a medijima da budu prethodno obavešteni i da osporavaju odluke o uklanjanju sadržaja, znatno ograničavaju uticaj platformi na medije. Uz odredbe koje već postoje u DSA i DMA to će promeniti ekonomski ambijent i odnose snaga između tehnologije i novinarstva. Platforme su već zauzele pozicije, ne plaćaju medijima za sadržaj, utiču na sobraćaj čime podižu ili spuštaju pristup pa time i cenu određenim sadržajima. Gugl tvrdi da samo dva odsto dobiti generiše sadražaj povezan sa pretraživanjem vesti, istraživanja sa Univerziteta Kolumbija kažu da je to mnogo više u direktnoj dobiti, uz indirektnu, koju je teško utvrditi i podeliti. Prema njihovoj računici Gugl i Meta samo u SAD duguju informativnim medijima oko 12 milijardi dolara godišnje. Pošto taj novac ne žele da dele platforme reaguju ukidanjem vesti a mediji, sa druge strane, uvođenjem raznih sistema za naplatu sadržaja. To znači da je kvalitetni sadržaj uglavnom nedostupan iza naplatnih zidova, a nekvalitetni dostupan na klik, a platforme mu zbog dobiti čak i podižu vidljivost.

A taj put dalje vodi do informacionog zagađenja i nereda koji znatno utiče na urušavanje demokratije i globalni demokratski deficit.

EMFA bi sve to trebalo da reguliše i da javni interes, fer konkurenciju, uređivačku nezavisnost, bezbednost novinara i odgovornost platformi harmonizuje u bolji informacioni ambijent u digitalnom okruženju.