Sram nas bilo

Ima li išta što smo uradili, a da to za njih valja, kmeči Brnabić i misli na propalice/izdajice sa Peščanika (i ne samo na njih, naravno)? Nema. Ne vredi, evo, pokušavam da se setim, i ne mogu. Žao mi je, sve radite pogrešno. Vi ste naopaka verzija one čuvene pesničke slike: i kada želite dobro, ispadne loše. Naprosto vam se ne da, jer ne čitate, a smelo komentarišete iako ništa ne znate. Pa onda zaključujete da se umesto vas drugi ponašaju sa, tako kaže Brnabić – nula odgovornosti. Ruku na srce, Brnabić je u pravu, u poređenju sa njenom, moja institucionalna odgovornost za živote žitelja Srbije ravna je nuli. Naprosto zato jer ja nisam u institucijama. Da li to znači da treba da zavežem?

Izgleda da Brnabić, kao Vučić, baš to misli: ako nas ne hvalite, ima da umuknete. Njih dvoje ne dobacuju do koncepcije demokratske kontrole vlasti. Oni javnost prihvataju samo pošto je totalno potčine. Za njih su jedina prikladna javnost dirigovani novinari sa pitanjima o oponentima i kritičarima vlasti. To je sad već obrazac: pri kraju ovih izvanrednih konferencija za novinare, Vučić i Brnabić dobijaju pitanja o opoziciji i kritičarima vlasti. Prvi je na redu bio jedan od vođa SzS-a. Juče je na agendu stigao Peščanik sa Šabićem. Danas, videćemo. U vanrednim okolnostima, neumesno je pljuvati na oponente iz čista mira, ali ako novinar na orkestriranoj konferenciji tobože spontano da šansu, ne treba je propustiti.

Kao žitelj Srbije, međutim, šta god o tome mislili Vučić i Brnabić, odgovoran sam zajedno sa svojim sugrađanima za to na šta liči zemlja. Naravno, uvažavam opomenu Brnabić: ona je u institucionalnom smislu daleko odgovornija od mene. Ali, kada to kažem, ne mislim da je ona jedna odgovorna osoba. Naprotiv, mislim na to da ona mora položiti račun za posao koji obavlja kao predsednica vlade. Šabić odgovara za izneto mišljenje u javnom prostoru. Brnabić odgovara za to kako koristi poluge moći u svojim rukama. Da li čitalac primećuje razliku, ako je već Brnabić ne vidi? Hajde sad da uporedimo te dve odgovornosti.

26. februar: „Alkohol gde postavite, tu korona virus ne raste“ – Vučić.

26. februar: „Žene… praktično ne umiru od [najsmešnijeg] virusa“ – Branimir Nestorović, na konferenciji za novinare sa Vučićem.

11. mart: „Nemojte da lažete, niko nije rekao da je najsmešniji virus“ – Vučić.

13. mart: „Nema nikakvog stručnog opravdanja i stručne osnove da još uvek zatvaramo škole, vrtiće i fakultete“ – Brnabić.

15. mart: vanredno stanje.

Neka čitalac sada aršinom života žitelja Srbije koji je za Šabića i Peščanik uvela Ana Brnabić izmeri stepen iskazane odgovornosti u izjavama funkcionera i režimskih stručnjaka pre 15. marta. Pa neka to uporedi sa tvrdnjom Šabića da je iz ugla zaštite života vanredna situacija jednako efikasna u okolnostima epidemije kao i vanredno stanje. Razlika između vanredne situacije i vanrednog stanja samo je u tome što vanredno stanje stavlja u ruke izvršne vlasti više (nekontrolisane) moći. Da je koncentracija moći razlog za uvođenje vanrednog stanja a ne vanredne situacije, vidi se već iz načina proglašenja vanrednog stanja, zaobilaženjem redovnog postupka za njegovo uvođenje.

Kako je vanredno stanje uvela, Brnabić kaže da će ga i produžiti, na četiri meseca ako treba. Ako će to spasiti i jedan jedini život, Brnabić će produžiti vanredno stanje. To je pogrešan/lažni argument. Ako se izgubljenim životima mere razlozi za trajanje vanrednog stanja, onda bi se žiteljima Srbije odmah moralo zabraniti da voze kola ili putuju, recimo. Odavno su se morala zatvoriti sva gradilišta u Srbiji, jer na njima radnici ginu kao da su zaraženi. Čitalac vidi logiku – jedan život, neka to bude i moj život, da kažem to tako patetično – ne može biti razlog za vanredno stanje. Brnabić pak tu logiku ne vidi i zato je opasno kada samo od nje (i Vučića) zavisi da li ćemo živeti u vanrednom stanju ili ne.

Nešto je krenulo naopako po režim od izbijanja epidemije (i mnogo ranije, rekao bih, ali to sad nije tema). Iz dana u dan, njegovi čelnici eksperimentišu i traže pravi način da reaguju. To im ne polazi za rukom. U redovnim okolnostima, za to bi trebalo da polože račun. U vanrednim, otvara se prostor da za svoje promašaje okrive druge, iako od tih drugih naprosto ništa ne zavisi. Odgovornost tih/nas drugih zaista je ravna nuli, kako to ispravno primećuje Brnabić. Ali kada to ispravno primeti, ona izvodi pogrešan zaključak. Ne može se tvrditi da su ti drugi neodgovorni naprosto zato što se ne nalaze na poziciji odgovornosti; neodgovorna je Brnabić upravo zato što se nalazi na najodgovornijoj poziciji.

U pristojnim zemljama, vanredno stanje uvodi se da bi se privremeno stavile na stranu, kao manje važne, sve druge redovne aktivnosti, te da bi se svi resursi države i društva usmerili ka rešavanju i ukidanju krize. Kod nas je, po svemu što gledamo ovih dana, pred zakazane pa prećutno već odložene izbore, vanredno stanje uvedeno kao instrument političke i predizborne kampanje. Namera režima je da u uslovima suženih sloboda i krizom pritisnutog javnog mnjenja, zataška svoje propuste i svoj dugogodišnji loš rad (što se u konkretnoj situaciji manifestuje drastično smanjenim kapacitetima za negu zdravlja) te da svoje greške pripiše drugima, računajući na to da oni neće imati gde i kako na to da odgovore.

Verujem da je izvođenje i slikanje dugih cevi u centru grada takođe deo kampanje. Na to Vučiću i Brnabić mogu samo da kažem – prestanite da plašite žitelje Srbije i radite svoj posao, ako znate.