Strategija preživljavanja važnija od medijske strategije

Medijskoj strategiji, o kojoj se u Srbiji toliko priča, više bi odgovarao naziv „strategija preživljavanja“. Zašto?

Zato što sam pojam medijske strategije predviđa „održivi razvoj“, što će reći da sadrži – makar i u maloj meri – optimističku viziju budućnosti. Pošto takve pretpostavke ovde ne postoje, ni medijska strategija ne može se shvatati na izvoran, klasičan način, kakav pristaje uređenim društvima.

Kako onda?

Kao borba za opstanak koja je istovetna sa borbom za preživljavanje ugroženih vrsta. Da se ne bi ostalo samo na pukoj tvrdnji, koju zvaničnici redovno proprate izrazom lica koji govori da ništa neverovatnije nisu čuli, ponudićemo samo neka od mogućih objašnjenja koja u najdoslovnijem smislu svedoče o egzistencijalnoj ugroženosti.

Bogat repertoar pritisaka na medija

Na pitanje kako se ona ispoljava, postoji jednostavan odgovor: u finansijskoj segregaciji (izdvojenosti) i diskriminaciji (davanju manjih ili nikakvih prava) medija koji nisu po ukusu vlasti. Da se novac iz javnih nabavki i javnih preduzeća, putem projektnog sufinansiranja, oglašavanja i na sve druge zamislive i nezamislive načine, sliva u režimske medije dokazuju, kao i uvek, nepodmitljive brojke.

Kao što isto tako neumoljivo potvrđuju da je ono malo preostalih nezavisnih medija lišeno takvih pogodnosti. Poput biljaka koje se ne zalivaju, i oni će, shodno tome, usahnuti.

Ni najbolja medijska strategija neće biti od pomoći jednostavno zbog toga što neće imati gde da se primeni

Postoje, naravno, i drugi, još delotvorniji načini da se to dogodi tako što se uprežu svi državni mehanizmi – od poreske uprave do svih mogućih inspekcija (ni izdaleka tako revnosnih kada su u pitanju povlašćeni mediji) – da uguše one nepodobne.

Pritisci se, najzad, ako sve to ne pomogne, zaokružuju ličnom ugroženošću novinara, čak i njihovih porodica, što, pogotovo u malim sredinama, poprima gotovo kanibalska svojstva.

Osionim i bahatim nasilnicima oličenim u svetom trojstvu opštinske vlasti, vladajuće partije i policije morao bi, otuda, za opšte dobro, neko da objasni da ni sicilijanska mafija (gente di onore) ugrožavanje porodice ne smatra časnim.

Tamara Skrozza je, otuda, u pravu kada kaže kako joj je „dosta akademskih frazetina o krizi u medijima, besmislenih analiza i jalovih savetovanja“. Ne postoji, zaista, nijedan razlog zbog čega bi se u vremenu egzistencijalne krize veća pažnja pridavala „medijskoj strategiji“ nego „strategiji preživljavanja“.

Zaštititi novinare od države i poslodavaca

Nezavisno, najzad, od toga kako će se zvati, biće od koristi jedino ako se usredsredi na teme od suštinske važnosti. Da zaštiti novinare od države koja je sklona da svako kritičko mišljenje proglasi za neprijateljsko, ali i od poslodavaca kojima je i najmanje neslaganje sa poslovnom politikom i položajem zaposlenih dovoljan razlog za proterivanje nezadovoljnih sa posla.

Pravi novinar, najzad, nema potrebe da svaki čas zaviruje u Kodeks ili neki drugi pravni akt da bi proverio da li je njegovo izveštavanje u skladu sa članom sedam ili sedamnaest sve dok se rukovodi profesionalnom savešću, a ne nalozima vlasti i propagandom

Takav prilaz bi nalagao i uprošćavanje legislature. Ne obavezno do potpunog redukcionizma, ali svakako do pojednostavljenja koje je možda najupečatljivije izraženo u devizi Fit for printing koja se može videti iznad stola urednika svakog provincijskog glasila u Americi.

Pravi novinar, najzad, nema potrebe da svaki čas zaviruje u Kodeks ili neki drugi pravni akt da bi proverio da li je njegovo izveštavanje u skladu sa članom sedam ili sedamnaest sve dok se rukovodi profesionalnom savešću, a ne nalozima vlasti i propagandom.

Sećam se, tim povodom, kako mi je posle jednog važnog skupa u Briselu, sa kog sam u toku dana poslao desetinu izveštaja, prišao neki zvaničnik Međunarodne federacije novinara da me upita kojim se pravilima u izveštavanju rukovodim.

Jedva živ od umora posle celodnevnog rada, nabusito sam odgovorio: Kakva crna pravila, čoveče. Pišem o onome što čujem i izveštavam o onome što vidim.

[povezaneprice]

To, naravno, ne znači da ne shvatam od kakvog je ogromnog značaja zakonsko sređivanje prilika u novinarstvu. Ali samo ono koje je od koristi i praktično primenljivo. Uvođenje, na primer, obaveznih pravila o članstvu u različitim odborima i komisijama koje obezbeđuje ravnopravan status (i podjednake mogućnosti za korišćenje javnih finansijski izvora) svih medija nezavisno od njihovog političkog opredeljenja.

Finansijska, medijska i egzistencijalna represija

Ne može se, naravno, poreći potreba debate o „medijskoj strategiji“, ali je – da poverujemo u njenu celishodnost i iskrenost nastojanja (pre svega vlasti) da se unaprede medijske slobode i položaj novinara – neophodno da prestanu razlozi za egzistencijalno svakako važniju raspravu o „strategiji preživljavanja“.

Pritisci se, najzad, zaokružuju ličnom ugroženošću novinara, čak i njihovih porodica, što, pogotovo u malim sredinama, poprima gotovo kanibalska svojstva

Kada je, prema tome, premijerka ustvrdila kako je svako slobodan da kaže ono što misli, propustila je da kaže gde. Ako je sve manje nezavisnih glasila, a oni preostali se i doslovno guše finansijskom, medijskom (uslugama slugeranjskih tabloida i režimskih televizija) i, najzad, egzistencijalnom represijom (negovanjem atmosfere straha i bednim položajem i ugroženošću novinara) nameće se – za očuvanje demokratije i vladavinu prava – suštinski važno pitanje kako će do građana stići poruke sa kritičkim ili samo drugačijim sadržajem ako se ukidaju kanali komunikacije za svako drugo osim vladajućeg mišljenja.

Da li je potrebno još dokazivati da ni najbolja medijska strategija tada neće biti od pomoći jednostavno zbog toga što neće imati gde da se primeni.