Sudija Slavko Žugić: Jedva sam dočekao da se završi poslednja godina mog rada kao sudije

„Za pravnika nema veće nagrade i profesionalne satisfakcije od toga da radi kao sudija. Imao sam sreću da obavljam tu funkciju preko dvadeset godina. Ta sreća se gubila svake naredne godine, i to toliko iz godine u godinu, da sam jedva dočekao da poslednja godina moga sudijskog rada prođe”, ovako u intervjuu za Cenzolovku, rađenom dopisivanjem na Vajberu, govori Slavko Žugić, sudija koji je u jednom trenutku novinarima u Srbiji vratio veru u pravdu i poverenje u institucije.

„U ime naroda”, pre godinu dana, sudija Slavko Žugić doneo je presudu koja je i domaćoj i međunarodnoj novinarskoj zajednici podigla moral. U pitanju je presuda za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića, kojom su bivši funkcioner Srpske napredne stranke i predsednik Opštine Grocka Dragoljub Simonović i još dvojica izvršilaca osuđeni na stroge zatvorske kazne.

Sudija Slavko Žugić zbog toga je slavljen kao „heroj procesa”. I to sa mnogo razloga, jer sve što se oko tog suđenja i na njemu događalo, opstrukcija, laži, nedolaženje na sud optuženih i postupanje njihovih brojnih, skupih i poznatih advokata, više je ličilo na uobičajeno srpsko pravosuđe, nego taj sjajni momenat presude.

Komentarisanje toka sudskog postupka mnogo puta se ispostavlja kao problematično. Prvi razlog je to što izveštači uglavnom nisu pravno obrazovani, a time ni kompetentni da iznose vrednosne sudove

I sve što se nakon te presude događalo, a pre svega odugovlačenje i kršenje rokova za postupanje suda, dok nije krajem godine oborena na apelaciji (iz proceduralnih razloga), nastavilo je da liči na uobičajeno srpsko pravosuđe.

„Prošao sam trnovit put kroz postupak”, rekao je nakon izricanja presude sudija Žugić i tom prilikom kratko podsetio na tok postupka u čijoj su završnici advokati odbrane tražili njegovo izuzeće, pa čak i „izuzeće cele Palate pravde”, vređali sudiju optužbama da je „pristrastan” i da „sudi po nalogu”.

Iako je oborena, presuda je toliko životna i detaljno obrazložena da stoji i danas, uoči početka ponovljenog suđenja za napad na novinara, kao reper.

Slavko Žugić, danas sudija u penziji, ne želi da govori o tom procesu sve dok se ne dođe do pravnosnažne presude. Ipak, pristao je da za Cenzolovku govori o srpskom pravosuđu, jer je, kako sam priznaje, zaljubljenik u pravne nauke, entuzijasta.

Potiče iz porodice u kojoj je bavljenje pravom, pravdom i zakonima tradicija, bio je student generacije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a 1992. godine je iz Sarajeva došao u Beograd i postao krivičar.

Sudijska čast na prvom mestu. Pritisci ne smeju da utiču na sudijske odluke

Cenzolovka: Iako ste više od dvadeset godina bili uspešan sudija, široj javnosti ste postali poznati po suđenju u medijskom predmetu koji je bio i vaš poslednji, pred odlazak u penziju. Zašto ne želite da govorite baš ništa o predmetu „Simonović i drugi”?

Slavko Žugić: Predmet ‚‚Simonović i drugi” ne mogu komentarisati, prvo zbog toga što taj postupak još nije pravnosnažno okončan, i drugo, zbog toga što sam u prethodnom postupku sudio u navedenom predmetu i doneo prvostepenu presudu.

Jasno je da zbog navedenih razloga ne bi bilo u redu da bilo šta u vezi sa suđenjem u tom predmetu iznosim. Smatram da bi se to kosilo, najmanje, sa sudijskom čašću i korektnošću.

Postoje slučajevi kada se na suđenja šalju izveštači koji svoje izveštaje prilagođavaju političkim, partijskim i drugim interesima

Cenzolovka: Brojne sudije, čak i one koje nisu prešle u advokaturu već su ostale da sude, progovorile su javno o spoljnim pritiscima sa kojima su se kao sudije suočavale. Da pomenem samo sudiju Aleksandra Trešnjeva i bivše sudije Vladimira Vučinića i Natu Mesarović. Kakva su vaša iskustva? Da li ste vi bili svedok toga ili ste čuli od vaših kolega da političari pokušavaju da utiču na sudske odluke? Uostalom, da li pritisci pretežno utiču na to da li se presude donose nezavisno?

Slavko Žugić: U beogradskom pravosuđu proveo sam preko dvadeset godina. Osamnaest godina sam postupao u krivičnoj materiji. Niko i nikada od mene nije tražio da u nekom od predmeta donesem odluku kakva mi se sugeriše. Kroz moju sudnicu prošli su mnogi državni funkcioneri i političari. Niko od njih, niti neko za njih od mene nije tražio ili vršio pritisak da donesem odluku kakva se traži.

Ne mogu da se izjasnim o tome da li su moje kolege, sudije koje ste pomenuli, trpele pritiske. Verovatno je toga bilo, iako meni nije poznato. Pritisci na sud i sudije, bilo od koga da dolaze, ne bi smeli da utiču na nezavisnost sudstva, odnosno na sudije. Nezavisnost sudstva i sudija grade same sudije tako što odbijaju sve moguće pritiske i ne podležu im. Iluzorno je očekivati da nezavisnost sudstva grade i obezbeđuju političari, državni funkcioneri, time što neće vršiti pritisak na sud i sudije.

Sudije u svakom predmetu trpe legitimne pritiske stranaka da sud donese odluku koja njima odgovara. Javnost, koja je legitimna u sudskim procesima, komentarisanjem toka postupka vrši svojevrstan pritisak na sudije iznošenjem svojih vrednosnih sudova o kvalitetu postupka pred sudom, ali sudije su po prirodi svog posla dužne da takve pritiske trpe i da im odolevaju.

Sudije moraju da odolevaju svim pritiscima i da na taj način izgrade svoju nezavisnost. Nijedan društveni faktor, nijedna državna institucija to neće učiniti umesto njih. Nezavisnost sudije je kvalitet koji, pored stručnosti, treba da opredeljuje profesionalnu karijeru svakog sudije.

Sudovi više nemaju zadatak da utvrđuju istinu i na njoj dele pravdu

Cenzolovka: Kako biste opisali stanje u sudstvu?

Slavko Žugić: Sadašnje stanje u pravosuđu, u sudovima, nije dobro. Postupci pred sudovima traju neopravdano dugo. Jednostavnu parnicu pred beogradskim sudovima, ukoliko se zbog žalbe pokrene drugostepeni postupak, ne možete završiti pravnosnažno bez tri i više godina. Nemali broj krivičnih postupaka traje preko pet, do deset godina.

Porodični sporovi, naročito sporovi u vezi s poveravanjem dece, i imovinski sporovi bivših bračnih partnera neopravdano dugo traju i uglavnom su indikatori porodičnog nasilja. Sporovi pred upravnim sudom ne rešavaju se bez tri godine i zbog nerešavanja tih sporova pod punom jurisdikcijom, postupak se ponavlja i traje najmanje još toliko.

Na poslovima sudije ne rade najbolji pravnici kojima država raspolaže. Najbolji pravnici se uglavnom bave advokaturom, rade u bankama, osiguravajućim društvima i na drugim biznis poslovima, gde ostvaruju višestruko veće zarade od sudija

Još od starog Rima, sudovi imaju zadatak da, prilikom donošenja odluka, utvrđuju relevantnu istinu i da, uvažavajući istinu, dele pravdu. Dakle, svaka odluka suda treba da je zasnovana na istini i pravdi i sud je dužan da u istim stvarima donosi istovetne odluke.

Sudovi, danas, prema važećim procesnim zakonima, nemaju više zadatak da u svakom sudskom postupku utvrđuju istinu i da, u skladu sa utvrđenom istinom, u spornom odnosu donesu zakonitu i pravednu odluku. Naime, nijedan procesni zakon o postupcima pred sudom ne počiva na načelu materijalne istine, kao osnovnom načelu sudskog postupka. Štaviše, to načelo se uopšte ne pominje ni u jednom procesnom zakonu.

Prema važećim procesnim zakonima, sudija više nema zadatak da u konkretnom spornom odnosu određuje dokaze čijim će provođenjem dosegnuti do relevantne istine, već postupa kao arbitar koji prati, sprovodi dokaze po predlogu stranaka i ocenom provedenih dokaza utvrđuje da li je onaj koji tuži uspeo da dokaže osnovanost svoje tužbe ili nije.

U slučaju da tužilac nije uspeo da dokaže osnovanost svoje tužbe zbog toga što nije predložio odgovarajuće dokaze, sud će odbiti njegovu tužbu iako mu je poznato da bi se osnovanost tužbe mogla dokazati provođenjem i drugih dokaza, koje tužilac nije predložio.

Takva odluka sudije nije zasnovana na istini, niti je pravedna.

Zakonske odredbe otežavaju put do istine i pravde

Profesori Pravnog fakulteta koji su moju generaciju školovali za pravnike prevrtali bi se u grobu kad bi mogli da vide po kakvim procesnim zakonima danas sude sudije, njihovi učenici. Tvrdim da su važeći procesni zakoni mnogim svojim rešenjima smetnja pravdi ili da otežavaju put do pravde pred sudovima.

Profesori Pravnog fakulteta koji su moju generaciju školovali za pravnike prevrtali bi se u grobu kad bi mogli da vide po kakvim procesnim zakonima danas sude sudije, njihovi učenici

Pored toga što istina i pravda nisu sveti ciljevi svakog sudskog postupka, zbog neprimenjivanja načela materijalne istine, procesni zakoni su prepuni odredaba čiji je jedini zadatak da otežaju put do istine i pravde. Procesnim zakonima se propisuje da se dokazi mogu predlagati do određene faze postupka, da se određeni prigovori mogu iznositi takođe do određene faze postupka, utvrđuje se vremenski rok trajanja postupka i slično. Smatram da odluka suda koja je doneta u skladu sa važećim procesnim zakonom, a u sebi ne sadrži istinu i pravdu nije dobra odluka jer ne proizvodi pravdu, i da bi radi donošenja pravednih odluka trebalo promeniti procesne zakone.

Kako prema važećim procesnim zakonima sudska odluka uglavnom zavisi od toga da li je tužilac bio stručan i vešt da dokaže osnovanost svoje tužbe, a ne od toga da li je njegova tužba stvarno osnovana, to sud ne može da postigne standard da u istim stvarima donosi identične odluke, što je kruna pravde.

Među sudijama nema najboljih pravnika kojima država raspolaže

Cenzolovka: Koje su neuralgične tačke i kako vi, na osnovu dugogodišnjeg iskustva, mislite da ih treba rešiti?

Slavko Žugić: Stanje u sudovima nije dobro zbog toga što u sudovima, na poslovima sudije, ne rade najbolji pravnici kojima država raspolaže. Najbolji pravnici se uglavnom bave advokaturom, rade u bankama, osiguravajućim društvima i na drugim biznis poslovima, gde ostvaruju višestruko veće zarade od sudija, uz mnogo manje rada i odgovornosti.

Sudska odluka uglavnom zavisi od toga da li je tužilac bio stručan i vešt da dokaže osnovanost svoje tužbe, a ne od toga da li je njegova tužba stvarno osnovana, tako da sud ne može da postigne standard da u istim stvarima donosi identične odluke, što je kruna pravde

Da bi u sudovima radili najbolji pravnici, plate sudija moraju biti veće, makar za dinar, od plate koju pravnici mogu zaraditi na bilo kom drugom poslu i kod bilo kog drugog poslodavca. Zbog malih zarada i neizvesnog napredovanja u sudijskoj karijeri, iz sudova su u poslednjih dvadeset i više godina otišle najbolje sudije, uglavnom muškarci.

Indikativno je da se u beogradskim sudovima, od osnovnih do Vrhovnog suda, zastupljenost sudija muškog pola kreće od 17 do 30 odsto, ili u proseku tek oko četvrtine.

Ovim ne želim da potcenim koleginice sudije, koje izuzetno cenim, i uvažavam to što su one danas preuzele skoro sav teret i odgovornost za obavljanje teškog sudijskog posla. Ja iz navedenog podatka izvlačim zaključak da su sudije muškarci ambiciozniji, karijerno zahtevniji, finansijski zahtevniji i da zbog toga beže iz suda, a da žene ostaju u sudovima zbog toga što su po svemu navedenom skromnije.

Smatram da zastupljenost muškaraca u sudovima mora biti daleko veća. Ni u jednoj državnoj ili društvenoj instituciji u našoj zemlji, u biznisu i bilo gde drugde, zastupljenost muškaraca nije manja nego u sudovima. Siguran sam da bi muškarci u sudovima, svojom ambicijom, potrebom za dobrom profesionalnom karijerom i visokim materijalnim zahtevima, uticali da se značajno poboljša stanje u sudovima.

Sudovi su veliki rasipnici novca građana

Sudovi su, po mom mišljenju, veliki rasipnici novca građana kojim se finansira njihov rad. Ovu tvrdnju sam spreman dokazivati i obrazlagati, što bi zahtevalo dosta vremena i prostora, a ova prilika toliko ne dopušta. Dobrom analizom troškova sudova došlo bi se do saznanja da se mnogo novca nepotrebno potroši u sudovima za službene odbrane advokata i nepotrebna veštačenja. Mnogo novca se potroši na dugo trajanje sudskih postupaka.

Racionalizacijom tih troškova, koja je veoma moguća, mogle bi se napraviti značajne novčane uštede. Takvim uštedama bi se obezbedilo povećanje plata sudija i zaposlenih, mogućnost povećanja broja sudija, što bi sve uticalo na značajno popravljanje efikasnosti rada sudija.

U slučaju da tužilac ne dokaže osnovanost tužbe zbog toga što nije predložio odgovarajuće dokaze, sud će odbiti njegovu tužbu iako mu je poznato da bi se osnovanost tužbe mogla dokazati provođenjem i drugih dokaza, koje tužilac nije predložio. Takva odluka sudije nije zasnovana na istini, niti je pravedna

Primera radi, u postupcima pred sudom za neka krivična dela, za koja se sudi u skraćenom postupku, predviđa se obavezna odbrana okrivljenog, što nema logike. Takođe, sudski veštak medicinske struke, recimo hirurg, deset puta manje naplati sat rada na operacionom stolu, sa skalpelom u ruci, nego za sat rada u sudskom predmetu u kom, na osnovu izveštaja ortopeda, treba da utvrdi vrstu, težinu i mehanizam povrede.

Dakle, postojeći pravilnici o naknadama za rad veštaka zasnovani su na apstraktnim kriterijumima, a ne na objektivnim i logičnim. Pored navedenih, postoji mnogo troškovnih mesta na kojima bi se troškovi sudova mogli značajno smanjiti.

Sudije nisu motivisane da brže i bolje rade, jer na zarade sudija ne utiče koliko su u konkretnom mesecu završili predmeta i sa kojim kvalitetom, plata je uvek ista, mala. Ne postoji varijabilni deo zarade koji se dobija za više izvršenog posla u odnosu na standardnu normu. Plata se nikada ne umanjuje onima koji su uradili manje od norme. Napredovanje sudija nije uvek vezano za količinu i kvalitet izvršenog posla, što demotiviše.

Sve navedeno treba promeniti, da bi se sudije motivisale da brže i bolje rade.

Svi označeni problemi, od čijeg rešavanja zavisi efikasnost u radu sudova, postoje već decenijama. Niko ih ne rešava na pravi način i kontinuirano. Iz samih sudova nema inicijative kojom bi se ukazalo na probleme i načine njihovog rešavanja, niti upornosti u zahtevima da se to postigne.

Zbog takvog odnosa sudije su bez otpora bilo koje vrste omogućile reformu iz 2009. godine. Ni to loše iskustvo nije doprinelo da se sudovi i sudije promene u pogledu davanja svog doprinosa poboljšanju uslova za rad sudova i sudija davanjem predloga za stvaranje boljih normativnih, materijalnih i kadrovskih uslova rada. S druge strane, smatram da ni država, kroz svoje legalne institucije, suštinski nije doprinela stvaranju uslova za unapređenje efikasnosti u radu pravosudnog sistema i njegove nezavisnosti, što je nedopustivo.