„Svako ko pokuša da drugačije misli, propušta se kroz mašinu za mlevenje“

Od svih definicija populizma, ova se čini kao najtačnija i najsažetija: „Sve što populisti imaju su prazne parole iza kojih ne stoje nikakve razrađene politike. Manipulišu strahom i neznanjem i na tome grade svoj opstanak na vlasti“. U toj manipulaciji ključnu ulogu igraju mediji. Bez njih manipulacija širokih razmera, kao osnov svakog populizma, nije moguća.

Kad jedna vlast krene putem populizma i demagogije, kao što je to slučaj sa aktuelnom vlašću Aleksandra Vučića, da bi uspešno manipulisala strahom i neznanjem i da bi to svoje „veliko ništa“ narodu prodavala kao „nešto“, neophodni su joj mediji. Nije dovoljno samo da stvori svoje medije, jer se nikad ne zna koji će od tih pokušaja uspeti a koji propasti (ta operacija je skupa i rizična) već pre svega mora da stavi pod kontrolu postojeće tiražne i gledane medije. Najlakši plen su joj oni koji uvek verno služe svakog gospodara po principu „kralj je mrtav, živeo kralj“. Oni odmah dođu sami. Potom na red dolaze oni koji se u početku bar prividno trude da zadrže neku „objektivnost i nezavisnost“. Oni se stavljaju pod kontrolu na dva načina: postavljanjem podobnih urednika i/ ili ekonomskim pritiskom, odnosno neuvijenim nagoveštajem mogućeg prekida finansiranja. Odnosno, bogate nagrade ako pravilno i na vreme odaberu stranu. To je, opet, moguće jer su vlasti na raspolaganju veliki fondovi državnog sektora i javnih preduzeća, a drugo, ko god dođe na vlast, automatski preuzima i marketinške budžete najjačih oglašivača i stavlja ih pod okrilje svojih agencija.

Taj mehanizam Aleksandar Vučić nije izmislio – izmislili su ga i usavršili njegovi demokratski prethodnici – on ga je samo preuzeo i uspešno ga eksploatiše. Tako da onaj ko želi da opstane, sam menja svoju uređivačku politiku, ne mora mnogo da mu se objašnjava.

Na kraju ostaju oni koji su „tvrd orah“ i koji su navikli da nekako – ni sami ne znaju kako – opstaju i bore se za elementarne profesionalne standarde novinarskog poziva, a to je postavljanje pitanja i kritika vlasti, a ne njeno veličanje. Najjednostavnije rečeno, to su oni koji insistiraju da su novinarstvo i PR različita zanimanja. Za razliku od Slobodana Miloševića, koji je samo najveće medije stavio pod svoju kontrolu (RTS, Politika, Večernje novosti) dok ga ostali nisu mnogo zanimali (Naša Borba, B92, Studio B, NIN, Vreme, Danas) i čak ih je koristio kao „ventil“ za opoziciju i dokaz da u Srbiji postoji sloboda štampe, Aleksandar Vučić nema taj kapacitet. On nije u stanju ni da se uzdrži da javno ne komentariše šta je ko pisao čak i na društvenim mrežama koje Milošević, doduše, nije ni imao kao protivnika. Ali i da jeste, on se držao nekako „iznad toga“ što je kod medija u velikoj meri bar smanjivalo potrebu za autocenzurom.

Ceo tekst pročitajte na portalu Moj izbor.