Tamna je noć u javnom servisu

Šta smo mi, dođavola, naumili? Da uvežbavamo socijalno držanje u višim sferama mazohizma, ili postepeno i neuspešno razlučujemo šta je to medijska svetlost a šta tmina, i to iz mrklog mraka. Jer se tako bolje razaznaje ono što inače nije moguće dokučiti: je li Makluan bio u pravu kad je govorio o globalnom selu koje tvori televizija, tvrdeći pouzdano da smo mi (konzumenti) potreba te pošasti a ne ona naša.

I da li je taj čovek naslućivao kako će to postati medij nepismenih za nepismene, začarana klaustrofobična kutija u kojoj se mogu videti Milomir Marić, Sarapa i Dea, Dragomir Anđelković, Branko Radun, Lazanski, Macura i druge prikaze, a naročito i posebno Krle. Nebojša Krstić, crna rupa jutarnjeg programa državne televizije.

Ideja o nacionalnoj tuposti koju bi proizvodile televizije nije sasvim nova, ali je u nas dovedena do jama sa otpadom, a dno se ne može videti niti dosegnuti. Prvo je izgrađena haotična verzija operetskog političkog totalitarizma, politika kao kreacija elitnog prostaštva i praznine, polje za silovitu ekspresiju jedne volje i njenu evoluciju u samovolju. Iza toga je glupost postala prirodna, a njena slika temeljna nacionalna stvar: opšti televizijski rijaliti, sa sirovinama, benama, secikesama i razbojnicima, seksualnim nastranicima i uglednim mitomanima – samo je ovlašna refleksija dnevne i generalne politike.

Kad se ovde ovlaš popisane kategorije TV zvezda izjasne i pokažu se u onome što najbolje znaju, dolaze dvorske analitičke lude, šnajderi i kovači koji pokušavaju da naprave šljašteću auru oko nesolidne glave svoga gospodara i utuve sjebanoj naciji da takvoga ovde još nije bilo.

Konačno se prikazuje i ON lično, narogušen, nervozan, nesiguran i prepadnut, svadljiv i neprijatan, ciničan i neprivlačan, pa pokušava da ohološću dodatno zamrači sve navedene odlike, te bude veća zvezda od svih nastranih junaka, koje je Marić, na primer, dok gazda drži čas, ipak sklonio u poseban tor.

Ali, dobro, neka to bude Marićev danonoćni šou, gde pripada i predsednik sa familijom. Sa svojom usiljenom i sladunjavom lukavošću, pokazujući postojanost plastelina, Milomir je stekao poštovanje onog polusveta koji sva rešenja vidi u ezoteriji, zaverama, tajnim oružjima i borbi za Srbiju kroz ljubav prema čoveku koji sebe poistovećuje sa njom.

Onomad je Vladimir Vuletić, inače predsednik Upravnog odbora nečega što sebe naziva javnim servisom, neuko ili namerno doveo pod sumnju samu vrednost medijskih sloboda. Pokušao je da kaže kako je sve to u neku ruku mit, da su sve takve slobode uslovljene drugim oblicima javnog izraza. I da bi nekakva paralelna analiza pokazala da mi u tom smislu nismo iza nekih društava koja se čine naprednijim od nas. Naprotiv, ispred njih smo, kao da hoće da kaže profesor, koji se još u maju, jednim opskurnim i ne preterano učenim tekstom o slobodama javnog govora, beše razišao sa svojim studentima. I naravno, još se nije sastavio, niti će.

Tako je Vuletić, hoteći da bude zapažen u visovima koji mu mogu održati sinekuru, zapostavio svoju akademsku nezavisnost, rizikujući javno pokazivanje osnovnih neznanja iz medijske sfere, ali i povodom globalnih principa o ljudskim pravima i slobodama.

Od nedavno mu se u Upravnom odboru pridružio i Nebojša Krstić, sasvim osobena pojava u svetu bestidnog ulagivanja Aleksandru Vučiću, sklon da bez oklevanja opravda svaku njegovu laž ili glupost. Krstić je, da ne zaboravimo, deo onog Tadićevog tima koji je sa pljuckališta na dorćolskoj obali Dunava krenuo u pohod na vlast. Tu su valjda, pored Borisa i Krleta, bili Šaper i nekakav Tucko. Tako je govorio Tadić.

Krle je u doba Tadića bio zadužen za „hoblovanje“ njegovog lika i sputavanje priglupog narcisizma. Nije uspeo ni u čemu, no Tadić nije propao zbog Krstića, nego zbog kapitalne političke nesposobnosti i ilegalne podele vlasti sa pokojnim Mikijem Rakićem.

Uprkos očitom manjku stvaralačkog uma, Krstić je svoje pozicije izgradio posebnim veštinama lascivnog udvaranja, pristajanja na sve i bezrezervnog poništavanja svega što jeste bio, kako bi postao nešto još gore.

Zašto je za „javni servis“ važan upravo on, čija je servilnost ipak u neskladu sa sinekurom koju je dobio? Krstić svim svojim mediokritetskim snagama razbija iluziju o državnoj televiziji kao vlasništvu građana Srbije. Bar jednom u deset dana on je gost jutarnjeg programa, nakolmovan, nauljen, sa stavom podatnog političkog podanika, spremnog da se preda i izmiri sa svojim emocijama. Dolazi da objasni šta nam se događa i doda još malo maltera i farbe za doterivanje lika njegovog najnovijeg gazde.

Već godinama (od gostovanja Srđana Škora) se nije dogodilo da bilo ko, makar slučajno, makar za beznačajnu stvar, ovlašno, ljubazno, bez gorčine, čak uz dobre namere bilo šta zameri Vučiću. Ne znam, možda je u pitanju običan profesionalni kukavičluk ili pak uređivačka politika „javnog servisa“ (televizija, Radio Beograd je nešto sasvim drugo), koja dolazi iz poimanja Vladimira Vuletića: nema slobode medija, to je samo mit, vid manipulacije, dimna zavesa za ogoljenu političku borbu.

Možda je i zbog tako besmislenih, teorijski dubioznih i medijski neukih stavova servis „političku borbu“ razumeo samo kao ličnu manijačku zabavu vladaoca, uz pokušaj da njega pretvori u svog Milomira Marića. Pa bi onda predsednik svojom čarobnom, agresivnom, površnom logorejom držao gledaoce uz sebe, od jutarnjeg programa do poslednjeg dnevnika. Mogao bi da se hvali, podučava, uteruje radne navike, preti, obećava i, poput Ljubiše Trgovčevića, predviđa gadnu budućnost, ako njega u njoj ne bude.

Prvi čovek u državi ne može sve to da stigne, pa je Nebojša Krstić idealni ljudski model za obrazlaganje ovako nastrane funkcije javnog servisa. Jeste, to je uzaludna škola za nepismene i novi večernji kurs nekog Andreja Ždanova, na kome matore konjine sriču prva i poslednja slova potpune cenzure. Servis nas uči da je vođa mudar, nepogrešiv, dostojan ljubavi, onaj koji pravi istoriju i popravlja geografiju, spasava Srbiju od njenih građana. Viđa se sa najmoćnijima, telefonira Putinu kad mu se prohte: Srećan rođendan Vladimire Vladimiroviču, živ nam i zdrav bio, na mnogaja ljeta. Znaš da te volimo, naročito ja. I tako pola sata, na ruskom.

Servis nikome ni u kom obliku i ni u kom slučaju ne dopušta drugačije mišljenje. Po Vuletiću, nema dovoljno razloga da drugačije od ovoga što jeste, uopšte postoji.