Toliko ljudi, a nigde čoveka: Dramski pisac Romčević dao je možda i najbolju analizu cele bure oko Nemanjića i RTS!

Serija „Nemanjići – rađanje kraljevine“ i dalje je jedna od glavnih tema o kojoj srpska javnost polemiše. Iako je prva epizoda prikazana 31-og decembra, u okviru novogodišnjeg programa RTS-a, bura se ne stišava. Skrnavljenje istorije, loša gluma, upotreba „modernog“ jezika, samo su neke od kritika koje su uticale na loš publicitet ovog dugo najavljivanog projekta. 

Nakon oštrih kritika upućenih na račun Javnog servisa Srbije, tokom vikenda je programski savet RTS-a uputio pismo Upravnom odboru ove televizije, generalnom direktoru i glavnom i odgovornom uredniku kulturno-umetničkog programa kojim se zahteva da se nove epizode „Nemanjića“ ne emituju dok se serija ne pogleda na internoj projekciji u javnom servisu.

Sudbina serije „Nemanjići – rađanje kraljevine“ još uvek nije poznata, a kritike i dalje „pljušte“…

Nedavno se oglasio i dramski pisac Nebojša Romčević, koji je na svom Fejsbuk profilu uputio kritiku pre svega na račun RTS-a:

„Programski savet RTS se probudio iz sine cura vegetiranja i, kakvog ga je bog sastavio, odmah krivicu za mučene „Nemanjiće“ krenuo da prebacuje na druge. Jedino što su mogli da urade jeste da kažu: „glasali smo ‘za’ jer nam je tako rečeno, a pojma nismo imali zašta glasamo. Izvol’te naše ostavke.“ Izjava da će montažom da se učini nemoguće samo pokazuje koliko ti ljudi tamo nemaju pojma o televiziji, ali imaju pojma o preživljavanju.

Naravno, tu se onda postavlja i pitanje Komisije koja je odobrila scenario na konkursu (a svi se sećamo koliko je to opskurno bilo).

Tek onda na red dolaze urednici. Postavlja se logično pitanje: je li iko ikada pročitao scenario pre nego što je ušao u realizaciju? I odmah se nameće odgovor: niko nikada. A odmah nekako i sledeće pitanje: čita li iko ta scenarija koja stižu na RTS? I odmah se nameće odgovor: niko nikada. Pa, pitam se ja, na osnovu čega li se donose odluke, ako ne na osnovu scenarija? Pa, opet ću ja sebi-što da čitaju, kad oni ne donose odluke. Toliko ljudi, a nigde čoveka. “