U javnosti prepoznatljiv kao negator genocida u Srebrenici: Ko je Dejan Ristić, novi ministar za informisanje?

U vremenu u kojem najveći deo političkog života u Srbiji trenutno obeležava navodna „neverovatna“ borba režima Aleksandra Vučića protiv izglasavanja rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, u kojoj se, između ostalog, osuđuje negiranje genocida nad Bošnjacima 1995. godine u Potočarima u javnom prostoru, režim Aleksandra Vučića, imenovao je Dejana Ristića, direktora Muzeja žrtava genocida (koji se ne bavi srebreničkim, već pretežno onim NDH nad Srbima u Drugom svetskom ratu) za ministra informisanja, a samim tim i svojevrsnog kontrolora narativa u ovdašnjem javnom prostoru.

Dejan Ristić se, naime, kao javni radnik istakao izjavama upravo o nepriznavanju genocida u Srebrenici, izbegavanju odgovornosti, odnosno naveliko raspostranjenoj zameni teza koju plasiraju predstavnici režima iz devedesetih, a koja se zasniva na potenciranju narativa utemeljenog na osnovama pitanja – A, šta su oni nama radili?

Tako je u maju prošle godine, počeo seminar za nastavnike osnovnih i srednjih škola „Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima“, koji realizuje Muzej žrtava genocida. Cilj seminara je, saopšteno je, da obuči nastavnike kako da ovu veliku temu približe učenicima.

Ako preskočimo period „dokazivanja“ aktuelnoj vlasti iz oblasti negiranja srebreničkog genocida, odnosno pogođenosti trenutka da baš u ovo vreme zauzme (izglasavanja rezolucije o srebreničkom genocidu u UN) zauzme funkciju kontrolora javnog govora, istaknimo njegove „svežije“ izjave.

Pre desetak dana, Dejan Ristić je rekao da niko ne spori žrtve zločina protiv čovečnosti koji se dogodio jula 1995. godine u Srebrenici, ali da istorijska nauka i činjenice spore da se tamo dogodio genocid i da je rezolucija o kojoj će u maju raspravljati Generalna skupština Ujedinjanih nacija način da se konstruiše jedan antičinjenični i antiistorijski narativ koji bi stigmatizovao čitav jedan narod.

Negiranje genocida u Srebrenici, koji, kada se dogodio, neformalni šef i „diktator“ političkog života u Srbiji kao i posledično opravdanje njegovih koalicionih kolega i koleginica iz Socijalističke partije Srbije su bili itekako prisutni i aktivni u svojim političkim partijama, neodvojiva su dva pojma prilikom javnih nastupa Dejana Ristića.

Takav govor novog ministra informisanja u javnostu gotovo da je jedini, najistaknutiji i, naprosto, preovlađujuć.

Stoga, nimalo, u ovom trenutku ne čudi, da kada će gotovo ceo svet da označi počinioce srebreničkog genocida, pojedinačno, zajedno sa politikama koje su ih iznedrile, i njihovim predstavnicima – kao ministra za informisanje i kontrolu javnog govora u Sfrbiji, Aleksandar Vučić bira njegovog istaknutog „vrhunskog“ negatora, okićenog ovdašnjim titulama istorijskog radnika.

Onog koji potencira i svom „angažmanu“ ističe isključivo tuđu odgovornost za genocid, od pre osamdeset i više godina godina kako bi suzbio da građanke i građani Srbije saznaju odgovornost aktuelne političke elite za srebrenički i kako bi pomogao njihovom opstanku na vlasti, negiranjem činjenica o tome, utvrđenim pred Međunarodnim sudom u Hagu, koji je Srbija, kao država – priznala.

„Rezolucija jeste način da se konstruiše jedan antičinjenični, antiistorijski narativ i da kroz rezoluciju Ujedinjenih nacija, krovne, međudržavne i međunarodne organizacije, uspostavi jedan vrednosni sud. Očigledno je i da je inspiratorima ove rezolucije i nalogodavcima tih istih inspiratora jasno da presude Haškog tribunala nisu dovoljne, da bi se u istoriji za večnost označilo da se u Srebrenici dogodio ne zločin protiv čovečnosti – već genocid“, rekao je nedavno Ristić.

Dejan Ristić slovi za eminetnog istoričara u režimskim medijima i naučnoj zajednici čije znanje je vredno da bude prepoznato i označeno kao da je od javnog interesa svih građanki i građana Srbije.

Podsetimo, nacrtom rezolucije o genocidu u Srebrenici pred UN je zatraženo da „bez rezerve“ bude osuđeno „svako poricanje genocida u Srebrenici“, dok su članice UN pozvane da sačuvaju utvrđene činjenice, i kroz svoje obrazovne sisteme razviju odgovarajuće programe, kako bi se sprečio revizionizam i genocid u budućnosti.