Ubijanje Radio Beograda

Ali, Makluan je otkrio i obrazložio istinsku socio-formulu televizijske pomame, govoreći kako ona (televizija) nije naša potreba, nego mi njena, i da taj paradoks podržava svaku iluziju u oblasti novog globalnog spektakla. Ta me je komunikacijska logička protivrečnost, dok sam se još bavio vojskom, odvela pravo na studijsko učenje masovnih medija, mada mi to možda i nije trebalo. Ali sam bar od profesora Tome Đorđevića, uz niz dragocenih znanja, stekao (metodološki) posmatračko iskustvo o fenomenu informativne klaustrofobije. Biće o tome više reči nešto kasnije.

Televizija jeste iluzija, ali je radio nešto sasvim drugo. Tamo se gleda ušima i mozgom, vidiš lice koje želiš, budeš tamo gde ne očekuješ, putuješ brzinom zvuka i dovoljno je da budeš sam. Radio Beograd je čak mnogo više od toga, „čista, neobjašnjiva emocija“, kako mi je jednom objasnio sada pokojni Miša Blam, dok smo sedeli na terasi seoske kućice u blizini Ralje. Završile su se vesti u 12. A on je rekao: „Ćuti sad, moram ovo da čujem. To slušam od detinjstva i ne propuštam: Izveštaj o vodostanju“.

Izveštaj o vodostanju, o vodostaju na rekama? Da, da, to jedino Radio Beograd ima, nema toga više nigde.

Nije moguće na jednom mestu sakupiti sve razloge zbog čega se Radio Beograd voli. Neću ovde nabrajati njegova velika, nezaboravna imena, mogao bih da se ogrešim o nekoga. Pre nekoliko sedmica pisao sam tekst o tome kako tamna noć pada na javni servis. Ali u toj gustoj tmini nije bilo Radio Beograda. To je bio još neoštećeni svetionik u Vučićevoj verziji Srbije, držalo me je osećanje da njemu (Radio Beogradu) taj opskurni i lažljivi uzurpator slobode govora ne može ništa. Pa, tamo su snažni glasovi i buntovni ljudi koji ne daju na sebe. Ispod njihove i naše je kolektivne časti, ako takvo nešto postoji, da nezasiti i većinski dijaboličan vlasnik podaničkih medija ućutka i njih.

Uprkos pritiscima i najprimitivnijim cenzorskim pretnjama, Radio Beograd je ostajao svojeglav i svoj. U jutarnjem programu je moglo da se čuje sve o režimu. Ništa dobro. Javljali su se ljudi, razdragani što je ipak ostalo dovoljno široko polje slobode. Penzioneri su slobodno govorili o razbojniku koji ih je opljačkao, o lažovu za koga je svaka istina glogov kolac, ili venac belog luka. Ljudi su javno pitali je li taj čovek zdrav, jer se među narodom otvoreno priča da baš i nije.

U „Talasanju“ su gostovali svi kojima na televiziji nije bilo mesta. Mogli su slobodno da iskažu svoju misao, začuđeni što je to uopšte dopušteno.

O svemu tome su raspravljali upravni i programski odbor, tražeći ponižavajući izlaz i na koji cenzorski način i sa kojim rešenjem izaći pred Ibija. Ljudima na dvoru ipak je najviše smetao zabavni i humoristički program. Ono jest, satiričari Radio Beograda nisu bili nimalo nežni prema gospodaru ostatka Srbije. Radio Beograd je bio oaza, svež vazduh u pustinji. A vladari kojima podanici prave postament od najgoreg smeća nisu u moći da se odupru najlucidnijem obliku duhovitog bogohuljenja. A onaj je lišen duha i smisla za humor, nemoćan i sterilan da se ogleda sa nadmoćnima u toj oblasti, prestrašen da je blizu dan kada ga više niko neće shvatati ozbiljno. Neko iz okruženja mu je došapnuo da je već postao predmet sprdnje u emisijama Radio Beograda i da je to vrlo, vrlo loš znak: da je ovde dvorska luda lično na čelu dvora i da se to jasno vidi.

I onda su podanici iz UO odnekud izvukli nekakvog Milana Nedića i metnuli ga na mesto vd direktora Radio Beograda. Čovek bez karijere i dela doveden je da zavede kaplarski red, ponizi veliki Radio Beograd i odbrani Vučića od najveće pretnje koja ga može satrti: od slobode javnog govora.

Direktori nigde ne uređuju programe, ali ovaj to revnosno čini. Zabranio je da se Vučićevo ime, osim u sklopu panegirika, uopšte izgovara u zabavnom programu. A onda je ukinuo „upotrebu politike“, bojeći se da bi svaka aluzija mogla da se protumači kao „napad na Vučića“. Zatim je zabranio nekontrolisana uključenja u jutarnji program. Mogu da govore samo oni koji se dive i koji vole. Dopušten je arhaični i neaktuelni humor, bez bilo kakve ideje o satiri, kao doprinos ubrzanoj trivijalizaciji i programskoj sterilnosti.

U najgorim despotskim sistemima ljudi su se snalazili koristeći ezopovski jezik. Čak i kod Staljina je to radio Isak Babelj, dok ga hazjajin nije ubio u lageru. Radio Jerevan nikada nije odustajao od satire, i po cenu uredničkih života. Kod Nedića simbolika nije moguća, jer je on ne razume. A sve što ne razume on strano je i Vučiću. Milan Nedić preti da će ukinuti dvosmisao kao način izražavanja, odmah se mora znati šta se govori, ko je u pitanju, o čemu se radi.

Radio Beograd tako nestaje pred našim očima, ubijaju ga oni kojima može da služi jedino mrtav i odan jezivom ništavilu. Iako ima moćno oružje, ta kuća čiji je svaki kamen hiljadu puta vredniji od Vučića, ne pušta glasa od sebe, niti ima javnu pomoć, dovoljno snažnu da ga oslobodi otrovnog zagrljaja.

Konačno, još nešto o informativnoj klaustrofobiji, koju je slikovito i ubedljivo obrazlagao profesor Toma Đorđević. Nijedno društvo, ni sa kakvim političkim sistemom, govorio je on, ne može da živi bez informativnog mnoštva. To bi ti bilo kao da svaki dan, godinama jedeš pasulj. Ili piletinu, ili musaku, svejedno. Jednosmerna, jedino važeća informacija, iz jedinog izvora, dovodi do masovne i neutoljive tražnje za nečim što je drugačije, pa je alternativa zatvaranju svih drugih izvora ili nasilno pucanje sistema, ili neizbežna socijalna implozija. I potpuni slom, ružni i teški krah režima, koga je održavala i sunovratila borba protiv istine.

I dalje slušam radio, u nadi da ću jednoga jutra čuti i ovo: Mi smo Radio Beograd 1, a ko si bio ti, j….. smešni stvore?

Ako je ona implozija blizu, a izvesno je da nije preterano daleko, to nije nedostižno. U međuvremenu, redovno pratim Izveštaj o vodostanju, omiljenu subverzivnu emisiju Mihaila Blama.