Ignorisanje medijskih zakona

Notorni primer je ono što se godinama unazad događa u Kragujevcu. Imenovanjem novog gradonačenika u ovom gradu je konačno uspostavljeno projektno sufinansiranje, ali još uvek nema nagoveštaja da će se rešiti nelegalni status RTV Kragujevac. Protivno Zakonu o javnom informisanju i medijima, ova medijska kuća nastavlja da se većinski finansira iz gradskog budžeta (60 miliona dinara), dok se 17 miliona dinara očekuje kao reklamni prihod. Za zarade u narednoj godini predviđeno je 57,9 miliona, što znači da će skoro sav novac iz gradskog budžeta biti preusmeren na plate. Drago mi je da direktorka kragujevačke RTV konstatuje da „po prvi put za 22 godine, od kada ona radi u ovoj televiziji, zaposleni imaju platu dostojnu života i dostojnu novinara“. Problem je što to nije u skladu sa zakonom, Medijskom strategijom, niti strateškim opredeljenima države koja je tokom trajanja aktuelne vlasti predvidela drugačiji vlasnički status i model finansiranja medija. Kao što je nedopustivo da ova televizija bude platforma za emitovanje problematičnih sadržaja, poput onoga koji targetira neistomišljenike vlasti – naše kolege Dojčinovića, Georgijeva, Čečena i Kesića.

Akcioni plan za sprovođenje Medijske strategije predvideo je kraj prošle godine kao rok za okončanje privatizacije medija u javnom vlasništvu. Umesto toga, svedoci smo ignorisanja zakona, zbog čega u najmanju ruku treba da dobijemo tumačenje Ministarstva kulture i infromisanja. Očekujemo da nam neko iz vlasti kaže da li se nešto promenilo na ovom polju, pošto kragujevački primer ohrabruje slična nastojanja u medijskoj sferi. Turistička organizacija opštine Inđija je izmenom statuta uz minimalna budžetska sredstva registrovala i „proizvodnju i emitovanju televizijskog programa“, čime je na korak od otvaranja Pandorine kutije kojom može da ohrabri druge da povrate vlasništvo nad medijima. Naročito ako važeći Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa da organizacija čiji je osnivač republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava ne može biti osnivač medija.

Davno je trebalo okončati i vlasničku transformaciju u Politici. Godinama opstriurana, poput privatizacije Večernjih novosti i Tanjuga, na kraju je okončana sa novim vlasnicima koje u medijskom svetu niko ne poznaje iako su već neko vreme vlasnici Večernjih novosti. Vlasništvo nad ovom kompanijom očito je bio međukorak ka Politici. Tišina koja je pratila transakciju u Večernjim novostima ponavlja se i tokom promene vlasništva najstarijeg dnevnog lista na Balkanu.

Samo ime Zakona o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis najbolje svedoči o njegovoj vremenskoj limitiranosti. To ne sprečava vlast da godinama unazad prolongira njegovo važenje, ponovo produženo do kraja godine kako bi se time legalizovao način finansiranje javnih medijskih servisa. Prošlogodišnji prelazak RTS-a na finansiranje putem takse pokazao je održivost tog modela, čija se primena konstantno odlaže u slučaju Radio-televizije Vojvodine koja će i ove godine dobiti 900 miliona dinara iz budžeta.

Teško je razumeti ovakav stav, izuzev da ne postoji politička volja za bilo kakve suštinske reformske poteze u domenu funkcionisanja regionalnog javnog medijskog sevisa. Nje očito nije manjkalo kada su dva medijska zakona brzinski minimalno izmenjena „u skladu sa međustranačkim dogovorom“, kako je to obrazložila ministarka Maja Gojković.

Još uvek čekamo obrazloženje potpredsednice Vlade za nesprovođenje Medijske strategije koja je, uz velika očekivanja, usvojena pre dve godine. Kako se izbori približavaju, sve je manje nade da će se predviđeno sprovesti u delo. Tim pre je smisleno postaviti pitanje opravdanosti budućeg rada na medijkim strateškim dokumentima čiji sadržaj očito sve više postaje mrtvo slovo na papiru.