Vučić ponizio Vladu i preko savetnice pokazao ko odlučuje o medijskoj strategiji

Nacrt medijske strategije čija je nezvanična verzija poznata javnosti već nekoliko sedmica, i zvanično je povučen, a zaustavljen je i rad na izradi konačnog dokumenta.  

Neko ko pojma nema o prilikama u Srbiji, logično bi zaključio da je to jedna jako dobra vest. Naime, pošto su u oktobru 2017. iz radne grupe za izradu strategije izašli predstavnici najrelevantnijih i najreprezentativnijih medijskih udruženja i asocijacija, nijedna ozbiljna rasprava o medijskim slobodama nije prošla bez zahteva za raspuštanje radne grupe i obustavu rada na strategiji: Nezavisno udruženje novinara Srbije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, ANEM, AOM, Lokal Press i Asocijacija medija bili su u tom smislu više nego jasni.

Ali, kada su srpski mediji u pitanju, ništa nije onako kako izgleda, pa ni priča o strategiji. 

Pre svega – a imajući u vidu način, mesto i vreme kada je saopštena vest o obustavi rada na tom dokumentu – slobodno se može reći da se stvari pomeraju s grđeg na gore. 

Suzana u zemlji medija 

Informaciju o obustavi daljeg rada na strategiji javnosti je saopštila ni manje ni više nego Suzana Vasiljević, savetnica za medije Aleksandra Vučića. Dakle, ne ministar kulture, ne državni sekretar zadužen za medije, već osoba koja je zvanično nadležna za predsednički PR, a nezvanično osoba koja nosi lavovski deo „zasluga“ za Vučićev odnos prema medijima i sa medijima. U kom svojstvu je Suzana Vasiljević saopštila to što je saopštila? Da li u opisu posla predsednikove savetnice stoji da je nadležna za medijsku politiku i medijsko zakonodavstvo? 

I sada, kada se formalno ispunjava želja kritički orijentisanog dela medijske zajednice za obustavom rada i vraćanjem priče na početak, dolazi se do situacije u kojoj – samom informacijom o potrebi da se odbaci nacrt – država (oličena u jednom čoveku) direktno ulazi u oblast u koju ne bi smela i ne bi trebalo da se meša 

Odgovori su jasni, ali od toga – u državi u kojoj je jedan čovek preuzeo sve prerogative vlasti i u kojoj retko koja institucija zapravo i postoji – nikakve vajde nema. 

Idemo dalje. Suzana Vasiljević je to što je imala saopštila na panelu Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji posvećenom slobodi medija i izražavanja, na kojem je bio i Aleksandar Gajović, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja. Prema utisku prisutnih, čovek pojma nije imao da će predsednikova savetnica doneti takvu vest, što je dodatno ponižavanje i degradacija ionako pogaženog ministarstva. 

Nisu, naravno, cvećke ni Gajović ni njegov ministar Vladan Vukosavljević. I jedan i drugi uporno su odbijali argumentaciju da strategija ne može da se donosi bez struke, a Gajović nije oskudevao ni u uvredama upućenim kako bivšim članovima radne grupe, tako i novinarima uopšte. I jedan i drugi su isto tako uporno odbijali apele dela medijske zajednice o gušenju slobode rada i informisanja, uporno ostajali nedostupni za normalan dijalog. 

U tom smislu, neko zlonameran rekao bi – tako im i treba; treba im baš Suzana Vasiljević da im plastično pokaže gde su i koliko su bitni. 

I Vukosavljević i Gajović su, međutim, visoko pozicionirani državni službenici, i to nije dopustiv način ponašanja prema njima: u životu običnih ljudi, to je isto kao kada bi vam neko ušao u kuću i porazbijao sve posuđe i spalio svu posteljinu, uz ocenu da mu se ne sviđaju. Kakvi god da su, kakvi im god bili „posuđe“ i „posteljina“ (a u ovoj metafori su više nego loši), mediji i medijska strategija su njihova „kuća“, njihova nadležnost, nešto za šta su odgovorni oni, a ne Suzana Vasiljević. 

To nije posao Suzane Vasiljević, ona na tako nešto nema pravo, i ovakvo postupanje je školski primer devastacije institucija čiji značaj daleko prevazilazi imena Vukosavljevića, Gajovića i svih onih koji su im prethodili i koji će doći posle njih. 

A onda gospodar reče

Još je ozbiljnije pitanje uloga Aleksandra Vučića. Savetnica Vasiljević (a posle nje i premijerka Ana Brnabić) saopštila je da je odluka o obustavi rada na strategiji donesena posle konsultacija premijerke sa predsednikom. 

Mediji i medijska strategija su u nadležnosti Ministarstva za kulturu i informisanje, nešto za šta su odgovorni Vladisavljević i Gajović, a ne Suzana Vasiljević. Ovakvo postupanje je školski primer devastacije institucija čiji značaj daleko prevazilazi imena Vukosavljevića, Gajovića i svih onih koji su im prethodili i koji će doći posle njih 

Još ranije, kada je zvanično saopšteno da je nacrt strategije završen, rečeno je i da je dokument „kod nadležnih organa na oceni“. Nikada nije objašnjeno ko su, zapravo, ti „nadležni organi“, ali je javna tajna bila da je nacrt poslat u Predsedništvo i da ga čita i ocenjuje Aleksandar Vučić. 

Tome u prilog – sada, post festum, ide i napomena o konsultacijama premijerke sa predsednikom. Isto kao što može da se postavi pitanje o tome ko je medijska savetnica da bi se bavila strategijom, mogli bismo da se zapitamo i ko je Aleksandar Vučić da bi ocenjivao dokument koji bi trebalo da bude baza za novo medijsko zakonodavstvo. 

Ustavne odredbe kojima se definiše uloga predsednika Srbije (od člana 111 do člana 123)  ni na jednom mestu ne navode da mu je posao ocenjivanje medijskih ili bilo kojih drugih strategija – one su u nadležnosti Vlade i parlamenta. 

S kojim je, dakle, pravom Vučić ocenjivao dokument? Ko mu je i kada dao ovlašćenje da „u konsultacijama“ s premijerkom donese odluku o obustavi rada na strategiji? Ustav mu to ne dozvoljava, pa to konačno nije ni logično, nema ni smisla. Izuzev, naravno, ako se ne prisetimo konteksta – države u kojoj su institucije sravnjene sa zemljom, i u kojoj se s najviše i najmoćnije pozicije otvoreno napadaju i targetiraju mediji koji se usude da zucnu nešto kritično o njemu ili o njegovoj vlasti. U toj i takvoj Srbiji, sasvim je razumljivo, sasvim logično i više nego očekivano da zadnju reč o medijskoj strategiji ponudi upravo Aleksandar Vučić. 

Jer, pored čoveka koji je na različite načine i putem brojnih manipulacija, sebe promovisao u glavnog urednika srpskih medija, teško je zamisliti da bi iko drugi tu uopšte imao šta da kaže. 

Zbog toga ni najmanje ne treba da čudi inače skandalozno objašnjenje Suzane Vasiljević izrečeno na panelu Nacionalnog konventa da je „predsednik Srbije spreman za inkluzivan proces u izradi nove medijske strategije i da je predložio da se u taj posao uključi i OEBS“. 

Predsednik je SPREMAN? Za šta? I da li je šestomesečna agonija udruženja i asocijacija bila samo zbog toga što te spremnosti nije bilo? Da li mere kojima bi se popravio status medija stvarno podrazumevaju da za njih mora da bude spreman i predsednik države? Da li smo stvarno stigli dotle? 

Bez noža, samo pozitivno! 

Konačno, tu dolazimo i do svojevrsnog apsurda. Osim činjenice da u izradi strategije nisu učestvovali predstavnici medijskih udruženja i asocijacija, glavna primedba bila je da se ovim dokumentom država zapravo vraća u medije i da je omogućena čak i etatizacija oblasti koje su do sada bile van direktne kontrole vlasti (društvene mreže, onlajn sfera, deo štampe). 

I sada, kada se formalno ispunjava želja kritički orijentisanog dela medijske zajednice za obustavom rada i vraćanjem priče na početak, dolazi se do situacije u kojoj – samom informacijom o potrebi da se odbaci nacrt – država (oličena u jednom čoveku) direktno ulazi u oblast u koju ne bi smela i ne bi trebalo da se meša. 

Prema utisku prisutnih, državni sekretar za informisanje Aleksandar Gajović pojma nije imao da će predsednikova savetnica Suzana Vasiljević doneti vest o prekidu rada na medijskoj strategiji, što je dodatno ponižavanje i degradacija ionako pogaženog ministarstva 

Ozbiljnost situacije možda najbolje ilustruje objašnjenje koje je premijerka dala o budućoj ulozi Suzane Vasiljević: 

„Dogovorili smo se da se u taj proces uključi Vučićeva savetnica za medije Suzana Vasiljević, kako bi pomogla u komunikaciji, da uspostavimo atmosferu za dijalog. Vasiljević ima dug staž u saradnji s medijima i lično poznaje njihove urednike“, izjavila je Ana Brnabić.

Suzana Vasiljević, dakle, postaje i službeno nadležna za strategiju. 

U komunikaciji s medijima sada i zvanično pomaže osoba koja – po prirodi svoje pozicije – ne bi smela da bude „ni na puškomet“ od ljudi koji se bave ovim dokumentom (zbog opasnosti, sumnje u politički pritisak). 

O konstataciji da ona „lično poznaje urednike“ ovom prilikom suvišno je i govoriti. Jer „poznavanje urednika“ kakvo pokazuje Suzana Vasiljević, u današnjoj je Srbiji sve, samo ne garant bilo kakve normalne komunikacije, nezavisnosti i slobode medija.   

Za one malo pažljivije i sklone analizi izrečenog, sve je zapravo već objašnjeno i sve je jasno kao dan. 

„Očekujemo konstruktivne predloge, a ne samo da sve što dođe od predsednika države i Vlade bude dočekano na nož“, kazala je Suzana Vasiljević. 

• A pitanje je – šta bi to trebalo da u strategiju dođe od Vlade i predsednika države? 
• Hoće li Vučić lično predlagati mere i rešenja koje bi medijska zajednica trebalo samo da aminuje, umesto da ih „dočekuje na nož“? 
• Odakle Vučiću i ekipi pravo, zakonsko ili ustavno pokriće da se medijima bave na taj način? 

Informaciju o obustavi daljeg rada na strategiji javnosti je saopštila ni manje ni više nego Suzana Vasiljević, savetnica za medije Aleksandra Vučića. Dakle, ne ministar kulture, ne državni sekretar zadužen za medije, već osoba koja je zvanično nadležna za predsednički PR

Uz brojna pitanja od kojih čoveku može samo pritisak da skoči, ovde se postavlja i ono glavno: o pravim razlozima za povlačenje strategije. I tu je odgovor jasan. Vučića u vezi s medijima i medijskom strategijom pritiskaju svi – od njegovih evropskih prijatelja i prijateljica, preko ambasadora, velikih donatora i međunarodnih novinarskih asocijacija, do nedavnog izveštaja Evropske komisije. Više jednostavno nije imao kud. A odigrao je majstorski potez – jedan od onih koji objašnjavaju zašto je i kako tako daleko dogurao. 

Formalno, ispunio je želju medijske zajednice (vratio je priču na početak). 

Ispunio je i zahteve različitih sagovornika s raznih strana sveta (postao je SPREMAN na inkluziju). 

Istovremeno, na domaćem terenu, daleko od belosvetskih reflektora, dao je sebi još jednu mogućnost, još jedan front na kojem će nam uzimati i ono malo snage i energije što nam je preostalo. 

Budućnost medijske zajednice u narednom periodu u potpunosti je izvesna: biće ispunjena telefonskim pozivima, prijateljskim upozorenjima, tiho izgovorenim ili neizgovorenim ucenama, nastavkom terora nad onima koji progovore. 

A i na tu igru ćemo pristati, jer su nas dotle doveli, jer su veštiji od nas, jer nam nema druge.