Vučićev pluralizam mišljenja: Lični stav Radeta Veljanovskog

U redakciji poznatog tabloida koji je deo najnižeg nivoa režimske propagande i kao štampani medij, koji je zato i dobio saglasnost REM-a da ima i televizijski program u kablu, predsednik se osećao, komotno da okružen istomišljenicima i promoterima njegove politike i ideologije, govori o svemu šta hoće, bodren i podržavan.

Tipično informerski, govorio je o teškoćama, ali i uspesima Srbije, o Dinku Gruhonjiću, napadima na Srbiju i srpski narod, pretnjama njegovoj bezbednosti, Kosovu i Savetu Evrope, odlasku kod Makrona, Srebrenici, naoružavanju i letećim automobilima.

Ni o jednoj temi nije moglo da se čuje nikakvo drugačije mišljenje, a o novinarskim pitanjima koja bi mogla da zadovolje interesovanje javnosti ni reči.

Jesmo li zaista džabe prošle godine pisali i usvojili nove medijske zakone?

Za koga su pisani?

Da domaćoj i stranoj javnosti zamažu oči?

Šta znači zakonska obaveza zaštite medijskog pluralizma i zabrane monopola u oblasti javnog informisanja, ako predsednik sa grupom istomišljenika bez i jednog kritičkog ili drugačijeg mišljenja tri sata govori u živom programu koji prenosi 80 televizija.

U potpunosti pogažen Član 6. Zakona o javnom informisanju i medijima, jer pluralizma nije bilo, a monopol višestruko ostvaren, mogao bi da bude razlog za delovanje REM-a.

Naime, isti zakon predviđa da kada se ovakve pojave dogode i medijski pluralizam ugrozi, u samo jednom elektronskom mediju, time treba da se pozabavi nezavisno regulatorno telo.

Ako je pojava uočena i u štampanim medijima tada treba da reaguje i nadležno ministarstvo.

Hoće li se to dogoditi?

Ovo je već učestala pojava, da kako se nagoveste ili raspišu neki od izbora, Aleksandar Vučić pojačava svoju funkcionersku kampanju na sve načine koje smišlja njegova ažurna, a društveno neodgovorna ekipa.

Tako je bilo i prošle i pretprošle godine, tako je već godinama.

Vučić je pred decembarske izbore objašnjavao da to nije funkcionerska kampanja jer on nije kandidat i time iskoristio namernu nestručnost onih koji su formulisali odredbu o zabrani funkcionerske kampanje, koje ne bi smelo da bude i kada nisu izbori, a pogotovo pred izbore.

Možda se tako može objasniti pristanak vlasti da se sa RTS-om postigne dogovor o zahtevima opozicije, jer je vlast temeljno obezbedila rezervne propagandne položaje.

Kada ceo televizijski arsenal u domove ljudi donese predsednikovu brigu i spremnost za lično stradanje, a onda delove prenesu i televizije sa nacionalnim pokrivanjem, desetak tabloida i uz njih tradicionalno tradicionalistička Politika, po neki medij može i da se malo prepusti drugima.

Što se javnog servisa tiče, ovih dana navršava se 20 godina od državnog udara u RTS-u.

Bio je to početak aprila 2004. godine, kada je Vlada Vojislava Koštunice nezakonito smenila generalnog direktora Aleksandra Crkvenjakova i na to mesto postavila dotadašnjeg savetnika za medije Vojislava Koštunice, Aleksandra Tijanića.

Zakon, koji je usvojen godinu i po ranije, predviđao je da generalnog direktora imenuje Upravni odbor RTS, na osnovu javnog konkursa.

Nije bilo javnog konkursa i direktora nije imenovao Upravni odbor, već Vlada.

Nezvanično opravdanje za ovaj gest bio je napad na Srbe i srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, 17. marta, ali tako nešto nikako nije moglo da bude opravdanje za nezakonitu smenu.

Šta se od RTS-a htelo tim povodom, pokazao je Tijanić kada je nekoliko dana kasnije naredio da se iz arhive izvade snimci sa glavama odvojenim od tela koje se kotrljaju po zemlji i ponovo prikažu.

Ti delovi izveštaja, snimljeni mnogo ranije u Bosni, koji nikako nisu mogli da budu ilustracija događaja na Kosovu, trebalo je da pokažu šta vlast očekuje od javnog servisa.

Podeljena su mišljenja o periodu Tijanićevog upravljanja RTS-om.

Ima onih koji smatraju da je to bio solidan i čak od petog oktobra najbolji period rada ove medijske kuće, ali to je samo zato što su u to vreme političke tenzije bile nešto manje i tada je organizovan Evro song koji je privukao veliku pažnju.

Prave političke debate i pluralizma nije bilo dovoljno, opozicije i predstavnika civilnog društva, nezavisnih stručnjaka i kritičkog mišljenja takođe, ali je zato bilo rijaliti formata poput „24 sata svadba“ ili sa kulturološkog stanovišta vrlo problematičnih „Šarenih kaža“.

Ne, to nije bio javni servis i od tada je onemogućena zakonska transformacija ove kuće, pogotovo u informativnom programu.

To traje i danas.

Naša javnost nije još shvatila šta javni medijski servis treba da bude, šta je njegova misija. Kada proteklih dana novinari razgovaraju sa predstavnicima sindikata novosadske RTV, čuju se konstatacije „da su sva javna preduzeća u Vojvodini podigla plate, a RTV nije“.

To apsurdno, neznalačko svrstavanje javnog servisa u javna preduzeća, produžava neadekvatno delovanje ovog tipa medija i odgovara vlasti, jer i ona ne reaguje da naznači razliku.

Ni ljudi u javnim servisima ni u institucijama sistema ne shvataju da nikakva ograničenja plata ili zapošljavanja u takozvanom javnom sektoru, ne mogu da se odnose na javne medijske servise.

Ove medijske ustanove su sasvim autonomne u tom pogledu i na njih se isključivo odnosi Zakon o javnim medijskim servisima.

Nikakva obraćanja ministarstvu ili nekom drugom nisu potrebna niti su po zakonu, ali nažalost, to ni sindikati ne znaju.

U takvim okolnostima, sve većeg broja medija koji propagiraju politiku vlasti, nedovoljne prilagođenosti javnih servisa zakonskim funkcijama, ograničenog dometa profesionalnih medija i sve bezobzirnijeg ponašanja nosilaca javnih funkcija idemo ka još jednim izborima.

Ponovo će biti izigrani zakoni, zahtevi stručnjaka i opšte javnosti, ODIHR-a i ostalih aktera koji upozoravaju na medijske neslobode u Srbiji.