Zašto Ivica Todorić nije kupio Subotički radio?

Okasnim na vesti u podne na HRT, pa bez uvoda upadnem u izveštaj s nekog skupa o srpsko-hrvatskom pomirenju i pravo u diskusiju Tomislava Žigmanova, lidera vojvođanskih Hrvata, gde se on žali na njihov položaj u Srbiji a kao najbolnije u tom položaju navodi neuspelu privatizaciju Subotičkog radija. Tom se radiju desilo što mnogim sličnim medijima u Srbiji pošto je iz njega izašao dotadašnji vlasnik – država, nije praktično niko hteo da ga kupi, pa akcije podelili zaposlenima. I tu se, suprotno oduševljenim očekivanjima, desilo ono što se uglavnom dešava: zaposleni ne žele, ne umeju ili ne mogu da budu medijski preduzetnici. Pa su svoje akcije vrlo brzo prodali nekome ko misli da sve to ume, firmi VTV ComNet vlasnika Vladana Stefanovića koja u vlasništvu već ima lokalne televizijske stanice u Subotici, Bečeju, Novom Bečeju i Vrbasu. Upućene osobe tvrde da se ta firma već dokazala bar u jednom: na državnim konkursima za dodelu budžetskih sredrava medijima njeni su projekti najozbiljniji i najdokumentovaniji. Malo li je!

Pošto je kupio akcije od osmoro bivših zaposlenih u Subotičkom radiju, vlasnik Stefanović je izjavio da taj radio kakav je sada u tržišnoj utakmici ne može da opstane i da tu treba činiti nešto. Dakle, najavio je prilagođavanje tržišnim uslovima, odnosno da radio mora da zarađuje da bi opstao. To je, moram da kažem, za mnoge medijske poslenike i druge javne radnike koji se javno zalažu i za najoštriju liberalnu ekonomiju jako bolno kad se na njih primeni. Stefanović je, kako su ga citirali mediji, dodao da „ono što je sigurno, Radio Subotica će ostati da emituje na mađarskom i hrvatskom jeziku“. Da ja podvučem, ali – tržišno.

I pre nego što sam se malo uputila u planove novog vlasnika – tek mesec i po dana – kako bih pokušala da prozrem šta je u njegovom preuzimanju radija koji je pravio gubitke tako bolno za Žigmanova, dakle onog trenutka kad je on propalu privatizaciju tog Radija ocenio kao najbolniju stvar za Hrvate u Vojvodini, zapitala sam se zašto Subotički radio nije kupio Ivica Todorić, glavni hrvatski biznismen? Todorić bi imao razloga da se tu isprsi – njegove firme u Srbiji vrlo lepo posluju, a o profitu njegovih trgovinskih lanca da se i ne govori. Toliko se priča o društveno odgovornom poslovanju i šta ćeš lepše i odgovornije nego da jedan tako uticajan čovek da svoj doprinos srpsko-hrvatskom pomirenju!

Nedavno sam bila na jednom hrvatskom političkom skupu u Beogradu i pitam da li su prisutni hrvatski biznismeni koji imaju preduzeća u Srbiji? Kažu mi: taman posla, oni se ovde ne pojavljuju, njihove su ovdašnje firme srpske firme jer znate li vi koliko opadne promet u hrvatskim trgovinskim lancima ovde kad se posvađaju neki Vučić i neki Milanović? Gospodin Todorić bi najbolje sam znao zašto mu nije palo na pamet da kupi Subotički radio. A ja slutim da je razlog sličan razlogu zbog koga mu nešto slično verovatno niko nije ni predložio.

Mediji su, kako je definitivno pukla bruka za američkih predsedničkih izbora, odavno prestali da budu sredstvo informisanja i čak se diče što su postali sredstvo političkog ili ekonomskog navijanja. Tako da se smatra da onaj ko ima medij taj nema sredstvo informisanja nego sredstvo političarenja i odmah je sumnjiv. Tako da se smatra da onaj ko kupuje medij ne kupuje firmu za prodaju korisnih informacija nego firmu za prodaju politike. A to može da ti presedne u svakom drugom poslu.

Ne baš tako davno gledala sam baš na Hrvatskoj televiziji: pozvali jednog istoričara da se izjasni o tekstu jednih hrvatskih novina, a on kaže ne bih, to su novine sa političkom agendom!