Zatvor kao deo Medijske strategije

Mlađanom Iliću bubnjalo je u ušima: sloboda medija, sloboda medija, sloboda medija!

Pokušavali su da se izbore saopštenjima, bojkotom nepodobnih novinara, ekonomskim pritiscima i čime sve ne, ali ne vredi. Sloboda medija nije davala rezultate. Oni su i dalje zapitkivali odakle ovom funkcioneru stan, kako je zaposlena ona članica naprednjaka, kako je poslanik uspeo da sa skromnom platom kupi besan auto…

A, opet, stranačka disciplina nalagala je da i on doprinese ovom opštem strateškom trendu vlasti koja se trudi, do bola, da oslobodi ionako preslobodne medije.

I dosetio se.

„Petlovi pojev, Morava dzmni“, sinulo je Iliću i drugovima. Pa, sjajno, tako će, siguran sam, razmišljao je Milanče, dati puni doprinos sprovođenju Medijske strategije.

Rečeno – učinjeno.

Na stranačkoj konferenciji za medije, Ilić je, naime, najavio stvaranje pravnog tima koji će se isključivo baviti podnošenjem krivičnih prijava protiv medija i to, ni manje ni više, kako je rekao, po onim članovima Krivičnog zakonika koji predviđaju kaznu zatvora do tri godine.

Ovaj napredni omladinac je, najavljujući da SNS već ima nekoliko pripremljenih tužbi, upozorio i tužilaštvo „da radi svoj posao“ i ne štiti novinare od kazneno-popravnog rada na koji bi nepodobni pojedinci, sve po partijskim prijavama, trebalo da budu upućeni.

Ilić, eto, čak ni ne zna da je u Srbiji kleveta već poodavno dekriminalizovana, pa bi vrlo teško moglo da se desi da mu se ispuni želja i da pošalje kojeg novinara u kazamat na prevaspitavanje.

Još manje je potrebno pojašnjavati koliko je suludo da svaki gradski odbor ima posebno odeljenje za pisanje krivičnih i inih prijava protiv novinara i medija.

Ali, ono što je mnogo opasnije od ovog za sada pojedinačnog gesta je pitanje šta odjekuje diljem nam drage, naprednjačke Srbije kad u Beogradu neko vikne, bio to Vučić, Brnabić ili Martinović: „sloboda medija“.

Eto, Iliću je prvo na pamet palo da bi mogli da se, za početak, u bajbok smeste svi oni novinari i mediji koji udaraju, kako je rekao, u svojim „objavama“, pazi objavama, na „funkcionere, direktore javnih preduzeća i članove njihovih porodica“, ljubomorno skrivaju od građana sve uspehe lokalne vlasti poput novih bolnica, vrtića, puteva, fabrika…

Ili, šta razmišljaju po Srbiji tim povodom razni ilići?

Siguran sam, ne mnogo drugačije od stranačkih kolega u Vranju. Jer, po njima Ilić je zapravo pravilno razumeo medijsku strategiju, ne onu, naravno, o kojoj govori Brnabić, već ovu pravu, izistinsku medijsku strategiju koju SNS sprovodi već 8 godina uništavajući svaki kritički glas, posebno na lokalu.

Na jednom panelu posvećenom lokalnim medijima, nijedan od nekoliko sasvim kompetentnih sagovornika nije mogao da nabroji 5 relevantnih lokalnih medija koji imaju više od troje stalno zaposlenih.

Zato je poslednje vreme da se predstavnici medijske zajednice suoče da činjenicom da u Srbiji postoji samo jedna medijska strategija. To je ona esenesovska koju je najbolje razumeo i praktično ilustrovao baš ovaj nesrećni Milan Ilić.

Ona se zasniva na jednostavnoj računici: kad u Beogradu Vučić spomene slobodu medija, budite sigurni da je negde u Srbiji ugašen još jedan nepodoban medij.

Nema razloga da tako ne bude i u Vranju.

Autor je saradnik Građanskih inicijativa.