Agenti Sergej i Kesić

Pa i evo sada, kada bi trebalo da razumem šta je to hteo Gutenberg da kaže na belini koju neki zovu Informerom, a neki Srpskim telegrafom, ne uspevam. Nije mi lakše ni od saznanja da ne razumem ni „in extenso“ nadahnute tirade predsednika Vučića na stranama Politike ili bilo koje druge beline koja pretenduje da ima „nacionalni značaj“! Odavno belina, da ne kažem praznina, ovde ima nacionalni značaj.

Zaista ne razumem govore ružičastog glodura Mitrovića ili sveprisutnog savetnika Krstića, novijih gnoseoloških predstavnika iracionalizma – još su Niče i Šopenhauer tvrdili da se stvarnost ne može spoznati razumom, jer svet nije racionalan. Pa kada nije lako shvatiti Fridriha i Artura, teško je i sa postmodernistima Željkom i Nebojšom: pokušavaju oni da mi objasne stvarnost sa stranica Pinka ili RTS-a, svejedno (RTS je onaj kanal koji ima Krstića a nema Zadrugu), ali ne uspevaju! Šta ću kada jadan više verujem svojim očima nego ružičastom pogledu na svet.

Čudno je kako je danas kod nas mnogo pigmalionističkih medija – onih koji se lako zaljubljuju u jednu te istu figuru. Kada sam pomislio da je Informer jedan jedini i neponovljivi, odjednom otkrijem njegovog pigmalionskog dvojnika, Srpski telegraf – samo mi se čini da nijedna Boginja nije htela ovoj novonastaloj belini i njenom bradatom gloduru da udahne život. Tako se i Telegraf serbski kao i njegov informativni dvojnik bave tanatos temama, od kojih obične ljudi boli glava. Šaljući tako neprestano SMS poruke na 5757 mislio sam da sam human, a u stvari sam radio protiv Hipokrata kome sam se zakleo: pa ja sam direktno terao Sergeja Trifunovića da se kocka a Lončara Zlatibora da se zbog toga nervira. Kakav sam ja to Hipokratov sledbenik kada sam čuvenog stoika zemunske škole naterao na toliko nerviranja onomad u Skupštini!? Bi mi lakše kada sam čuo da je čak i Vlada uplatila sredstva za lečenje dečaka… Ali mi se razum pomutio kada se Predsednik lično i skromno hvalio da će pomoći tom dečaku, a Ministar zdravlja zavapio da se ne pominju imena dece koja se leče jer „im je potreban mir“? Da li to Predsednik „ne želi mir“ bolesnoj deci ili to neko želi da zavadi dva oka u glavi: Predsednika i zemunskog Ministra?!

Dilema koja mi i dan-danas ledi krv u žilama… Ne postoji valjda takav Sergej koji može da pomuti ljubav NJega i NJegovog najvernijeg ministra preko Save? A saznanje da sam pomagao „ološa“ Sergeja i njegov porok kockanja, a mislio da pomažem bolesnoj deci, ne da mi mira. Kako je bilo moguće da budem toliko naivan: umesto da i ja kao i svi ostali podržim Predsednika i Ministra koji su „od usta odvajali“ i obezbedili dva aviona za transport pacijenata, ja pomažem kockara i probisveta! Eto kako belina nazvana Telegraf serbski i njen bradati direktor mogu pomutiti veru u sopstveni razum!

Pomirim se sa svojom nesretnom sudbinom i zavalim se u fotelju sa željom da odgledam Kesića i to baš petog oktobra – na simbolični dan koji je pre 18 godina pretio da ubije sve ovakve beline bez kojih bi Srbi danas ostali „slepi kod očiju“, kada opet maler – Telegraf serbski me opominje da podržavam još jednog „ološa“ koji „prodaje sve što je serbsko“! Ajde da pomislimo da je bradati direktor serbski malo preterao u svom entuzijazmu, ali potvrda o ništavnom patriotskom naboju Kesića stiže i od rodoljubnog analitičara Branka Raduna, koji je ugrabio nekoliko slobodnih trenutaka sa večitog puta Pink – Happy da potvrdi da je „reč o antisrpskoj propagandi upakovanoj u oblande humora“! Kada se Radun toliko brine o mladima koje kvari Kesić, šta će tek reći uvek objektivni i mladopodržvajući Nebojša Krstić, Dragomir Anđelković ili Dejan Vuk Stanković?

Voliš Sergeja i Kesića a onda ti Gutenberg otkrije da su „oni očigledno strani agenti“ kako mudro zaključuje legendarni Miša N1 Vacić, nevladin čovek u Vladi Republike Srbije.

„Amerika danas podseća na Nemačku uoči Drugog svetskog rata“, govori Noam Čomski, jedan od najvećih svetskih intelektualaca, lingvista i filozof koji se nalazi na listi sto najvećih umova svih vremena. Čomski je do paralele sa Hitlerovom Nemačkom došao analizirajući američke unutrašnje društvene, političke i ekonomske prilike, zaključujući da zastrašuje nivo „iracionalnog straha i mržnje“ koji vlada u Americi.

Da li da ga pozovemo da gostuje u Srbiji ili će se neko od ovdašnjih intelektualaca pozabaviti ovim belinama koje se ispunjavaju rečima „iracionalnog straha i mržnje“? A možda nisu dovoljni samo pojedinci? Uzajamna komunikacija kao borba za uzajamnu ljubav i solidarnost a kao način za prevazilaženja egzistencijalne teskobe – osnov filozofije Karla Jaspersa, mogao bi poslužiti kao uzor. Trebalo bi na to podsetiti sve ovih dana, u čast petog oktobra, dana kojega su svi zaboravili, ne samo Telegraf serbski…

Nepodnošljivim život ne čine okolnosti, već nedostatak smisla.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu