Ajkule, krave, ratovi i keramičke pločice: Kako mediji proizvode rizik?

Koliko zaista treba da – brinemo? Zbog npr. zemljotresa, terorističkih napada, uragana ili nuklearnih elektrana? Napada ajkule ili napada virusa gripa? Pada aviona ili automobilske nesreće? Voća i povrća „prskanog“ pesticidima? Šećera u šampiti koju gutamo ili broja piva koje ločemo. Najzad, koliko treba da brinemo zbog izbijanja Trećeg svetskog rata? A novog rata na Balkanu?

Pojedini sociolozi već su savremena društva prozvali „društvima rizika“. Koliko onda spremni ili posve relaksirani valja da budemo povodom svega toga rizičnoga? I, kakva je tu uloga masovnih medija i zašto ogromna?

Ukoliko o tim prokletim rizicima priupitamo same ljude razvijenog Zapada, oni na prva mesta po nekakvoj opasnosti obično stavljaju sledeće: teroriste, nuklearke i avionske nesreće. Međutim, realnost je takva da je od ovih nevolja, uzetih zajedno, i u poslednjih 40 godina, nastradalo manje ljudi nego od automobila, alkohola ili pušenja tokom samo jedne godine!

Američki studenti i američke žene, npr. konzistentno rangiraju nuklearnu energiju kao opasniju od automobila, iako četvorotočkaši ubijaju i povređuju nebrojeno više ljudi. Prema podacima iz 2000, verovatnoća ili šansa da u saobraćaju stradamo kao pešak je 610 prema 1, a vozeći se u automobilu čak 242 prema 1. S druge strane, šansa da umremo od ujeda otrovnog pauka je 716.010 prema 1. Pa se opet mnogo više plašimo paukova nego automobila.

Uostalom, kada smo poslednji put pročitali vest o uginuću starijeg sugrađanina koji se okliznuo u kupatilu? Tačno nikada.

Zatim, mi, ljudske životinje, uporno precenjujemo rizike od pesticida u voću i povrću, smatrajući ih opasnim skoro poput vatrenog oružja ili pušenja. Zbog čega trljaju ruke ekstraprofiteri iz industrije „organske“ hrane ili famozne namenske industrije. S druge strane, izdašno potcenjujemo opasnosti koje vrebaju iz našeg doma, slatkog doma, poput npr. klizavih pločica u kupatilu ili uređaja na struju u kuhinji.

Prema izveštaju američkog Nacionalnog saveta za bezbednost, jedna osoba dnevno nastrada u kadi ili pod tušem, a prema američkom Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, mokre keramičke pločice su vodeći uzrok smrti ili povrede za osobe starije od 65 godina. Dakle, nešto tu i grubo i klizavo ne valja. Jer u svojim lobanjama nosimo krajnje promašene verovatnoće u pogledu rizika i opasnosti sa kojima se odistinski suočavamo.

Ključnu ulogu u konstrukciji rizika u našim glavama i društvima igraju – masovni mediji. Danas je valjda poznato kako su lažni i neodgovorni medijski diskursići o riziku od MMR vakcine, na svet vratili mnoge zarazne bolesti iz pluskvamperfekta ili davno prošlog vremena.

Međutim, stvari su i mnogo šire i dublje od smrtonosnog toga. Na primer, zbog izdašnih medijskih izveštavanja o tornadima, ljudi smatraju da je tornado opasniji od astme (dok astma prouzrokuje 20 puta više smrti od tornada).

Zbog medijske pomame oko nekakvog botulizma, konzumenti medija ga smatraju opasnijim od udara groma (a 52 puta je verovatnije i da nas pogodi grom nego botulizam).

Zbog crnih hronika o utapanjima u rekama, jezerima i bazenima, verujemo da su ona učestalija nego npr. kancer stomaka (a 5 puta više ljudi godišnje umre od kancera stomaka nego od utapanja) itd.

Uostalom, kada smo poslednji put pročitali vest o uginuću starijeg sugrađanina koji se okliznuo u kupatilu? Tačno nikada.

A ljudi uredno precenjuju relativni rizik onih stvari koje zadobijaju medijsku pažnju. Iako se ključni deo računice o tome šta (ne)će biti objavljeno u novinama ili na televiziji zapravo tiče subjektivne odluke urednika da li u pitanju jeste ili nije tzv. „dobra priča“.

„Crne prognoze“, „Dramatične pretnje“, „Apokalipsa je neizbežna“, „Užas u Vojvodini“, „ISIS napada Beograd!“… samo su neki od nasumično odabranih naslova propagandnih tvari, nazvanih tabloidima, u Srbiji. Koji otvoreno služe tome da šokiraju, uplaše i uznemire, da generišu osećanja straha

Smrt mladića zbog utapanja u bazenu mnogo je dramatičnija, nagla, i možda je mogla biti sprečena. A spore smrti zbog kancera stomaka u kućnim uslovima i u krugu porodice to naprosto i nažalost nisu. Koliko god one zapravo bile učestalije, podjednako tragične, a možda i sprečljive mrskom kvalitetnijom ishranom. Zbog svega ovoga, poverujemo da su jedne opasnosti opasnije od drugih. Što je isto i takođe – opasno.

Verovatno najbolji primer za ovo predstavlja kultni film Ajkula ili Ralje Stivena Spilberga (Jaws, 1975). Neposredno nakon prikazivanja ovog filma, opala je poseta morskim plažama, a uvećan je ribolov ili izlov na ajkule do nivoa istrebljenja. I danas postoje negativni stereotipi o ovim podmorskim životinjama i njihovom ponašanju, što otežava napore raznih ekologa da se iste sačuvaju u nekakvom životu. I dan-danas, svaka pojedinačna smrt od ajkule zadobija nesrazmerno sumanutu medijsku pažnju, iako su ovi napadi decenijama sve ređi i ređi. Američki mediji su posle samo jednog ugriza ajkule na izvesnog osmogodišnjaka 2001. godine, komotno proglasili nekakvo „Leto ajkula“ i napadi ovih zubatih ribetina bili su treća najučestalija vest u američkim medijima.

I upravo zato ćemo se na smrt preplašiti ako ugledamo poveću senku ispod naših stopala dok plivamo po moru, a ne ukoliko ugledamo klizave pločice dok, pod tušem u hotelskoj sobi, sa tela spiramo tu posoljenu vodu. U Sjedinjenim Državama, u proseku, dogodi se jedna smrt zbog napada ajkule godišnje.

Ovo možda i zazvuči rizično dok ne skapiramo da postoje neke mnogo krvožednije zveri koje ubijaju preko dvadeset puta više ljudi godišnje. A to su – krave. Jer, ta je rogata stoka u Americi nasilno ubila čak 108 ljudi između 2003. i 2008. godine, što je u proseku nesrećna smrt od oko 22 osobe godišnje. Zato, ukoliko sistematski potcenjujemo stvarne opasnosti u društvu, ubijaju li nas to ajkule, krave ili – mediji?

I onda, postavlja se i sledeće pitanje: a kako to tačno mediji uspevaju ili rade? Odgovor je u ljudskoj psihologiji. I učenjački se naziva predrasuda, pristrasnost ili heuristika dostupnosti. Ovo je možda komplikovana sintagma, ali je i jedna relativno prosta ideja. Kao i psihološki mehanizam kojeg bi morali dobro da poznaju i prouče svi studenti novinarstva pre nego što diplomiraju i zaposle se u nekakvom mediju.

U Sjedinjenim Državama, u proseku, dogodi se jedna smrt zbog napada ajkule godišnje. Ovo možda i zazvuči rizično dok ne skapiramo da postoje neke mnogo krvožednije zveri koje ubijaju preko dvadeset puta više ljudi godišnje. A to su – krave

Uostalom, za otkrića i istraživanja upravo u ovom domenu, izraelsko-američkom psihologu Danijelu Kanemanu dodeljena je i Nobelova nagrada iz ekonomije 2002. godine. „Heuristika dostupnosti“ znači jednostavno to da u našem zaključivanju o svetu oko sebe ponajpre koristimo one informacije koje su nam, pa, dostupne. A, gle čuda, u našem masovnom društvu, tu dostupnost izdašno obezbeđuju – masovni mediji.

Naprosto, naše procene uzroka smrti, opasnosti i rizika, iskrivljene su medijskim izveštajima, vestima i reportažama. A mediji su krajnje pristrasni prema onim rizicima koji su „novi“, „iznenadni“, „neobični“ i „neočekivani“. Zato što postoji ta umobolna psihološka pristrasnost prema kojoj potcenjujemo „poznate“ rizike koje sujetno mislimo da možemo da kontrolišemo i koji ubijaju pojedince (a ne čitave grupe ljudi), kao što su npr. vožnja automobila, pentranje na merdevine, ili izlazak iz kade na mokre keramičke pločice.

Sebe obično smatramo pažljivim, opreznim i snažnim stvorenjima, zbog čega udobno verujemo da nismo u nekoj naročitoj opasnosti od ovih svakodnevnih rizika. A jesmo, i ova taština je ta koja ubija. S druge strane, precenjujemo one nove i neobične rizike koji mogu da ubiju mnoge ljude, poput npr. terorista, avionskih nesreća ili nevolja po nuklearnim reaktorima. Dok usput gutamo medijske sadržaje koji svedoče o takvim rizicima poput brze hrane, sitnih slavskih kolača ili pak prženih krompirića. Koji su, takođe, mnogo opasniji nego što to možda deluju.

Što nas, konačno, dovodi do Srbije ili srpskog društva, a u kojem je medijska proizvodnja opasnosti i rizika uobičajena poput snega u januaru, seksa bez zaštite u tinejdžera ili korupcije u vlasti država Zapadnog Balkana.

„Crne prognoze“, „Dramatične pretnje“, „Apokalipsa je neizbežna“, „Užas u Vojvodini“, „ISIS napada Beograd!“, „Program opozicije: ubiti Vučića“, „Stižu džihadisti, zločinci OVK i dileri droge“, samo su neki od nasumično odabranih naslova propagandnih tvari nazvanih tabloidima u Srbiji. Koji otvoreno služe tome da šokiraju, uplaše i uznemire, da generišu osećanja straha, uznemirenosti i paranoje, te da iskrive našu percepciju rizika i da konstruišu opasnost.

Stotinu mu globalnih zagrevanja, ova praksa opšteprisutna je čak i u našim vremenskim prognozama i medijskim narativima o „paklenim temperaturama“, „paklenim vrućinama“, „tropskim vrelinama“ i „gorenju i zemlje i vazduha“ jer – „Ako se ostvari prognoza meteorologa, Srbiji na jesen preti KATASTROFA“.

Zbog izdašnih medijskih izveštavanja o tornadima, ljudi smatraju da je tornado opasniji od astme (dok astma prouzrokuje 20 puta više smrti od tornada). Zbog medijske pomame oko nekakvog botulizma, konzumenti medija ga smatraju opasnijim od udara groma (a 52 puta je verovatnije i da nas pogodi grom nego botulizam)

Masovni mediji jesu ključno sredstvo širenja (dez)informacija o riziku u javnosti. Može se tvrditi i da javnost ne bi ni posedovala svest o tome da su određeni fenomeni „rizični“ ili „opasni“ da paralelno ne postoje mediji koji o njima izveštavaju.

Drugim rečima, mediji su među ključnim akterima u pogledu konstrukcije i komunikacije rizika, straha, nesigurnosti i opasnosti u društvu, mahom zahvaljujući spomenutoj „heuristici dostupnosti“. U pitanju je komotna mentalna „prečica“ ili pak „štaka“ o koju se oslanjamo dok hodamo našim rizičnim društvenim svetom. Jer ako je medijski „dostupno“ – mora da je i krajnje opasno, zar ne?

Sve to može da dovede, i dovodi, do slučajeva masovne histerije, iskrivljavanja stvarnosti, i generisanja čitave kulture straha, kako je nazivaju sociolozi poput Frenka Furedija ili Berija Glasnera.

Medijski alarmizam i popularno zastrašivanje javnosti o opasnostima od islamskog terorizma, oružja za masovno uništenje, sveprisutnih pedofila, migranata silovatelja, satanističkih ritualnih zlostavljanja, nasilnih filmova, video-igrica, genetski modifikovane hrane, najnovijih droga, pa čak i od „asteroida ubica“ ili pak „pčela ubica“, vaistinu generišu rasprostranjeni i neutemeljeni strah među građanima i konzumentima medija.

Najzad, šta je onda onaj heuristički najdostupniji rizik po najtiražnijim medijima u Srbiji? Jednostavno rečeno – rat. Prema sjajnom istraživanju dvoje doktoranada sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Stefana Janjića i Stefani Šovanec, beše čak 265 najava ratova i sukoba na naslovnim stranama Informera i Srpskog telegrafa u periodu od samo godinu dana (2016–2017).

Dakle, bio je to bukvalno po jedan najavljeni rat na naslovnici svakog drugog ili trećeg dana u navedenim pseudomedijima. Ništa nuklearke, gripovi i keramičke pločice, ma kakvi, kao opasnost vrebaju samo globalni i lokalni – ratovi. Tokom 2018, tabloidi su u čak dve trećine naslova o Srbima i Albancima i otvoreno sugerisali neophodnost policijskih, vojnih ili paravojnih intervencija. Dakle, rata.

Zahvaljujući jednoj posve nakaradnoj ljudskoj psihologiji, ali i nakaradnim balkanskim društvima, masovni mediji jesu ti koji proizvode masovne, iracionalne i preterane rizike u našim umovima. I jednu kulturu strahova u našim državicama. Mediji prenaglašavaju teroriste, padove aviona, davljenja i ajkule, dok zanemaruju automobile, krave, stomačne kancere i keramičke pločice. Ali zato nije ni svejedno, niti bezazleno, ukoliko mediji u Srbiji kao dominantni društveni rizik nutkaju baš ratne sukobe. Da li nas to onda zaista pripremaju i, poput poslovične žabe, sporo kuvaju za novi – rat?

Svet koji nosimo u našim glavama nije precizna replika stvarnosti. Naša očekivanja i procene događaja iskrivljeni su medijskim sadržajima kojima smo izloženi, odnosno onima koji su nam heuristički dostupni. Zato, oduprimo se medijskim konstrukcijama rizika i opasnosti, i „dobrim pričama“ o pretećem zlu i naopakosti. Koji dolaze od strane migranata, opozicionara, društvenih mreža ili paklenih temperatura kao najnovijih snaga haosa i bezumlja. Umesto što čitamo vesti o teroristima, možda je korisnije da čitamo upozorenja na paklicama cigareta. Pribojavajmo se paukova ako baš želimo, ali vežimo pojas u automobilu. I obrišimo te proklete keramičke pločice.