Analiza 4.000 tekstova domaćih medija o ratu u Ukrajini: Dominacija proruskog narativa

Rat u Ukrajini preko noći je promenio živote miliona ljudi u svetu. Naročito u Evropi, na čijem se tlu rat odvija, javnost je bila uglavnom jedinstvena u osudi agresije ruskog predsednika Vladimira Putina. U specifičnoj situaciji, međutim, našla se Srbija, tradicionalno veoma naklonjena Rusiji, ali istovremeno i država kandidat za članstvo u EU. Od samog početka rata, predsednik Aleksandar Vučić i državni vrh Srbije odbijaju da se jasno opredele o tom pitanju, ali im je sve teže da zadrže takvu poziciju budući da su, kako Vučić tvrdi, pritisci Zapada sve intenzivniji.

Za razliku od njih, mediji su uglavnom odlučili na čijoj su strani. Neki su navijali za Putina, manjina je stala na stranu Ukrajine, ali jedan provladin tabloid je, poput same države, ostao neopredeljen između dve vatre.

Novinarke Raskrikavanja analizirale su više od četiri hiljade tekstova o ratu u Ukrajini, koji su tokom šest meseci, od februara do jula, objavljeni u Večernjim novostima, Informeru, Blicu, Srpskom telegrafu i Danasu. Cilj je bio da utvrde kakve su narative ovi mediji gradili u vezi sa ratom i to u odnosu na četiri ključna aktera: Rusiju i njenog predsednika Vladimira Putina, Ukrajinu, zapadne države i NATO, kao i Aleksandra Vučića.

Ovi mediji su u velikom broju slučajeva prenosili kratke agencijske vesti ili objavljivali tekstove u kojima novinari nisu zauzeli stranu. Međutim, oko 40 odsto analiziranih tekstova, nešto više od 1.600, bilo je ostrašćeno, kako su ocenile novinarke Raskrikavanja.

Među ostrašćenim tekstovima ubedljivo najviše je bilo onih koji su podržavali Rusiju i Putina – skoro 800. To su često bili tekstovi u kojima su istovremeno napadani Ukrajina ili Zapad. U građenju narativa o Putinu i Rusiji kao pozitivcima apsolutno prednjače Informer i Večernje novosti koje su, između ostalog, u septembru objavile da „naši odbijaju napade“ misleći na rusku vojsku. Sa druge strane, Zapad je za ove tabloide apsolutno zlo.

Za razliku od njih, tabloid Srpski telegraf nalazio se u dilemi kako pisati o predsedniku Rusije: u pojedinim tekstovima su pozitivno pisali o njemu navodeći da će „slomiti“ protivnike, ali su zatim oštro objavljivali da „puni džepove dok ljudi ginu“.

Donedavni glavni urednik ovog tabloida Milan Lađević, Raskrikavanju se „zahvalio“ na istraživanju jer je ono, prema njegovom tumačenju, pokazalo da je Srpski telegraf „prosrpski medij koji nema gazde ni na istoku ni na zapadu“.

Iako nije toliko navijao za Putina, ovaj tabloid je poput Informera i Večernjih novosti sve vreme vodio antizapadnu propagandu. Ova tri lista su tokom šest meseci objavila oko 700 tekstova koji su imali negativan odnos prema Zapadu, u kojima se između ostalog tvrdilo da se (američki predsednik) „Bajden uprpio“ od Putina, da na Zapadu vlada „ludilo“ i „antiruska histerija“ i da su zapadne zemlje ratni huškači.

Od oko 1.600 tekstova koji su naginjali ka nekoj strani, u četvrtini je zauzet negativan odnos prema Rusiji, a reč je gotovo isključivo o tekstovima u Blicu i Danasu. U deset odsto tekstova je odnos prema Ukrajini pozitivan, najviše u Danasu.

U nastavku teksta pročitajte kako su ovi mediji izveštavali o ratu i koje poglede su pokušali da nametnu domaćoj publici. Tabloidi (u kojima je uočen najveći broj tekstova) su se, pokazuje analiza, utrkivali u pokušaju da predstave Putina kao „pravednika“ koji je samo isprovociran na agresiju, Zapad kao pravog krivca za ovaj sukob i Ukrajinu kao marionetsku državu. Saznaćete i da je, bez obzira na brojne žrtve, izbeglice i razorene gradove, prema srpskim medijima, u ovom ratu ipak najteže predsedniku Aleksandru Vučiću.

„Naši napreduju, neprijatelj izgubio dva tenka“

 

Početkom aprila, kada je javnost videla fotografije masakriranih civila na ulicama ukrajinskog grada Buče, dopisnik Večernjih novosti iz Moskve Branko Vlahović je napisao: „Ceo slučaj je izveden u režiji vlasti u Kijevu“.

On je jedan od domaćih novinara koji je najviše doprineo da se ovaj zločin relativizuje u Srbiji.

Leševe na ulici, kako će se ubrzo pokazati, sateliti su snimili još sredinom marta dok su Rusi držali grad. Vlahović je, međutim, svoju novinarsku presudu doneo čim je iz Kremlja stiglo saopštenje kojim su negirali da imaju bilo kakve veze s zločinom.

„Dok su ruske snage bile u Buči, stanovnici su se slobodno kretali, koristili mobilnu vezu, kaže ruska strana. Sada ukrajinske vlasti i neki zapadni mediji šire informaciju o masakru, pokazujući leševe poređane na ulici“, napisao je Vlahović 5. aprila.

Njegovi tekstovi se podudaraju sa ruskom državnom retorikom, što nije toliko neobično – Branko Vlahović živi u Moskvi više od 30 godina odakle isto toliko dugo izveštava za Večernje novosti. Smatra da je sa Putinovim dolaskom na vlast u Rusiji sve krenulo nabolje, pa je o njemu 2014. godine napisao i knjigu „Putin – moć Rusije“.

„U novoj istoriji postsovjetske Rusije, ime Vladimira Vladimiroviča Putina biće zapisano zlatnim slovima“, piše Vlahović na početku svoje hvalospevne knjige koja je na sajtu izdavača opisana kao „portret Vladimira Putina“, vladara koga odlikuju „mudrost, upornost, doslednost i vizija“.

Ruska država, po svemu sudeći, ceni Vlahovićevo zalaganje i to otvoreno pokazuje. Tokom godina dobijao je prilike da intervjuiše sam vrh ruske vlasti, uključujući i Putina.

„Radujem se prilici da se obratim čitaocima Večernjih novosti, jednog od najpopularnijih i najuticajnijih srpskih listova, da odgovorim na vaša pitanja i da sa vama podelim svoje ocene“, naveo je Putin u odgovorima Vlahoviću.

Mesec dana nakon početka rata u Ukrajini, dobio je intervju sa ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejem Lavrovim, zajedno sa novinarima Tanjuga, RTS-a i Politike. Prethodnih godina intervjuisao je i nekadašnjeg predsednika i premijera Rusije, Dmitrija Medvedeva koji ga je odlikovao medaljom „Puškina“ zbog „značajnog doprinosa razvoju rusko-srpskog prijateljstva“. U julu ove godine odlikovanje je dobio i od ruskog patrijarha Kirila.

Otkako je počeo rat, Vlahovićevi tekstovi o tome šta se dešava na frontu su gotovo po pravilu „noseći“ u spoljnopolitičkoj rubrici ovog lista, najduži su i najsadržajniji, a neretko dobija i naslovne strane. Tekstovi su kompilacija zvaničnih saopštenja i izjava više različitih strana – i ruske i ukrajinske i Zapada – ali raznovrsnost izvora nije garant nepristrasnosti. Vlahovićeva pristrasnost se ogleda u načinu na koji kombinuje i sukobljava te izvore – na primer, ruska strana često dominira tekstom, bilo zbog prostora koji joj se daje, bilo zato što je njihova „poslednja“ ili tako što glavna informacija u tekstu potiče od Rusa, nakon čega se daju izjave ukrajinske strane, forme radi, o nečemu što nije povezano s temom.

Pristrasnost se ogleda i u naslovima, odabiru reči i kompoziciji rečenica – ruske rakete uvek opisuje kao „visokoprecizne“ kako bi sugerisao da gađaju samo ono čemu su namenjene, a to su vojni (a ne civilni) ciljevi. Rusku vojsku Vlahović predstavlja kao kompetentnu i korektnu – usmereni su samo na vojnu insfrastrukturu, ukrajinskim ranjenicima pomažu, granicu štite, zarobljenike tretiraju adekvatno, dok su sa druge strane Ukrajinci po Vlahoviću kvarni, sami sebe granatiraju, a takođe su i kukavice i lažovi – ili se predaju ili u zarobljeništvu ne žele da priznaju da su vojnici već lažu da su kuvari i vozači.

Vlahović nejednako tretira i same izvore – kada informacija dolazi sa ruske strane, iako je nepotvrđena ili čak osporena, uzima se kao činjenica. Kako je vreme prolazilo, tako su se Večernje novosti, i mimo njegovih tekstova, sve više usklađivale sa retorikom Kremlja, a u pojedinim slučajevima je izostalo bilo kakvo uređivanje vesti kada dolaze od Rusa. „Naši odbijaju napade, neprijatelj izgubio dva tenka“, pisalo je u jednom tekstu iz septembra kada je ukrajinska vojska oklopnim vozilima probila deo fronta u okolini Harkova, pa su im Rusi uzvraćali kako bi ih „istisnuli“ natrag.

Pristrasnost Večernjih novosti i njihovog dopisnika, dobro se ogleda i u narativu o nacizmu.

Jutro nakon čuvenog Putinovog obraćanja 21. februara, kada je praktično najavio rat, Vlahović po prvi put u tekstu spominje „nacionalizam“ ukrajinskih vlasti, citirajući ruskog predsednika. U narednih nekoliko dana, „nacionalizam“ prelazi u „nacizam“, najpre kroz citiranje ruskih izvora, a ubrzo ovaj termin počinje da se koristi bez ikakvog ograđivanja.

Istovremeno, Večernje novosti i u tekstovima drugih novinara kreću sa sve učestalijom upotrebom ovog termina o kome u novinama nije bilo ni reči pre ovog Putinovog govora. U ponedeljak, 7. marta, objavljuju specijalni dodatak na osam strana, „Unuci nacista u ukrajinskim rovovima“. Dodatku je najveći doprinos dao upravo Vlahović svojim tekstom „Dve decenije podilaženja nacistima“ koji se prostire na četiri strane. Već do tog momenta, Večernje novosti počele su da izveštavaju poput PR službe Kremlja – u tekstovima je teško razlučiti činjenice od mišljenja novinara, a priča o nacistima – kojom se u osnovi opravdava ruska agresija – usvaja se i plasira bez preispitivanja.

Branko Vlahović nije odgovorio na pitanja Raskrikavanja.

Za ubeđivanje čitalaca u priču o „denacifikaciji“, Večernje novosti su se služile i teškim manipulacijama. Jedan od primera je intervju od 27. marta sa nemačkim poslanikom Gregorom Gizijem, koji je potpisala novinarka Ivana Stanojević. Citiran je njegov odgovor u kome piše da su „Ukrajinci 2019. godine izabrali nacističke i desnoekstremističke partije koje su potom ušle u skupštinu i vladu“.

Mesec i po dana kasnije objavljen je demanti, u jednom stupcu na margini stranice. Ispostavilo se da je Gizi rekao upravo suprotno.

„To je naposletku zadatak koji Ukrajinci treba da reše. U izvesnom smislu oni su to i učinili kada su 2019. godine (…) glasali protiv nacističkih i desnoekstremističkih stranaka i tako ih izbacili iz parlamenta i vlade“, glasio je pravi odgovor. Sagovornik je u demantiju rekao da citati u intervjuu „Neonacisti u celoj Evropi šire krila u institucijama“ ne odražavaju verodostojno njegove stavove. Večernje novosti su svoj potez nazvale „nenamernom greškom“, a ovu manipulaciju „nepreciznošću“ koja im se „potkrala“.

Od analiziranih tekstova, upravo su Večernje novosti predvođene Vlahovićevim tekstovima, osim tabloida Informer, bili stožeri propagande o nacistima Čak je i Srpski telegraf bio generalno „umereniji“ u izveštavanju – nacisti su se spominjali uglavnom samo kroz citiranje ruskih izvora uz često ograđivanje rečima poput „navodno“.

Blic je pojmove „nacizam“ i „denacifikacija“ koristio povremeno i to uglavnom u situacijama u kojima su citirali nečije reči, jasno se ograđujući od njih.

Izbrendiran Putinom

Ni za Dragana J. Vučićevića, urednika Informera, nikad nije bilo dileme na čijoj je strani.

Svoje oduševljenje Putinom godinama otvoreno pokazuje u javnosti. Objavljivao je selfije u majici sa Putinovim likom, maska za telefon mu je ukrašena licem ruskog predsednika, a na Tviteru se pohvalio i ručnim satom koji je 2016. godine dobio na poklon od tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića i koji takođe na sebi ima – Putina. Njegov tabloid Informer je čak platio da se Beograd ukrasi bilbordima sa likom predsednika Rusije i natpisom „Spasibo Putin“ (Hvala Putine).

Njegovo lično obožavanje ruskog predsednika, međutim, odredilo je i uređivačku politiku novina. Godinama kroz Informer gradi kult ličnosti Vladimira Putina – prikazuje ga kao najvećeg zaštitnika srpskog naroda, naravno pored Vučića. „Putin brani Kosovo kao da je srpsko“, „HVALA BRATE Putin: Dalje prste od Srbije“, „Putin je stvarno car“… Raskrikavanje je 2019. zabeležilo i da je Informer pisao o Putinovom magičnom dejstvu na zdravlje Beograđana.

„Putine, dolazi nam češće! Dolazak Putina u Beograd pamtiće se po daleko manjem broju poziva koje je primila Hitna pomoć. (…) Zahvaljujući njemu građani su se osećali mnogo bolje“.

Putinovo lice u novinama je po svemu sudeći i isplativ poslovni potez. Kako je sam Vučićević jednom prilikom rekao američkom magazinu Politiko, njegovo pojavljivanje u Informeru može čak da duplira tiraž. Za šest meseci ove godine, od februara do kraja jula, Vladimir Putin na naslovnim stranama našao se više od 50 puta – odnosno svaki treći dan.

Kada je rat počeo, Vučićević je znao šta mu je činiti. „Naoružan“ majicama, kalendarima i maskama za telefon sa motivima Putina, krenuo je u odbranu ruskog predsednika i odmah na startu rata njegov Informer se „proslavio“ potpunim distorziranjem realnosti – na naslovnoj strani objavljeno je: „Ukrajina napala Rusiju“.

U nastavku, Informer je ruski upad nastojao da predstavi kao logičan korak samoodbrane. Priča je ubrzo „evoluirala“ u narativ o nacistima koji je Informer plasirao bez ikakvog ograđivanja. Time je i sam cilj rata, kako ga Informer predstavlja, „evoluirao“ iz samoodbrane u oslobođenje Ukrajinaca.

Putin je gotovo bez izuzetka prikazan kao zaštitnik ruskog naroda u Ukrajini i kao dominantna i snažna figura. To se, između ostalog, može videti i kroz odabir reči: „Ukrajina moli za milost“, „Putinov munjeviti udar“, „Putin će zgaziti Kijev“. Kult ličnosti se, osim kroz superlative, gradio i pomoću fotografija – na njima on izgleda kao hrabar i odlučan. Čak i kada je za rusko priznanje nezavisnosti Donbasa iskoristio priznanje Kosova kao argument, Vučićević nije promenio mišljenje o Putinu. Tabloid je „mlako“ konstatovao da „Putin igra na Kosovo“ i da se „sukob svetskih sila odigrava preko naših leđa“, ali je krivicu za sve to svalio na – predstavnika opozicije Vuka Jeremića. Ruski predsednik je ovim tekstom ipak ostao „netaknut“, a za naslovnu je odabrana reprezentativna fotografija na kojoj Putin, sa naočarima za sunce i ozbiljnim izrazom lica, izgleda gotovo kao heroj iz akcionog filma.

Ni Dragan J. Vučićević nije odgovorio na pitanja Raskrikavanja.

Gotovo podjednako nesuptilne u slavljenju lika i dela Vladimira Putina su Večernje novosti. On je u ovom listu od starta dobio ulogu mirotvorca i pravednika. Tokom februara, pre početka rata, Branko Vlahović je predstavljao Putina kao državnika koji rat apsolutno ne želi ali ga u rat uteruju Zapad i „usijane glave u Kijevu“. Kada je rat počeo, Vlahović ga je prikazivao isto kao i Vučićevićev Informer – kao nepokolebljivog i principijelnog lidera, a u pojedinim izveštajima o dešavanjima na frontu i sam je hvalio poteze ruskog predsednika:

„Odluka predsednika Putina da se ne ide u juriš na Azovstalj (čeličanu u Marijupolju koju su opkolili Rusi, prim. aut) potpuno je razumljiva i racionalna“, piše Vlahović.

Za razliku od Informera i Večernjih novosti koji su o Rusiji i Putinu imali pozitivno intonirane tekstove, u novinama Srpski telegraf, Blic i Danas ima tekstova koji Putina kritikuju. Naročito Blic i Danas u velikom broju izveštaja zauzimaju oštar stav protiv Putina oslanjajući se pretežno na zapadne medije. Danas je nastojao da „odvoji“ Rusiju i Putina kroz autorske tekstove kolumnista i više puta je konstatovano da Putin i Rusija nisu isto, te da u Rusiji ima puno onih koji se bune protiv rata. Za razliku od tabloida kojima je Putin često bio na naslovnicama, u Danasu su primat na naslovnim stranama imale žrtve i razrušeni ukrajinski gradovi.

Dilema Srpskog Telegrafa: Malo Putin, malo protiv Putina

Za Milana Lađevića, donedavnog glavnog urednika Srpskog telegrafa, odabir strane u ratu nije bio jednostavan kao kod Vučićevića ili Vlahovića.

Srpski telegraf je godinama bio snažno naklonjen Putinu koji u ovom tabloidu najčešće dobija ulogu zaštitnika i prijatelja srpskog naroda: „Putin štiti Srbe u Republici Srpskoj i na Kosmetu“, „Putinova ofanziva za spas Srba“, „Putin lično spasao Srbe: dao nam gas pre bombardovanja – da tog gasa nije bilo, ne bismo izdržali ni dva dana pod bombama Alijanse“.

S obzirom na takvu retoriku o Putinu kao zaštitniku i prijatelju, bilo je očekivano da Lađević, poput njegovih kolega iz Večernjih novosti i Informera, stane svom snagom iza ruskog predsednika.

U prvim nedeljama rata, 1. marta, Lađević je, međutim, na Tviteru napisao nešto što je iznenadilo mnoge domaće korisnike ove mreže.

Podelio je Putinov intervju iz 1999. godine i napisao komentar koji niko od njega nije očekivao:

„Nisu hteli da pomognu Srbiji, jer je takav bio nacionalni interes Rusije. Srbija da se vodi svojim nacionalnim interesima, da ne budemo više topovsko meso“, napisao je Lađević.

Do tada je njegov tabloid već „promenio ploču“. Ta „ploča“ je prvih dvadesetak dana februara u novinama glasila ovako: Putin je toliko moćan da će „za četiri dana da razori Ukrajinu“, Ukrajina je potpuno nemoćna osim ako joj Zapad ne pomogne, ali čak i tada Rusiju niko ne može slomiti. U osnovi, tekstovi o sukobu koji se zahuktavao bili su pozitivnog tona prema Putinu.

Stvar se, međutim, prelama u vreme oko sednice Saveta za nacionalnu bezbednost 25. februara na kojoj je odlučeno kakav će stav zvanična Srbija zauzeti u ovom sukobu – Rusiji ne uvodimo sankcije, ali poštujemo teritorijalni integritet Ukrajine i međunarodno pravo.

Narednih dana, Srpski telegraf otvara novu „eru“ odnosa prema Rusiji – „specijalna vojna operacija“ polako postaje „rat“ i „agresija“. Lađevićevi novinari počinju sa tekstovima o tome ko je sve u Rusiji protiv rata, a preispituju se i kapaciteti ruske vojske za ovaj poduhvat. Do sredine marta pišu kako „Putinova agresija ne ide po planu“, a objavljuju intervju sa ambasadorom Ukrajine u Beogradu sa naslovom „Pravi neonacisti sede u Kremlju“. Počinju učestalije da se pozivaju i na zapadne medije, a rubrika „Rat u Ukrajini“ dobija naziv „Ruska agresija u Ukrajini“.

Pomno prateći poruke sa Andrićevog venca, Lađevićev list se brzo prilagođavao okolnostima.

Krajem maja, Vučić je saopštio da je sa Putinom potpisan novi gasni sporazum, po kome će Srbija u naredne tri godine dobijati gas po „najpovoljnijoj ceni u Evropi“. Putin opet u nekoliko tekstova u Srpskom telegrafu biva predstavljen kao pozitivac koji „krcka ukrajinsko oružje kao orah“ i može „jednim klikom da ugasi struju Americi“.

Neutralni i pozitivni tekstovi o Putinu bivaju i u narednom periodu „prošarani“ ponekim negativnim, u zavisnosti od dešavanja. Tako su, na primer, sredinom juna napisali da „Moskva udara ispod pojasa“ nakon što je ruski ambasador Aleksandar Bocan Harčenko na N1 između ostalog rekao da je Rusiju „razočaralo“ što je Srbija podržala rezoluciju UN i osudila rusku agresiju. Isto tako je rekao da Rusija to ipak razume, zbog pritisaka sa Zapada kojima je Srbija izložena, ali je njegov diplomatski jezik Srpski telegraf oštro interpretirao:

„Praktično je poručio da Srbija nije suverena država i ne vodi samostalnu politiku nego je ucenjena sa Zapada“, ljutito piše tabloid.

U narednim nedeljama i mesecima se nastavila uređivačka politika „od ljubavi do mržnje“ prema Rusiji. Do 31. jula bilo je nekoliko tekstova u kojima se slavila moć Putinovog oružja koje je „strah i trepet“, da vojska nezadrživo osvaja grad po grad, da ima „strašnu taktiku kojom razara odbranu Ukrajine“ i slično. Onda je opet došao period kada su se ređali negativni tekstovi – na primer, u septembru i oktobru su pisali kako se Putinu „pune džepovi dok ljudi ginu“, te kako je Putin sateran u ćošak „kao pacov“.

Milan Lađević se, međutim, ne slaže sa time da se u uređivačkoj politici desio zaokret.

„Nema zaokreta, već se desila agresija na Ukrajinu i od prvog dana rata mi smo imali stav je Rusija napala Ukrajinu, ali nismo slepi da ne vidimo šta i druga strana čini. Pre svega NATO“, naveo je on i dodao da „zna da bi Raskrikavanje više volelo da se hvali Zapad“ ali da je to teško jer je „NATO uradio Srbiji isto što i Rusija Ukrajini“.

„To što ima tekstova i pozitivnih i negativnih (o Putinu) govori o tome da naša uređivačka politika nije navijačka, već izbalansirana, ne vuče ni na čiju stranu. (…) Trudimo se da prenesemo samo tačne informacije bez obzira sa čije strane dolaze“, rekao je Lađević.

„Naravno da ćemo pohvaliti gasni sporazum jer je to dobra vest za energetsku stabilnost zemlje kao i to što građani neće imati visoke račune za grejanje, struju…“, kaže Lađević za Raskrikavanje, a njegov kompletan odgovor možete pročitati ovde.

Ono što je ostala konstanta u Srpskom telegrafu, ali i Večernjim novostima i Informeru, jeste negativan odnos prema Zapadu. Oštrica ovih novina nije toliko okrenuta Ukrajini koliko je okrenuta ka zapadnim državama, diplomatama i strukturama poput NATO. Novinari ih često nazivaju licemerima i provokatorima koji su doveli do ovog rata, a Srpski telegraf je na zub naročito uzeo američkog predsednika Bajdena. Moglo se pročitati puno posprdnih kvalifikacija na njegov račun, poput onoga da je „senilan“ i da se „uprpio“. Čitajući ove novine, može se steći utisak da je Rusija u ratu sa Zapadom, dok je Ukrajina samo kolateralna šteta.

U Ukrajini se gine, ali je Vučiću najteže

„Državotvornom“ uređivačkom politikom može da se pohvali i Blic.

Prvih dana marta, Rusi su razarali Marijupolj i istok Ukrajine približavajući se Kijevu, ljudi su ginuli i ostajali bez struje, hrane i vode, a u izbeglištvo je do tada pobeglo više od 1,5 miliona Ukrajinaca. Ipak, za Blic, žrtva rata je Srbija, koju u ovom listu personifikuje predsednik Aleksandar Vučić.

„Može li Srbija da preživi rat u Ukrajini?“, pitao se Blic 3. marta na naslovnoj strani ali tu se odmah našao i odgovor – fotografija Vučića koji ima ohrabrujuću poruku – da će Srbija „sve izdržati i zadržati stabilnost“.

Ta naslovnica je objavljena dan nakon što je Srbija podržala rezoluciju UN kojom se osuđuje ruska agresija. Ovaj kontroverzan potez bilo je po svemu sudeći neophodno malo „oprati“ pred Vučićevim glasačima.

„Mudra odluka“, napisao je Blic ispod Vučićeve fotografije. Unutar novina čitaoce je sačekala još jedna fotografija predsednika ozbiljnog lica, zagledanog u papire na stolu. Saznajemo da je do duboko u noć imao seriju razgovora sa evropskim zvaničnicima. Predsednik deluje umorno, ali poručuje: „Borimo se koliko možemo. Naše je da sačuvamo našu Srbiju“.

Kada je Blic slavio 26. rođendan, 17. septembra ove godine, Aleksandar Vučić bio je u Njujorku na sednici skupštine Ujedinjenih nacija. Ipak, na velikoj proslavi te večeri pojavila se njegova supruga Tamara Vučić, a tu su bili i predsednikovi najbliži saradnici – Ana Brnabić, Ivica Dačić, Bratislav Gašić. Među zvanicama našli su se drugi funkcioneri: bivši beogradski menadžer Goran Vesić, direktor Pošte Zoran Đorđević, direktor Telekoma Vladimir Lučić, te ljudi iz sveta biznisa i zabave. Blic se u tekstu o proslavi pohvalio brojnim fotografijama, ali i lepim rečima koje su redakciji uputili vladajući političari.

„Priče koje ste objavili otvorile su važne teme o kojima nismo ranije govorili i pomogle su da budemo bolja zemlja. Želim da zahvalim na svemu što radite i kako radite!“, poručila je Ana Brnabić redakciji Blica.

Izveštavanjem ovog lista bio je zadovoljan i Ivica Dačić koji je uveren da će Blic „odgovoriti izazovnim vremenima koja slede“ i savetovao im da ostanu takvi kakvi jesu.

Poštovanje je po svemu sudeći uzajamno. Blic je imao kritički intonirane tekstove i o Zapadu – pre svega zbog pritisaka na Srbiju oko uvođenja sankcija Rusiji – ali i o Rusiji koja je predstavljena kao agresor. Jedino je Vučić bio pozitivac. Predsednik je praktično bio uvek pošteđen svake kritike, a u jednom tekstu je konstatovano da se on „drži svoje oprobane spoljne politike i šalje pomirljive i neutralne izjave“.

Narativ koji je Blic plasirao jeste da su pritisci na državu teški i dolaze sa svih strana i da Vučić podnosi veliku žrtvu. Poput Branka Vlahovića iz Večernjih novosti koji je u tekstovima „tumačio“ i hvalio Putinove ratne poteze, tako su se subjektivne interpretacije i pohvale Vučićevih poteza mogle naći u Blicu. Kada je Srbija u UN-u podržala rezoluciju kojom se osuđuje ruska agresija, Blic je svojim rečima pojasnio čitaocima kako treba da tumače ovaj potez:

„Da smo Ujedinjenim nacijama rekli „ne“ u jednom danu bi 40.000 ljudi ostalo na ulici. (…) Zato je odluka predsednika da se pridruži rezoluciji bila jedina ispravna“, piše Blic.

Redakcija ovog lista je u međuvremenu vrlo otvoreno zauzela politički stav o ratu – na naslovnoj strani 23. septembra objavili su: „Stav Blica: Ruski gospodar rata mora biti zaustavljen, srpske sankcije Putinu odmah!“

Osim Blica, „nežan“ pristup predsedniku imale su i Večernje novosti, Srpski telegraf i Informer. Srpski telegraf je menjao način izveštavanja o ratu i Rusiji, ali ne i o Vučiću. Branili su ga od svih – Zapad su nazivali licemerima, o Putinu su pisali da nam je „zabio nož u leđa“, i da su sa svih strana Vučića „stisli kao zmija žabu“.

O Vučiću kao žrtvi teških pritisaka pisao je i Informer, ali je ovaj tabloid imao nešto teži zadatak. Za razliku od Srpskog telegrafa koji je Putina u jednom periodu predstavljao i negativno, Informer je morao da pomiri svoje dve velike „ljubavi“ – prema sprskom i ruskom predsedniku – čak i u periodima kad je Putin koristio Kosovo kao argument za kršenje međunarodnog prava.

Večernje novosti su popularnost Vučića gradile pre svega u tekstovima o unutrašnjoj politici i ekonomiji. Na primer, moglo se naći više tekstova o poskupljenjima u Evropi i regionu, naročito u Hrvatskoj, dok se o poskupljenjima u Srbiji nedeljama ništa nije pisalo. Izveštavali su koliko su poskupeli gorivo i hleb u Hrvatskoj, kako su komšije u velikom problemu, kako „cene divljaju, firme su pred stečajem“. Sa druge strane, o istim problemima u Srbiji ili su ćutali ili su stvar predstavljali optimistično – njihov narativ u takvim tekstovima je da je stanje stabilno zahvaljujući Vučiću, robne rezerve su pune, sve je pod kontrolom i „imamo više brašna nego silosa“.

Uspeli su čak i da poskupljenja goriva prikažu kao pojeftinjenja. Na primer, krajem marta je cena dizela skočila za 11 dinara (sa prvobitnih 187 na 198 dinara koje je država ograničila kao maksimalnu cenu) što je u Večernjim novostima zauzelo mali stubac na margini – veći prostor na istoj stranici dobila je priča o ceni hleba u Hrvatskoj. Par dana kasnije objavljen je tekst „Na pumpama dizel jeftiniji do 4,7 dinara“ jer su našli da neke pumpe prodaju dizel za 193 dinara, pa je poskupljenje verbalnim akrobacijama Novosti na kraju predstavljeno kao pojeftinjenje.

List Danas je jedini od analiziranog uzorka u kome je mogla da se pročita kritika rada Vlade i Vučića, odnosno njihovih odluka u pogledu sankcija ili saniranja ekonomskih posledica rata. Štaviše, dok Blic u tekstovima o poziciji Srbije u ratu i „pritiscima“ sa Zapada da se opredeli, piše tako što kritikuje Zapad i brani Vučića, za to vreme Danas ima skroz drugačiji narativ – kritikuju Vučića zbog politike neutralnosti, o Zapadu izveštavajući uglavnom neutralno.

U tim tekstovima, Danas se često oslanjao na izjave stručnjaka. Tako su, na primer, sredinom marta analizirali zašto je Srbija u evropskom vrhu po stopi inflacije, a zvanični Beograd nazivali „tvrdoglavim“ zbog politike neutralnosti. Takođe, kada je u aprilu Srbija glasala za izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava UN, Vučić je rekao da je tako moralo jer se Srbiji preti sankcijama koje bi dovele u pitanje isplatu plata i penzija. Danas je tada pisao da Vučić samo „plaši narod sankcijama da bi opravdao glas protiv Rusije“ i da plate i penzije ne bi bile ugrožene.