Barbara je nenamerno uradila sve što je trebalo

U emisiji Panorama, na TV Studio B, koja se emitovala nakon protesta Stop krvavim košuljama, gostovao je Dragan J. Vučićević. U javnom performansu, urednik Informera je uz pomoć voditeljke Ivane Vučičević, i publike u studiju, praktično iznosio repliku na protest.

Tokom skoro dva sata on je na najrazličitije načine – pretvarajući se sve vreme da je on samo objektivni novinar koji mora da brani Aleksandra Vučića jer je njegova vlast objektivno dobra vlast (što je retorički trik koji koristi još od vladavine DSS) – govorio da opozicija nema prava da se žali jer su oni baš ono za šta optužuju vlast. Reč, koja je iznova i iznova i iznova ponavljana je “licemerje”.

Nastup je, za ljude koji redovno prate mnogobrojne konferencije za štampu predsednika Vučića, u stvari bio jako dosadan jer je Vučićević iznova i iznova koristio Vučićeve reči – oni su lopovi, oni su nasilnici, oni su uradili još milion strašnih stvari – ali je sve te reči Vučićević predstavljao kao svoju objektivnu analizu. Cela emisija je u stvari bila samo još jedan u seriji propagandnih nastupa u kojima se za gledaoce interpretira stvarnost na način koji podržava i potvrđuje politiku predsednika Vučića. Poenta nije u laganju – gotovo nikada predsednik Vučić, niti njegovi podržavaoci ne izgovaraju stoprocentne laži. Umesto toga, on, a zatim oni, ponavljaju neistine koje sadrže određenu količinu činjenica, ali se na njih nagomilaju interpretacije, utisaci, nejasne kvalifikacije i komentari koji stvore jednu ogromnu smesu koju onda treba raščlanjavati u nekoliko pasusa.

Međutim, gospodin Vučićević nije toliko darovit kao Vučić u kontrolisanju narativa koji priča (opozicionari su lopovi, sve su uništili, oni su pravi nasilnici, predsednik Vučić radi sve u interesu Srbije dok oni rade sve samo u ličnom interesu) pa je nakon dvadesetominutnog napadanja Dragana Đilasa kao najgoreg kriminalca u istoriji Srbije, došao red na pitanja iz publike. Jedan momak, vidno emotivno potresen zbog obima kriminala o kome je Vučićević pričao, postavio logično i dobronamerno pitanje: “zašto Dragan Đilas nije uhapšen?” na šta gospodin Vučićević nije imao spremljen odgovor, jer Vučićev narativ o “Đilasu lopovu” nikad nije odlazio dalje od toga da je lopov.

Tih par trenutaka tišine je bilo kao vrhunac najbolje postavljenog i do savršenstva izvedenog komičnog skeča. Vučićević se nekako izvukao sa time kako je DS postavio sudije 2012. (što je opet, stalna pritužba predsednika Vučića kada ga bilo ko pita nešto o pravosađu), što naravno ne objašnjava šta rade tužilaštvo i policija. Prešlo se na sledećeg člana publike, isto momka, koji je opet, dobronamerno i znatiželjno, postavio pitanje o tome šta rade istržani organi kada im tako veliki kriminalac ne samo šeta slobodan, već vodi opoziciju? Voditeljka i Vučićević su brzo promenili temu.

Ovaj trenutak, u kome se ceo zvanični narativ vlasti o opoziciji, srušio pod težinom svojih nelogičnosti, prošao je nezapaženo jer su se svi fokusirali na dvominutno uživo javljanje Barbare Životić.

Sada već čuveni klip je pretvoren u glavnu političku temu u kojoj se prelamaju teme novinarstva, propagande, nasilja, seksizma i društvenih mreža u kojoj je na kraju pobednik opet Aleksandar Vučić jer je sve, uključujući i opoziciju, postavljeno tako da je on uvek jedini, mogući pobednik.

Barbara Životić možda ima zvanje novinarke, ali kao i sve njene kolege sa Studija B, Hepija i Pinka, ona je u suštini propagandista. Otkad postoje mediji, propaganda je njihov sastavni deo. Ona je oduvek bila način na koji se mediji finansiraju, kroz reklame i sponzorstva, ali njen uticaj na sam sadržaj medija je uvek bio prisutan. I u ovom dobu, u kome stari načini funkcionisanja medija propadaju, a sve veći deo advertajzing industrije ide ka Guglu i Fejsbuku, njen uticaj će samo rasti. Jedna od glavnih tema savremenog doba je pitanje kako prepoznati propagandu i kako je razlikovati od stvarnih vesti, s obzirom da oni sve više liče jedno na drugo. I to je u stvari razlog što je Barbarino uključivanje (jedno od tri) postalo vest.

Jer je, kao i celo izdanje Panorame, njeno propagandno javljanje koje bi trebalo da izgleda kao objektivno izveštavanje – bilo užasno. Ona je u ta dva minuta sve poruke koje Vučić šalje kroz podtekst izgovarala u tekstu. Pristrasnost je bila i više nego očigledna, teza o penzionerima koji su uznemiravani je bila smešna, bunda je bila neprikladna za novinsko izveštavanje „sa terena“. Sve je izgledalo i zvučalo kao pripremljeni sastav koji zbog treme ili manjka učenja nije bio izgovoren kako treba. Propaganda, pogotovu kada se šalje kroz vesti, mora da izgleda i da zvuči kao objektivna vest, u koju se onda kao virus prikači tekst koji treba da izazove emotivnu reakciju. To je celokupna poenta propagande. U tom smislu, ovo je bio potpuni promašaj.

Ipak, kroz interakciju sa srpskom opozicijom, koja je usledila nakon što je Tviter nalog isekao i objavio Barbarino javljanje, ovaj propagandni promašaj je ipak pretvoren u još jednu malu Vučićevu pobedu, koja je potvrdila njegovu, uglavnom na neistinama baziranu tezu, o opoziciji kao pravim nasilnicima.

Postoji problem u diskursu na Tviteru (i Fejsbuku), koji je drugačiji od onog koji postoji u medijima. Srpski elektronski i štampani mediji su u velikoj većini u službi/pod kontrolom/uticajem vladajućeg režima. Posmatrači se plaše da će se to samo pogoršati nedavnom prodajom televizija Prva i O2. Tviter nema tu vrstu problema – SNS botove je jako lako neutralizovati jer ih nema mnogo, a i kako nalog AstroG iscrpno dokumentuje, oni uglavnom razgovaraju sami sa sobom, svi šalju iste poruke i izazivaju jako malo interakcije. Problem koji prati domaću političku debatu na društvenim medijima jeste problem koji je vezan za način na koji te mreže funkcionišu. Cilj je da imate što više interakcije jer tako mreža može da vam pokaže što više oglasa. Zbog toga ćete, na osnovu svih informacija koje mreže imaju o vama, dobijati da vidite stvari sa kojima se u potpunosti slažete i još češće, stvari sa kojima se u potpunosti ne slažete, a koje izazivaju negativnu emociju koja će vas isprovocirati da reagujete što će dovesti do daljih interakcija.

Klip Barbare se zapalio. Ukoliko imate Tviter ili Fejsbuk nalog, u poslednjih 48 sati ste mnogo, mnogo puta videli klip na svom tajmlajnu i verovatno stotine komentara na klip. Vrlo brzo, razni popularni Tviter nalozi (jer je srpski Tviter sinonim za opozicionu politiku) krenuli su da tvituju o Barbari i to na način koji je u najmanju ruku problematičan – nalog koji je podigao klip je komentarisao kako ona izgleda “kao da je pošla na splav”. Slatšejming se odatle samo nastavio. Onda su ljudi (uglavnom žene) koji imaju problem sa takvim diskursom počeli da odgovaraju na slatšejmovanje. Onda su oni koji su to radili VELIKIM SLOVIMA objašnjavali kako je odvratno buniti se zbog toga, što je izazivalo dalje rasprave. Protest je nestao sa mreža, a njega je zamenila rasprava o tome šta je okej ili nije okej poručiti Barbari.

Već su napisani tekstovi o tome kako su takvi komentari “zlo”, ali osuda takvih komentara ili objašnjavanje da Barbaru treba kritikovati zbog kršenja svih etičkih normi novinarstva a ne na osnovu odeće ili pola je postalo besmisleno, pošto se zapatilo do te mere daje to postalo normalno. Bilo kakvo “branjenje” Barbare od slatšejmovanja biće predstavljeno kao branjenje Aleksandra Vučića. Nasilje i diskriminacija žena u stvarnom životu i ponižavanje njih na internetu je sastavni deo disksursa. Debata je oko toga koje žene treba da budu targetirane. Jedino što pojedinac može da uradi jeste da sa svoje “lajne” i iz svog života blokira ljude i naloge koji to rade. I u ovom slučaju Barbare nije reč o tome da to rade ljudi koji su mladi, neobrazovani ili emotivni – to rade glumci, pisci, pesnikinje, novinari, popularni Tviter nalozi. Rađeno je sa namerom i sa ciljem i lajkovano je od strane hiljada i hiljada Tviter korisnika. Teorijski je moguće zahtevati od političkih lidera da se odreknu svakog saveznika koji koristi takav rečnik, ali to stvarno ne izgleda kao da će praktično dati bilo kakve rezultate.

Vučićevićevo pojavljivanje na Studiju B je ostalo nezapaženo, jer niko od ljudi koji su komentarasili Barbaru nije gledalo emisiju. Postojalo je na desetine trenutaka koji su bili vredni klipa na Tviteru, pogotovu tišina posle “što nisu uhapšeni”, ali to očigledno nije bilo dovoljno atraktivno, čak i pored toga što je sa ovom tablom izgledao kao da oponaša Keri Metison iz „Homeland“.

Razlog zašto sve to na kraju ide u korist Aleksandru Vučiću je vrlo jednostavan. Prema ovom istraživanju, 2,7% stanovništva Srbije ima Tviter. Ovo istraživanje bi moralo da bude netačno za 500% da bi broj bio dvocifren. Glasači Aleksandra Vučića Tviter nemaju, a o tome šta se desilo sa Barbarom su čitali na medijima koji su celu priču stavili u okvir “nje kao žrtve” odvratnih komentara i nje “koja odgovara hejterima”. Sve je u stvari postalo viralni rimejk onoga što se desilo ispred televizije Pink prošle godine sa novinarkom Gordanom Uzelac.

Ali najbitnije od svega, u roku od nekoliko sati, protest je nestao kao tema i ono što je postalo ključno je u stvari kako mediji pokrivaju taj protest, jer bez obzira koliko na trenutke odvratan i seksistički, diskurs oko Barbare je diskurs oko medija u Srbiji. A mediji u Srbiji su pod uticajem Vučića i SNS, što automatski znači da je ta bitka izgubljena, pošto 2,7% ne može da se takmiči sa bilo čim.

Već u nedelju, Aleksandar Vučić je u svom obraćanju na skupu „Jake žene za jaku Srbiju“ zakačio ovu temu, pre svega se oslanjajući na ono što je glumac Sergej Trifunović govorio o Maji Gojković, a onda i na sve oko Barbare. U narednim danima, ona će se kao i slučaj Gordane Uzelac pretvoriti u još jednu crticu o tome kako su u opoziciji pravi nasilnici, tako što će se upotrebiti nekoliko najstrašnijih komentara i tvitova. Oni će hiperbolisani biti predstavljeni u najgorem mogućim svetlu, što neće biti teško jer su i u originalnom kontekstu prilično strašni. To značenje će se pumpati kroz štampane i elektronske medije, sa ciljem da se u potpunosti relativizuje i uništi poruka protesta koji je okupio desetak hiljada ljudi u Beogradu.

Dalje, razgovor oko Barbare će ugušiti još nekoliko bitnih tema vezanih za ovaj protest. Prvo, i dalje je neobjašnjeno prisustvo Dveri u koaliciji Saveza za Srbiju. Tema nije „licemerje“, već koja ja politička prednost imati u koaliciji pokret čiji se predsednik se više puta, pred kamerama, fizički obračunavao sa protivnicima? Osim olakšavanja Aleksandru Vučiću da kaže „da su u SzS pravi nasilnici“, stvarno ne postoji nijedan drugi, javnosti poznat, razlog za savezništvo sa njima na bilo koji način. Takođe, preskočeno je i pitanje zašto Duško Vujošević i Mirjana Karanović nisu govorili, iako su najavljeni. Duško Vujošević je objasnio da organizator nije hteo da on govori zbog onoga što im je rekla policija, ali opet, ako je poenta protesta borba protiv nasilja i protiv vlasti koja je uzurpirala sve poluge moći, pa i policiju, u svoje političke svrhe, zašto je pretnja nasiljem bila dovoljna da organizator odustane od svoje namere da Vujošević i Karanović govore, i zašto se verovalo na reč policiji koja je u službi vlasti?

„Panorama“ Studija B stvarno jeste bila bitna emisija u subotu uveče, ali pre svega jer je imala trenutak u kome Vučićević nije imao odgovor na pitanje koje proističe iz propagande koju širi. Svaka propagandna mašinerija ima slabe tačke i one uvek nastaju kada narativ ne može da odgovori na pitanja koja sam postavlja. Ovo ne znači da opozicija i javni prostor nisu u ozbiljnom problemu, naravno da jesu i tek će biti, i na to ne postoje laki odgovori. Ali ohrabrivanje, širenje i pojačavanje najodvratnijih mogućih seksualnih fantazija i projekcija na nesposobnu propagandistkinju ne samo da je kontraproduktivno nego em hrani režimsku mašineriju, em odbija sve osobe koje su u drugačijim kontekstima bile izložene istoj vrsti komentara.

Društvene mreže, a pogotovu Tviter su često đubrište na kome ljudi zbog želje za pažnjom i preteranih emocija pišu stvari koje ne bi izrekli javno. Dozvoliti da takvi komentari oblikuju vašu političku poruku u situaciji u kojoj vam je medijski prostor već ograničen nije preterano pametna strategija, ukoliko je uopšte i imate.