Biljana Srbljanović – Crna žuč

Jedna od mojih poznatih opsesija je prisno čitanje sadržaja popularne kulture, naročito u kontekstu odnosa i prikazivanja žena u njoj. Tim povodom, protekle nedelje sam pisala o sevdalikni “Suljagina Fata” koju je, u najboljem smislu popularizao Himzo Polovina, možda najveći autor i izvodjač ovog autohtonog bošnjačkog muzičkog žanra, tako rasprostranjenog na prostorima bivše Jugoslavije, da čak i ja, koja ne mogu da se pohvalim velikim kafanskim stažom, znam gotovo sve stihove svih važnijih pesama. Jednostavno, ta muzika je bila deo i mog odrastanja, u onoj bivšoj Jugoslaviji, kada je bilo  potpuno normalno, a ne kako sada kazu – politički nekorektno, da ti roditelji, babe, dede, slušaju muziku koja “pripada” drugoj naciji i shvataju je i doživljavaju i kao svoju.

Napisala sam kako u toj pesmi dr Polovina, inače cenjeni psihijatar, veliki poznavalac ljudske duše i toga kako društvene okolnosti umeju da dovedu do prolivanja crne žuči, tog mitskog stanja patnje i boli, nagoveštava moguće silovanje. Na kraju ove sevdalinke, Fata se, kaže pesnik, “žalosna joj majka”, prevarila, ušla sama u magazu, a iza nje odmah i Mujo, koji “zamandali vrata”, a da više nikada ne saznamo šta se u mračnom zaključanom magacinu dogodilo. Moja hipoteza o seksualnom napadu inače uopšte nije originalna, mnogi su već pisali i ozbiljne i popularne tekstove o tome, a sada se i razvila diskusija o drugim mogućim objašnjenjima stihova – od toga da su u pitanju stalni ljubavnici, da je Fata bošnjačka Madam Bovari (genijalna teza pisca Elvisa Bega), do toga da je seksualna radnica, pa čak i reketašica, da joj Suljaga nije muž već otac, nekakav lokalni Toni Soprano, za koga ona skuplja danak u okama zlata.

Pre nego što počnete da besnite, treba da razumete da ni Fata ni Muja, pa čak ni Suljaga, nisu PRAVE LIČNOSTI. Oni su izmišljeni karakteri preko kojih pesnik pripoveda ono što vidi ili izmišlja inspirisan stvarnim pričama, koje umetnički obradjuje, hajde da se otmemo magijskom mišljenju i da razumemo da je ovo samo jedna pesma, te da bukvalno svako ima pravo da je tumači kako hoće.

Naravno, na ovu moju (para)teoriju, na vrat mi se smesta navalio lokalni tabloid, te ubrzo i ruski mediji na našem jeziku, koji se inače ostvrljuju na mene kako stignu, a poslednjih nedelja posebno zbog mog javnog stajanja na stranu žrtava silovanja.

Objavili su kako tvrim da Himzo Polovina, ergo – svi Bošnjaci, veličaju silovanje, na tu gadost se nakačio sarajevski tabloid, a ubrzo i gomila agresivnih “branitelja” Bosne, ni manje ni više, nego od mene. Iznenadila sam se kad me je, Bošnjački političar i intelektualac Emir Suljagić na pasja kola izvredjao, optužio da ćutim o bošnjačkim, kao i o žrtvama silovanja u Srbiji (sic!), a da se “ostrvljujem” na mrtvog dr Polovinu, koji od mene “ne može da se brani”. Sve je to pokrenulo lavinu pretnji, uvreda i ponižavanja, a potom i posledičnog pomenutog “mensplejnovanja” najpopularnijeg Bošnjaka Republike Srpske, Muharema Bazdulja, koji je, nakon što je dernečio sa Handkeom, negatorom genocida u Srebrenici, odlučio po običaju da mi, glupoj ženi, objasni koliko sam glupa. Suljagić mi je zabranio da govorim o muzičkom žanru koji nije moj, jer me sveo na nacionalnost koju mi je sam opredelio, a Bazdulj me je ponižavao objašnjavaći mi kakav je u stvari položaj žene, što on, naravno, kao muškarac, najbolje zna.

Sve zajedno je, od početnog zabavnog i ovlašno intelektualnog razgovora otišlo u smeru kafanske tuče, a u kafani, zna se, žena ionako nema šta da traži.

Što je najgore, ja i jesam živi primer za taj patrijarhalni svetonazor. Odrasla u suton bivše Jugoslavije, sa ocem Crnogorcem koji me je uporno vaspitavao da znam svoje mesto u društvu (ispod muškarca), da nikada ne idem nikud sama (kao Suljagina Fata), da se ne vucaram po kafanama (to mi je ostalo do danas) i da znam da, ako ga ne poslušam pa mi se nešto desi, ako mi neko zamandali vrata u mraku metaforične magaze – sama ću biti za to kriva, jer nisam znala gde je ženi mesto. A ja sam samo želela da inteligentno pričamo o muzici, tako mi i treba. Što bi moja mama ironično rekla, kad me, dan danas vidi nad knjigom – “Uči, uči, bolje ćeš se udati sledeći put”.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.