Biljana Srbljanović – Pobuna žena

Govorili su nam da smo naivne, da preterujemo, da se tu ne može ništa, treba se snaći i preživljavatu u svetu koji nije lep. Nepunih šest meseci kasnije, takodje istorijskim tekstom Jovane Gligorijević, ta promena se konačno potvrdila. Promena u odnosu celokupne javnosti prema nasilju nad ženama, devojkama i devojčicama, potpuno je očigledna i to je najvažniji rezultat ove revolucije. Naravno da je, kada je čir konačno pukao, usledilo neminovno izlivanje gnojne, decenijama i vekovima hranjene mizoginije, mržnje, seksističkih, neetičkih i prosto nemoralnih napada na konkretne žrtve i na žene koje staju uz njih, ali to je zaista sada poslednji trzaj jednog zlog sistema vrednosti, koji sigurno nestaje.

Slučaj Petnice i slučaj seksualnog nasilja u školi glume, povezan je suštinski samo u jednom – to je glas pobunjene žene koju je konačno imao ko da sasluša. To što su konkretni pretpostavljeni nasilnici medjusobno slični – dva moralno zapuštena, a svesna i sposobna starca koja su koristila svoju moć, poziciju, svoju nabedjenu erudiciju da se približe žrtvama, te da se seksualno i psihološki iživljavaju nad njima, to ih ne čini posebno originalnim i retkim. To je upravo najčešći model ponašanja, nekakvo uputstvo za izvršenje ovog krivičnog dela, i takvih ima još hiljade, samo što javnost još uvek ne zna za njih. Ima neke radosti u tome što sada sigurno umiru od straha, očekujući trenutak kada će i oni biti otkriveni, ne mora da su neka “slavna” imena, ima ih bukvalno svuda oko nas i znaju da će se, kad-tad, doći i do njih.

Istine radi, daleko smo od kraja borbe. Verbalni napadi na žrtve od strane mahom najstarije generacije nekadašnjih intelektualaca još postoje, zajedno sa tabloidima, ali sve manje. Ta pogan je zapravo važan deo problema, jer je decenijama bio sastavni deo svetonazora i sistema mišljenja kojim se žena degradira i nad kojom se vrši nasilje. Ta degradacija žrtve njih boli isto koliko i prvobitni napad, to je ona čuvena “sekundarna viktimizacija” – komplikovana reč za konstantan bol u duši koji nastaje kada žrtvi ne verujemo da je žrtva.

Da nema tog diskursa normalizacije nasilništva, posledičnog učestvovanja u njemu, ne bi bilo ni sistema koji ga omogućava. Suštinski, kada je matora drtina iz Petnice, što je sedeo neopran u svom brlogu i pijan vredjao decu kucajuci po nekoj tastaturi, nije mnogo drugačije od toga kada neka druga matora drtina sa interneta pijana kuca po tastaturi u nameri da vredja tu istu decu (jer, na primer, nisu pametna kao njen unuk) i jedno bez drugog ne postoji. Kada razmislimo koliko je bola mlada žena trpela, koliko sramote i osećanja bezvrednosti godinama, jer ju je nasilnik golu slikao u besvesnom stanju, a ona se osaćala krivom, pa kad takva žena ipak izgovori svoju najveću traumu, a onda joj neko, a posebno druga žena, kaže – ma, sama si kriva, šta sad hoćeš, zlo je zapravo istog inteziteta. Pobuna ovih mladih žena, uz pomoć i razumevanje odgovornih novinarki koje sa njima zajedno proživljavaju traumu, a etički i naizgled “hladno” javnost obaveštavaju o njoj, zaslužuje samo divljenje, pažnju, razumevanje i zahvalnost. I bezrezervnu podršku.

I zato, ne, nismo mi uništili Petnicu. Prvo, jer Petnica nije uništena, ali jeste ozbiljno oštećena i to ne time što se za seksualno uznemiravanje i nasilničko ponašanje prema deci konačno saznalo, nego zbog toga što se ono uopšte i dogadilo. I ne, za to nismo odgovorni “mi”, javnost, koja sada zahteva pravdu i suštinske promene celokupnog društva, nego oni koji su za nasilje znali, ćutanjem ga omogućavali, a zatim i prikrivali. Izlazak u javnost žrtava nasilja ne da nije uništenje, već  naprotiv – prilika za spas i Petnice, a i svih nas, samo ako se saberemo i kažemo – e sad je stvarno dosta!

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.