Black Mirror na Fejsbuku: Besmislice i prostakluci umesto informacija važnih za građane

Pre nekoliko dana moj prijatelj na Fejsbuku i poznanik Predrag Voštinić uzeo je sliku tobožnjeg ekrana sa CNN-a o štrajku glađu ministra vojnog Vulina, zaokružio par detalja i javno preko društvene mreže ukazao: 

„Nekoliko dokaza da se radi o lažnoj vesti! I najmanje toliko da živimo u atmosferi u kojoj je moguće prihvatiti je kao stvarnu! Toliko je bolesno.“ 

Spornu sliku na društvenim mrežama prvi put sam video kao podeljenu objavu jednog opozicionog političara koji je mrtav ‘ladan prokomentarisao nešto u smislu „evo kako nas svet vidi“. 

O njoj je pisalo nekoliko portala pitajući se da li je istinita, a dan kasnije izvesni razbijač mitova u jednom magazinu zaključio je da su tviteraši (ali i ovi sa Fejsbuka) naseli na nešto što je „dosta neozbiljno“.

Kako je Srbija donirala 10 miliona evra za Notr Dam

Slična stvar dešava se ovih dana sa fejk informacijom koja prikazuje navodni screenshot ekrana RTS-a sa slikom Notr Dama u plamenu i kajronom na kome piše da Srbija donira 10 miliona evra za rekonstrukciju te katedrale. 

Na kraju sam došao na ideju da stvorim posebnu grupu na Fejsbuku, proberem ljude i usmerim ih isključivo na deljenje lokalnih tema i problema koji se isključivo tiču Požarevljana i koji isključivo pogađaju građane na ovom području. Ni to se nije pokazalo mnogo korisnim 

Reakcije su gotovo istovetne: ljudi besne, pljušte uvrede, kreće nabrajanje uništenih spomenika srpske kulturne baštine za koje niko ne izdvaja pare, broje se gladna deca, broje se mrtva deca, nabrajaju nesuvisla izdvajanja iz državnog budžeta. Samo par ljudi primećuje tekst na donjoj liniji koji glasi: „Sledeće: Škole u Srbiji se gase. Sve.“

Ne znam koliko ljudi to primećuju, ali Tviter i Fejsbuk su poslednjih godina prerasli u prilično čudna mesta koja isijavaju prostaklucima, glupošću, mržnjom, bezrazložnim izlivima patetike, gotovo navijačkim fanatizmom koji ljudi ispoljavaju u komentarima, ali i neverovatnom dozom lakovernosti prema sadržajima koji se objavljuju. 

Postoji jedna strana na Fejsbuku koja često objavljuje slike nepoznatih i dopadljivih devojaka, ali sa štakama ili u invalidskim kolicima, i uz propratni tekst koji najčešće glasi: „Danas mi je rođendan! Da li bi mi neko čestitao?“ 

Nećete verovati, ali na desetine hiljada ljudi saoseća sa devojkom, pršte srca, čestita se i pozdravlja, želi brz oporavak. Vrlo mali broj komentatora negoduje zbog načina na koji se vrši manipulacija i dobijaju lajkovi i klikovi. Oni se utapaju u masi koja reaguje isključivo emotivno i bez razmišljanja. 

Priznajem da me prosečni korisnik Fejsbuka danas podseća na mladu usplahirenu komšinicu koja je tamo negde sredinom devedesetih često dolazila kod nas na kafu i trač partiju i vrištala na televizor, odnosno na likove iz neke telenovele, dok smo je mi gledali u čudu.

Nama, novinarima u lokalnim medijima, Fejsbuk je kao društvena mreža sa najvećim brojem korisnika poslednjih godina bio važan alat da dobacimo svoje tekstove do najšire publike, bitan izvor informacija o dešavanjima u gradu i, što je najvažnije, vrlo značajan u pogledu reakcija na sadržaje i teme koji su važni i tiču se najšire javnosti.

U gradu postoji velika zajednica okupljena u nekoliko lokalnih grupa koje u svom nazivu imaju prefiks Požarevac, a feedback koji smo ranije dobijali koristio nam je da dalje razrađujemo teme i usmeravao nas na druge probleme u gradu kojima bi trebalo da poklonimo pažnju. 

Nevidljive najvažnije informacije

U poslednje vreme lokalne informacije od javnog značaja gotovo su nevidljive u najuticajnijim grupama. Ako smo nekada dobijali i po nekoliko desetina reakcija o bitnijim temama, danas se to svelo na svega nekoliko, i to, po pravilu, negativnih i podrugljivih.

Najveći prostor su popunila aktuelna politička previranja i CAPS LOCK ON objave tabloidnih medija. Sve se vrti oko protesta, mitinga, sendviča, autobusa, prebrojavanja naših i njihovih, međusobnih prepucavanja ko su kurte i murte, ko su lopovi i razbojnici, ko su fašisti, a ko slobodni građani, i čiji bi protesti trebalo da budu. 

Lokalne informacije od javnog značaja gotovo su nevidljive u najuticajnijim grupama na Fejsbuku. Ako smo nekada dobijali i po nekoliko desetina reakcija o bitnijim temama, danas se to svelo na svega nekoliko, i to, po pravilu, negativnih i podrugljivih

Ljudi se danima bave dokazivanjem koliko je građana bilo na subotnjim demonstracijama reagujući na tvrdnju jednog sveprisutnog čoveka da ih je bilo svega 7.500. Premerava se prostor ispred Skupštine, broje glave, prave grafikoni. Svi dolaze do istih zaključaka, a onda On ponovo izađe, kaže nešto slično, pa ajmo Jovo nanovo. Karakteristično je da nedostaje čitav jedan front ljudi koji se, po pravilu, pojavljuju isključivo po komandi i komentarišu jednoobrazno, odnosno kada je potrebno da se stvori utisak podrške određenim političkim akcijama vladajućih partija, izjavama lokalnih funkcionera, političara, ili da se osudi aktivnost koja ne uživa podršku vladajućih struktura. Više nema dijaloga, i to je najuočljivije. 

Sam Požarevac nije lišen obmanjujućih objava kojima je isključiv cilj da se preusmeri pažnja sa bitnih stvari. Kao ilustraciju toga navešću jednostavan način na koji je tokom poslednjih lokalnih izbora 2016. godine minirana najmnogoljudnija Fejsbuk grupa u gradu. Čovek je ujutro krenuo do svog izbornog štaba. Ispred prodavnice je video psa lutalicu i fotografisao ga. Postavio je sliku, uz komentar: izgubljen pas, viđen na tom i tom mestu. Istog trenutka čitava zajednica počela je komentarima da podiže post na sam vrh tajmlajna, a rezultat je bio to što su čitavog dana sve ostale teme koje su se bavile lokalnim izborima ostale u senci brige za najobičnijeg džukca na ulici.  

Ima se uživati u probijanjima zvučnog zida

Nedavno mi se dogodila nesvakidašnja situacija da je u vesti u kojoj sam ljude koji protestuju nazvao demonstrantima, čovek bez pardona u komentaru prigovorio da sam neznalica i da izigravam novinara jer demonstracije i protesti nisu isto. Ljudi su lajkovali taj stav, čak i neki za koje sam pretpostavljao da su ozbiljni. Bilo kakva smislena rasprava nakon toga nije bila moguća, a sve se svelo na pobijanje nečega što je krajnje besmisleno. 

Evo još jedne. Za podeljenu kritiku o učestalom probijanju zvučnog zida iznad Požarevca prilikom nadletanja vojnih aviona tokom prošle godine i uznemiravanja javnosti zbog snažnih detonacija i podrhtavanja, u komentarima na društvenim mrežama naišao sam isključivo na nerazumevanje, osude i stavove da to što pričam nema veze sa realnošću i da se radi o najnormalnijoj pojavi koju ljudi čak i vole. 

Tako sam i ja morao da se složim da mi je ipak prijatno da me s vremena na vreme protresu detonacije i zaigraju mi prozori na kući. Međutim, sarkazam je forma koju ljudi danas ne razumeju, pa sam ipak odlučio da je najbolje da obrišem čitav post i manem se rasprave. 

Zbog kakofonije besmislica kojima se zatrpavaju društvene mreže, na kraju sam došao na ideju da stvorim posebnu grupu na Fejsbuku, proberem ljude i usmerim ih isključivo na deljenje lokalnih tema i problema koji se isključivo tiču Požarevljana i koji isključivo pogađaju građane na ovom području.

Ni to se nije pokazalo mnogo korisnim jer je ubrzo bilo kakav oblik kontrole objava nailazio na otvorena negodovanja i prozivke, i sada više ne znam šta bih sa tom grupom, da li da je gasim ili da posmatram kako lagano srlja u provaliju sa ostalima. 

Živce sam pogubio. Najradije bih što dalje od Fejsbuka, ali me opet zanima kako će se stvari dalje razvijati i da li možda ova epizoda našeg lokalnog i srpskog Black Mirrora ipak na kraju neće biti obeshrabrujuća.