Bojana Lekić, čelična dama srpske televizije: Zašto kurve zovemo starletama?

Proslavljena novinarka govori o odnosu s Bogoljubom Karićem, Željkom Mitrovićem, šta ju je savetovao Tijanić, a šta je ona u jednoj šetnji rekla Ðinđiću

Za čeličnu ledi, Hičkokovu plavušu, ženu s mudima, kako su je svojevremeno nazivali mediji dok je pred kamerama rešetala i propitivala raznorazne političare i moćnike – mogla bi da se iskoristi ona najstupidnija televizijska najava: „Nije je potrebno posebno predstavljati.

“Sa Bojanom Lekić sedim u jednoj od najlepših kuća na Vračaru, kafani „Violeta“, i uz kafu putujemo kroz prošlost, analiziramo sadašnjost i pokušavamo da naslutimo šta nas čeka. Trenutno radi više poslova odjednom i, kao svaki perfekcionista kad oseti da nije sve pod konac, najpre se posvađa sama sa sobom. Mogla bi da proslavi i jubilej – 10 godina kako je nema na televiziji, a radila je na svim značajnijim, bila i autor i glavna i odgovorna urednica i direktorka. Sada je na čelu produkcije „Brendon“, koja se bavi konsaltingom, edukacijom i produkcijom. U završnoj je fazipripreme serijala „Buka i bes“.

Kako vam izgledaju televizije kad ste sa ove druge strane?

„Praksa u svetu je već decenijama da velike televizije budu nosioci dobrih projekataprivatnih produkcija. U pitanju je projektno finansiranje, pa su u srećnijim i bogatijim zemljama televizije naručioci određenih vrsta sadržaja i one diktiraju program, što je kod nas redak slučaj. To, ironijom sudbine, rade marketinške agencije i zato nam je televizijska slika takva kakva jeste – loša. S druge strane, televizije treba da razmatraju i prihvataju najbolje projekte koji dolaze iz privatnih produkcija. Kod nas se poslednjih godina, zahvaljući usvajanju medijskih zakona, konačno uvela, makar na papiru, ta kategorija projektnog finansiranja“, ističe Lekić.

„Realno nešto veće i ozbiljnije nije moguće uraditi u domenu informativnog i dokumentarnog programa bez donacija, odnosno tog projektnog finansiranja. Zasad, nažalost, ima samo nekoliko konkursa tokom godine.To su počeci, ali je i to dobar pomak. Ono što nije dobro je što se takvi konkursi, koji su jedan ozbiljan sajam ideja – lažiraju, sprovede na loš način ili zloupotrebljavaju u političke svrhe. Pa, kad im se neki projekat ili onaj koji ga radi ne dopada, onda ga, kao u neka grozna vremena devedesetih, svrstavaju u kategoriju domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Imali smo slučaj da se u ovoj krajnje netransparentnoj i nedorečenoj privatizaciji medija događalo da nama nepoznati vlasnici lokalnih medija na konkursima dobijaju više para nego što su platili čitavu televiziju. Možda se nekome čini da je profitirao, ali to se uvek i uvek vraća kao bumerang. Žao mi je što nijedna naša aktuelna vlastnikad ne razmišlja o greškama koje su napravile one koje su bile pre nje, kao što isto tako ne pohvali nešto što su radile prethodne vlasti. Kod nas ne važi ona „gde ja stadoh ti produži“ u pozitivnom smislu. Svi se ponašaju kao da je svet nastao baš prekjuče, odnosno onog momenta kad su oni stupili na vlast“, ističe poznata novinarka.

Šta je „Buka i bes“?

„Jedan od projekata koji je prošao na konkursu i koji bi trebalo da se emituje na TV Prva tokom marta. Serijal od četiri epizode bavi se problemom maloletničke delinkvencije u Srbiji na informativno-analitički način, s mnogo dokumentaristike i filmskih rekonstrukcija. U pitanju je ozbiljna problematika s kojom se suočava ceo svet, a mi nemamo ni približno adekvatne odgovore na taj problem. Tom temom sam se bavila i proučavala je više od tri godine i skoro nisam srela čitav korpus zanimanja koja se bave ovim: od ljudi u policiji, centru za socijalni rad, zavodu za maloletnike, vaspitno-popravnom domu, maloletničkom zatvoru – koji su toliko posvećeni ovom problemu, ali su istovremeno na ivici depresije“ kaže Lekić.

Po njenim rečima oni „dele isti osećaj nemoći da sistemski reše stvari i to javno priznaju. Upravnik vaspitno-popravnog doma u Kruševcu kaže da je prvi štićenik doma tamo došao jer je ukrao dvogled, a danas su tamo mladi ljudi koji su učinili desetine krivičnih dela, uključujući i ubistva. Smatrala sam da je to ekstremno važna oblast, da bismo između ostalog dokazali, kao što smo pokazali nekim prethodnim dokumentarnim serijalima, da nije tačno da građani gledaju samo jeftine i skaredne nazovimo šou-programe. Serijal „Pad haških begunaca“ je po epizodi imao više odmilion i po gledalaca. Dakle, publika hoće kvalitetne TV sadržaje“.

Dakle, ne stoji teza emitera raznih rijalitija da narod to traži, pa oni to rade zbog naroda.

„Ne sećam se da smo imali štrajkove publike gde su uzvikivali: „Želimo ‘Parove’ i ‘Farmu’“. Naprotiv, pisali su da ne žele takav program, makar da ne žele celog dana da se to emituje. To jesu programi koji ostvaruju dobar šer i rejting, gledani su, ali ako se pošteno uradi analiza, dolazimo do zaključka da „Parove“ uglavnom gledaju penzioneri, što je dosta ogavno i perverzno, ali nije nerazumljivo. Najveći broj tih penzionera nema mogućnosti da svoj život oplemeni na neki drugi način, osim gledajući televiziju koja im pravi društvo, jer ih ni porodica ne posećuje, pošto vitla na sve strane trudeći se da preživi“, tvrdi Lekić.

„Nijedan normalan čovek neće reći svojoj ćerki da je bolje da ne studira ili da radi neki pametan posao, bez obzira na to što će dobiti manje para, nego da ordinira na štajgi i prodaje sebe. Sa aspekta biznisa ti programi nisu opravdani.Tu su nekvalitetne reklame, ozbiljni oglašivači neće tu da se pojavljuju, a televizije manipulišu tom informacijom jer ih malo koštaju – samo puste kamere. To nisu jeftini programi u ukupnom zbiru, ali količina sati koju oni proizvedu na taj način im je isplativa. To je sve jedna biznis manipulacija“.

Pričali smo da nije sramota izviniti se ili priznati grešku. Koje su bile vaše greške?

„Greške koje sam pravila su mene najviše koštale i zbog njih sam plaćala najskuplje škole. Imala sam poverenja u neke ljude. Recimo, prihvatila sam da ljudi iz mog okruženja zaista misle da treba da primim nagradu BK fondacije, a onda su oni iz nekih drugih razloga i interesa javno reagovali sasvim drugačije.

Govorite o ondašnjem vrhu B92.

„Da. To je situacija u kojoj sam dvostruko pogrešila. Očito da nije trebalo da verujem tim stavovima koji su mi saopšteni lično, pa su posle okrenuli ploču. Možda bih tada odlučila da budem prva koja čak ni nagradu ne sme da primi, iako ju je i pre i posle mene dobilo desetine uvaženih i cenjenih ljudi, kojima niko ništa nije zamerio. Sa druge strane, ne bih nikad na dodeli nagrade pustila suzu. Tu sam naučila novu lekciju: ne da Srbija suzama ne veruje, već da Srbija suze ne prašta. Davno mi je objasnio Saša Tijanić, s kojim sam bila i u plus i u minus fazama, ali njegove reči pamtim: „Mene Srbija ne voli, zato će da me se boji.“ To je bio njegov kredo, koji nije nastao bez razloga. To sam shvatila kasnije.

Da li ste u kontaktu s Bogoljubom Karićem?

„Nisam. Od kada je otišao, nisam imala priliku da ga čujem. Zapravo i ne znam gde je, pročitala sam neki intervju koji je s njim navodno rađen u Moskvi. Nije bilo prilike ni povoda da bi on mene zvao, a ja, kao što rekoh, ne znam gde je. Vidim da mu ide dobro i moram da kažem da me to uopšte ne čudi. Inače, jako bih volela da jednom svi zajedno čujemo punu i pravu istinu vezanu za slučaj „Mobtel“. To bi bilo veoma dobro i lekovito za sve strane i bitno za građane Srbije.

Da li mislite da ste pogrešili i da su emocije nadvladale profesionalizam kad ste se kao glavnokomandujuća RTS, prema pričama onih koji vas optužuju, u trenutku ubistva Ðinđića zaključali u kancelariju i plakali umesto da uređujete program?

„Iskreno da vam kažem, ja tu priču već godinama preskačem i rado bih je i sad preskočila jer čekam trenutak u kom će se saznati neke mnogo važnije stvari vezane za taj grozan događaj. Ta priča je iskonstruisana i nema veze sa onim što se stvarno dešavalo. A to nije slučajno. Prvo sam mislila da se fajtam i odgovorila sam jednom rečenicom: „Bilo bi bolje da ućutite jer znate da nije bilo tako“, ali sam videla da se javila neka druga grupa koja bi to rado da zloupotrebi. Ali najbolje da to preskočimo, zasad.

Slušate li Radio Plej?

„Ne. Moj lični doživljaj kad su ukinuli Radio B92 je stao u jednu reč: „Strašno!“ A to „strašno“ ima više slojeva, ali pošteno je što su mu promenili ime. Koncept je jedan od preslikanih svetskih, meni se ne sviđa. Prosto, nije to moja šoljica čaja. Ne slušam to.

Šta slušate?

„Sviđa mi se kako se razvija Radio Beograd. To je za svaku pohvalu. Prekrasan mi je „Mjehur na mreži“ jer je to dokaz da kvalitet kakav ima Srđa Anđelić opstaje i bez radija, a nekad i proizvodi novi radio, makar samo na mreži, ali nije samo na mreži jer ga preuzima dosta lokalnih stanica. Pojavljuju se i neke male stanice koje imaju dobru muziku. Novonastala Radio Laguna je preuzela neke meni drage ljude sa B92, koji joj daju određeni šmek. Ali uočljivo je da se za radio-stanicu opredeljujemo u najvećoj meri po vrsti muzike, a ne po nekom drugom sadržaju. Radio B92 je bio stil života. I to je nešto što mnogo nedostaje“.

Dosta je zabolelo i ukidanje muzičkog programa Radija Studio B?

„Studio B su u potpunosti ukinuli. Studio B kakav građani Srbije znaju, a kakav su Beograđani voleli, već dugo ne postoji. Kao da nismo svesni da nema tako mnogo simbola da bismo ih tako lako ubijali. Potrebne su decenije i neki silni životi koji su uloženi da bi se stvorio određeni simbol, a onda se pojavi neko ko ga tako olako i jeftino sruši. Jako smo skloni destrukciji, ne shvatamo da je za rušenje potreban sekund, a za izgradnju mnogo, mnogo više.

Šta su današnji simboli, ali nemojte samo da kažete Novak Ðoković jer to postaje već naporno i degutantno kešanje o jednog čoveka, koji je samonikli genije.

„Novak Ðoković uopšte nije simbol. On je fascinantno mlado biće koje zaslužuje svakojako poštovanje i ljubav, jer mimo talenta, koji se ne rađa često, jeste i simbol rada, upornosti, preskakanja prepreka, neodustajanja, borbe protiv sindroma manje vrednosti, neuzdizanja u našem sindromu više vrednosti bez povoda. On je skup fantastičnih vrlina, ali mi svojatamo čoveka kome nismo dali realno ništa i to je potpuno pogrešno. Čak ni od njega ništa ne učimo. A to je vrlo loše. Nadam se da će Srbija voleti Novaka i kad počne da gubi, a i taj dan će jednom neminovno doći. Samo tom ljubavlju na duge staze moći ćemo i mi njemu nešto da damo.

„Nevezano za taj raritet, simboli ovog vremena su, nažalost, lažni nazivi za ružne pojave: kurve koje zovemo starletama. Sada se ne kaže popu da je pop, a bobu da je bob, nego kurvi kažemo da je starleta, a onda se ona joj nadžidži na naslovne strane i postaje uzor mladima. Ili krimilac koji ne ide u zatvor, nego u udarne termine na nacionalnoj frekvenciji. To su simboli ovog vremena, a simbol je gašenje i urušavanje nekih drugih simbola. Ovde vlada preki sud za slobodnu misao. Mislim i na ukidanje televizijskih emisija. Emisija treba da ima svoj ciklus i jednog dana će doći kraj tog ciklusa – da, to je prirodno. Ali da li neka emisija treba da bude ukinuta prekim sudom – e, to nije normalno, nigde u svetu. Kad se povuče jedan Nemanja Vidić, velikani fudbala osećaju žalost. Niko neće da mu kaže: „E, ti, dečko, od sutra okači kopačke o klin, jer smo te, pobogu, predugo gledali.“ Preki sud je simbol ovog vremena.“

Jedan od simbola ovog vremena je i profesija – politički analitičar. Nekad smo kao nova zanimanja imali di-džeja, PR-a, akaunt menadžera, a sada su, evo, nagrnuli analitičar.

„Politički analitičar nije zanimanje, a kod nas je preraslo u profesiju i tom se lažnom profesijom kite raznorazni. Kao kad odgledamo film i pričamo o njemu, ali to ne znači da smo filmski kritičari. Ili činjenica da čitamo knjige, pa razmenjujemo utiske ne znači da smo književni kritičari. Iza ovog lažnog zanimanja se krije zloupotreba jer unapred znate šta će koji „analitičar“ da kaže. To mi liči na ono – našlo se društvo i zapričalo se. Duplo golo.“

U kakvim ste odnosima sa Željkom Mitrovićem?

„U istim, nepromenjenim. Dobrim, ali čudnim. Poznajem ga vrlo dugo. Uvek me je voleo na čudan način, a ja prema njemu imam neki specifičan odnos. Mislim da je on poseban. Poseban u načinu na koji greši i na koji se ogrešuje o ljude. Imam tu privilegiju da to mogu da mu kažem na najcrnji način, najgorim rečima. To mi se toleriše jer zna da je to što kažem krajnje iskreno. Nemam nikakvih ličnih interesa. A sa druge strane, stvari u životu nisu crno-bele, pa ni Željko nije ni beli mag ni crni đavo. Ali jeste osoba izuzetne inteligencije i neverovatnog šarma. Ko god ga zna, mora da prizna da je tako.

Kakvo vam deluje opoziciona scena Srbije?

„Institucionalizovana opozicija, ona koja deluje kroz stranke, nije dovoljno jaka i profilisana, ali to ne znači da ne postoji jaka opozicija. Čini mi se da ona jača, naročito u poslednjih šest meseci, ali da nije institucionalizovana. Vidim neke znake kao u periodu pre 2000. godine, s tim što se tada, osim što je došlo do ujedinjenja opozicije, pojavilo nešto što se zvalo narodni pokret Otpor. Te vrste organizovanja ljudi u ovom trenutku još uvek nema, što ne znači da je neće biti. To je još uvek fluidno, uglavnom pluta po društvenim mrežama i u stanovima. Ali i tada je to tako počelo“.

„Sećam se jedne šetnje sa Zoranom Ðinđićem, pre čuvenih šetnji, kad je delovalo da je Srbija zapala u letargiju. Bilo je veče i šetali smo po centru grada, i on u nekom trenutku pita: “Da li je moguće da nema ljudi kojima je ovoga dosta?“ Pogledala sam u prozore okolnih zgrada i rekla: „Ima ih, tu su oni negde.“ Sada imam taj isti osećaj, da su oni tu negde, da se ta opoziciona atmosfera kreira u domovima ljudi, koji prilično loše žive i kojima se ne sviđa ovaj strah. Ljudi ne vole strah. Strah je poslednjih godina menjao svoj oblik. Ljudi sada još uvek ne vide svog lidera, a mi smo takvi da volimo da idemo za liderom. Razlika u odnosu na taj period je što su tada opozicioni ventili bili mnogi opozicioni mediji. Sada je drugo doba, opozicionih medija skoro da nema i ta atmosfera pluta društvenim mrežama. Još nije prerasla u pokret“.

Šta očekujete od izbora?

„Ne mislim da će doći do drastične promene, ali meni nije problem da budem u manjini. Nikada ne propuštam glasanje jer je to retka prilika da ostvariš svoja prava. Ako se stalno buniš da ti neko oduzima ljudska prava, ne znam zašto bi ti to pravo oduzeo sam sebi“.

Kao profesorka književnosti, kako biste ocenili javni rečnik? Nekad smo imali Raku, Bižu, Velju Ilića i to su bili skoro izuzeci. A sada su se nakotili na sve strane, pljušte prostakluci, uvrede, nipodaštavanje…

„Uzori su nam pogrešni i dominantnu poziciju na našoj sceni imaju nedovoljno vredni ljudi, u ogromnoj meri oni koji nisu završili škole ili ih bar nisu završili na legitiman način. Oni koji nemaju nikakvu kulturu i ponašaju se po sistemu sličan se sličnom raduje, svesni da bi bolji mogao da ih ugrozi, pa biraju one koji su lošiji i od njih. To je permanentna negativna selekcija. Da ne govorimo sada o uvredama, psovkama, lapsusima i ostalom, ali primetila sam da je postala manija u vladajućoj strukturi da svi ponavljaju ono što pogrešno govori Vučić: „Kako i na koji način?“

Svi sad kao mantru izgovaraju: „Kako i na koji način ćemo da rešimo to i to“, „kako i na koji način da dođemo do rešenja“. Aman, ljudi, to je pleonazam. Svi imaju neke poštapalice, neki siroti rečnik. Ako je sve ovde tako sirotinjsko, ne mora baš da bude i rečnik. Neka naprave neku akciju kao mi nekada „Knjiga na dar“. Svojevremeno, kad je novinarstvo bilo ozbiljna profesija, obaveza je bila da pročitamo minimum jednu knjigu nedeljno. To je bio domaći zadatak u svakoj pristojnoj redakciji, a naravno da je izbor bio stvar prestiža. To sada nije slučaj ni u školi, a kamoli u redakcijama ili parlamentu. Sećam se, posle televizijskog duela u kojem su migosti bili Dinkić i Ðelić, to je do danas neoboren rekord gledanosti neke političke emisije, svi su mi prilazili, čestitali, imali su da mi kažu samo reči hvale, a moja mama je rekla: „Ako još jednom čujem da kažeš ‘je l’’, uši ću ti iščupati.“ Moja mama i danas ima to pravo.

Kad ste počinjali, novinari su tretirani kao „društveno-politički radnici“, sada su uglavnom držači mikrofona, postavljači naručenih pitanja ili deo estrade. Šta se desilo?

„Novinarstvo je samo odraz prilika u društvu. Ne mislim da je više degradirano od drugih profesija. Ne vidim da imamo bolje stanje u nekim drugim sferama društva, uključujući obrazovanje ili zdravstvo. Ono što je današnje novinarstvo meni je potpuno neprivlačno. Ali ono „jednom pandur uvek pandur“ nije mnogo različito ni kad su novinari u pitanju“.

Kad se jednom zadojiš novinarstvom, teško se odričeš. Kad onako iz fotelje, kao da gledam fudbalsku utakmicu, navijam da neko nešto nekog pita, sve vičući „pitaj, pitaj“, i onda ne čujem ni pitanje ni odgovor, onda imam tu žal što nisam ja pitala, kad već nisu oni. Sa druge strane, ne želim da budem deo takvih medija. I onda biram, kao nužno zlo, da radim za određeni medijski projekat koji mogu u potpunosti da kontrolišem i potpišem. Eto, to je razlog. Kad me taksisti pitaju što me nema, ne mogu sve ovo da im ispričam i onda samo kažem: „Eto!“

Danica Vučenić je odlazeći sa RTV Vojvodina rekla: „Otimaju mi deo života“…

„Kad je Daca, primajući jednu nagradu, nakon što je prekinula da radi na televiziji, nadam se privremeno, to izgovorila, imala sam osećaj kao kad fudbalera iz voleja udari lopta u grudi. Kad sam čula tu rečenicu, izduvala mi je vazduh iz pluća jer je toliko bolno tačna. Tada sam joj poslala poruku i pored nagrade čestitala što je imala vrhunsku formulaciju i hrabrost da javno iznese istinu. To je prosto tako. Možda sada ona ima bolju poziciju, bolja primanja, možda je više cene u onome što radi, ali jedan deo život joj je otet, kao i svima nama koji nismo u medijima. Bez obzira na to što ne postoji žal za ovakvim medijima, ali da nam je otet deo života – jeste. Ne znači da neki vrhunski hirurg ne zna da slika, ali on je prvenstveno hirurg. Možda bi Novak Ðoković bio i izuzetan inženjer, ali ne bi bio inženjer broj jedan kao što je teniser. Bio bi zločin uzeti Novaku Ðokoviću teniski reket.

Kao Danici, Olji ili vama mikrofon i studio.

„I još desetini drugih. Nekima pero, nekima mikrofon. Najkvalitetniji ljudi, ne želeći da uvredim retke pojedince koji su i dalje u medijima, sada su van priče. Mada, moram da se ogradim. Ne volim generalizacije i ne sviđa mi se ni kad čujem: „Najbolji su otišli iz zemlje.“ Neki divni i kvalitetni ljudi ne žive više ovde, ali neki „mi“ smo ipak ovde. Ne prija mi da mislim da sam loša samo zato što nisam otišla.

 Foto: Medija centar Beograd