Bolje je poslednji objaviti tačnu informaciju nego biti prvi s netačnom

CINS je organizacija koja se bavi istraživanjem organizovanog kriminala, korupcije, sudstva, kao i drugih oblasti koje utiču živote velikog broja građana Srbije i za cilj imaju promociju nezavisnog, odgovornog i profesionalnog novinarstva. Takođe, zahvaljujući seriji tekstova o korupciji i organizovanom kriminalu dobitnici su prošlogodišnje Evropske novinarske nagrade za istraživačko novinarstvo.

Lažne vesti definišu se kao vesti koje su fabrikovane i plasirane kao istinite, ali uz porast klikbejt naslova i izvlačenja činjenica iz konteksta potrebno je razgraničiti šta sve ovaj pojam podrazumeva. Šta sve, po vašem mišljenju, obuhvata ova pojava?

Lažne vesti su u stvari laži i ja volim da ih tako i nazivam. A to su sve informacije koje nisu tačne, proverene i verifikovane, bez obzira na koji način su upakovane ili predstavljene. Sve ovo što ste nabrojali obmanjuje čitaoce, na jedan ili na drugi način. Na primer, stavljanje bilo kakve informacije u pogrešan kontekst, ma koliko ona tačna i pouzdana bila, stvara netačnu informaciju. Kada tabloidi prenesu podatke o grantovima koje CINS dobija – a i to često pogrešno urade – oni tome dodaju kontekst da smo dobili novac da rušimo državu, da vodimo kampanju protiv Aleksandra Vučića i slično, predstavljajući te iznose kao vreću para koju neko samo baci na sto ispred nas i s kojom mi možemo da radimo šta god želimo. A u stvarnosti, novac smo, recimo, dobili da istražujemo štetne uticaje na životnu sredinu u Srbiji. Dakle, veoma korisna delatnost za građane ove zemlje. Kada biste tu veliku sumu podelili na broj meseci trajanja istraživanja (projekta), zatim odbili poreze, komunalne i druge troškove, videli biste da je reč o veoma skromnim iznosima i da se od ovog posla nikako ne možete obogatiti, a kamoli da nekoga rušite. Tako da je pravi kontekst jedna od ključnih stvari u novinarstvu, a čini mi se da ga u Srbiji često nema.

Neistinite informacije nalaze se svugde oko nas kako u domaćim tako i u stranim medijima i primetan je rast medija koji nisu ostali imuni na ovaj fenomen. Na koji način se vaša redakcija bori protiv ovakvih vesti?

Najbolji način je razotkrivanje takvih laži. Mi to ne radimo u istoj formi kao Fake News, nego kroz svoja istraživanja. Na primer, Jorgovanka Tabaković doktorira. Mi analiziramo doktorat i pokažemo da je preko 20% teksta preuzela od drugih autora bez citiranja. Ili – predstavnici vlasti kažu da borba protiv korupcije nikada nije bila uspešnija. Mi pošaljemo stotine zahteva za pristup informacijama svim sudovima, tužilaštvima, policiji… I dokažemo da se koruptivna dela veoma retko procesuiraju. Kasnije za  to dobijemo i važnu međunarodnu nagradu, European Press Prize, a zapravo smo istovremeno radili i posao državnih institucija, koje bi trebalo da raspolažu takvim podacima, ali ih nemaju ili ih kriju.

S obzirom na to da provera vesti za koje se sumnja da su lažne podrazumeva elemente istraživačkog novinarstva, koje su vaše preporuke za to kako ih proveriti?

Jedan od najvažnijih elemenata rada istraživačkih novinara jeste provera činjenica, odnosno fektčeking. Svaka CINS-ova priča prošla je kroz taj iscrpan i ponekad krajnje bolan proces u kome osoba koja do tada nije ni videla tekst proverava svaku informaciju u njemu i ima taj neutralni ugao, za razliku od novinara ili urednika koji su na neki način već vezani za priču. U zavisnosti od toga koliko je novinar pripremio dokaza, toliko taj proces i traje. Ako dokaza za neke informacije nema, one ispadaju iz priče, ma koliko zanimljive i privlačne bile. To je ono što nam čuva kredibilitet i spasava nas od grešaka. A greške najčešće nisu tamo gde ih očekujete, u ključnim delovima priče, nego vrebaju negde iz prikrajka. Zato je važno proveriti imena, prezimena, datume, sve cifre. Sve one opšte rečenice „koje se podrazumevaju“ ali se zapravo nimalo ne podrazumevaju. Na primer, ako su izbori bili u martu, a Vlada je formirana u aprilu, vi greškom napišete da su izbori bili u aprilu. To nije neka užasna greška, ali umanjuje kredibilitet istraživačkim novinarima ako je naprave jer onda svako ima pravo da kaže: „Ako niste bili u stanju da proverite kad su bili izbori, ili kako se čovek zove, kako da vam verujem za ove druge, važnije, informacije?“

Lažne vesti nisu karakteristične samo za tabloidne medije koji praktikuju senzacionalističke naslove i neretko ih je teško prepoznati. Kako je najlakše uočiti ovakvu pojavu?

U Kodeksu novinara Srbije postoji rečenica koja kaže da novinari imaju obavezu da pristupaju svom poslu sa dužnom profesionalnom pažnjom. Mislim da se u tome krije odgovor na vaše pitanje. Novinari moraju da paze, da ne budu brzopleti, ma koliko im to digitalno doba nametalo kao praksu. Bolje je poslednji objaviti tačnu informaciju nego biti prvi a imati netačnu informaciju. Tako da su ta pažnja, odnosno, korištenje logike i kritičko razmišljanje, veoma važni kada radite ovaj posao. Svaka rečenica u kojoj nije jasno naveden izvor, u kojoj se spominju samo „naši dobro informisani izvori“, koja nije potkrepljena dokazima, treba da izazove sumnju. Svaka rečenica koja počinje sa „zna se“ i „dobro je poznato“ bi, ako ništa drugo, trebalo da se pažljivo pogleda jer tu se često greši. Na osnovu čega se zna i na osnovu čega je nešto dobro poznato? Ovde moram da spomenem i društvene mreže – koje treba posmatrati kao neku vrstu prenošenja događaja uživo i kao prvi izvor informacija, ali nipošto kao poslednji izvor kome se apsolutno veruje. Na mrežama se svaki dan, što slučajno – što namerno, prenose desetine netačnih informacija koje onda postanu viralne i koje je posle teško demantovati.

Dešavanja u poslednjih nekoliko godina nam pokazuju da lažne vesti mogu da imaju dalekosežne posledice. Po vašem mišljenju, koji je najbolji mehanizam za suzbijanje plasiranja neistinitih informacija?

Ozbiljan novinarski rad. Učenje od onih koji nisu potpali pod uticaj kreiranja lažne stvarnosti. Provera činjenica. Isticanje i promovisanje kredibilnih medija koji nemaju istorijat obmanjivanja javnosti. Sve sam to već nekako spomenuo, ali naglasio bih da je puno do novinara i urednika, odnosno, do toga da li će pristati na kompromise i pravljenje klikbejt naslova na ionako netačne tekstove, ili će proveriti ono o čemu izveštavaju. Nekada je taj proces težak i dugotrajan, najviše kod istraživačkih priča. Već sam spominjao doktorat Jorgovanke Tabaković – na dokazivanju plagiranih delova smo radili duže od šest meseci. Koristili smo softver za detekciju plagijata, posle njega ponovo proveravali sve što je softver otkrio, kontaktirali originalne autore, fektčekovali sve to. Ali vrlo često su za proveru neke informacije dovoljna dva klika na nekom sajtu i 2-3 minuta vremena. Niko nema pravo da kaže da nije mogao to da uradi.