Curenje informacija iz institucija ka medijima

Kada se dogodio zločin silovanja i ubistva maloletnice u okolini Zaječara, jedan medij ekskluzivno je objavio navodni obdukcioni nalaz i rezultate psihijatrijskog veštačenja. Ipak, tokom nadzora u MUP-u i javnom tužilaštvu, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (Poverenik) je utvrdio da sadržaj takve vrste dokumentacije koju poseduju ovi organi uopšte ne liči na sadržaje koji su objavili mediji. U nedostatku prave vesti, neki mediji su skloni da objave netačne podatke pozivajući se na navodno pouzdani izvor iz istrage.

Međutim, ovaj slučaj predstavlja izuzetak i navodim ga samo kao ilustraciju čemu se sve pribegava u medijima kako bi se uvećali tiraž i čitanost. Praksa medija, međutim, u velikoj meri oslanja se na stvarnu dokumentaciju nastalu u okviru rada javnih institucija. I to one vrste dokumentacije koja se po zakonu ne bi smela naći u medijima, zato što bi njihovo objavljivanje ugrozilo nečije pravo na privatnost.

Nije u pitanju nikakvo „curenje“ podataka, već razvijena infrastruktura „istakanja“ informacija u interesno zasnovanim poduhvatima iz kojih profitiraju obe strane ovih radnji – „pouzdani izvor blizak istrazi“ i „medij“

Poznat je slučaj objavljivanja medicinskog kartona jednog korisnika Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Urednik Informera u živom programu TV Pink objavio je podatke o zdravstvenom stanju drugog novinara. U postupku koji je započeo nadzorom Poverenika, a okončao se pred Prekršajnim sudom u Beogradu, utvrđeno je da je ova zdravstvena ustanova nezakonito dostavila podatke o pacijentu Ministarstvu zdravlja. Zbog tog nezakonitog čina i propusta da osigura zakonitu i bezbednu obradu podataka, direktorka zdravstvene ustanove proglašena je krivom, a izrečena joj je opomena. Put tog papira dalje se nastavio preko Ministarstva unutrašnjih poslova, koje se telefonskim putem obratilo Ministarstvu zdravlja. Zbog čega je Ministarstvo zdravlja pristalo da dostavi podatke MUP-u, nije utvrđeno, kao što nije utvrđeno kako je taj osetljiv podatak potom dospeo u ruke urednika Informera.

Možda se sećate snimka u kom jedna Kragujevčanka kritikuje Dom zdravlja zbog postupanja prema njenom detetu. Slučajno ili ne, pojedini mediji potom su objavljivali podatke iz medicinskih kartona majke.

Kada su građani Požege iskazali nezadovoljstvo radom lokalnih institucija, odjednom su na Fejsbuk stranici jednog lokalnog medija objavljeni podaci o socijalnoj i materijalnoj pomoći tim ljudima. Podaci su ustupljeni Opštini Požega iz lokalnih javnih institucija kojima je poverena nadležnost da te podatke prikupljaju. I da ih zakonito koriste i čuvaju.

Oslanjanje na navodno poverljive izvore, koji predstavljaju saradnike u kršenju nečijeg prava na privatnost, ne može se smatrati novinarstvom već učestvovanjem u kršenju zakona.

Kada je reč o slučaju Igora Vukotića, njegova slika je osvanula na naslovnoj strani Blica u okviru šeme Škaljarskog klana. Međutim, ne radi se o stvarnom članu klana, već o „običnom“ čoveku iz Zemuna, apsolutno nepovezanom sa bilo kakvim klanovima. Iako su greške moguće, ova epizoda je zabrinjavajuća, jer na naslovnoj strani nije objavljena bilo kakva Igorova fotografija, već ona nastala za potrebe izrade njegove lične karte. Dakle, radi se o fotografiji koju su institucije morale da koriste odgovorno i zakonito. Ipak – ona je završila u mediju. Odgovor na pitanje, kako se to dogodilo, dao je tadašnji urednik Blica u okviru sudskog postupka: „Izvor informacija je bio iz najviših krugova bezbednosnih službi, koji je bio čest izvor informacija za redakciju i nikada nije bilo problema.”

Ovakvih slučajeva ima više i sve ih odlikuju dve zajedničke karakteristike. Prva – izostaje epilog. Nema pravnog ishoda, nema krivične odgovornosti za ljude iz institucija koji su nezakonito postupali sa podacima. Druga – u pitanju je lanac ustupanja podataka zasnovan na interesima. Svaki akter ovih nezakonitih radnji nešto je dobio.

I dok možemo prihvatiti pretpostavku da na izvoru informacije ne mora nužno da postoji zla namera već tipični strah prisutan u javnom sektoru od nezameranja moćnijem delu javnog sektora, kako onda objasniti postupanje „krajnjih korisnika“ ovih događaja, nego ciljem da se diskredituje kritičar ili protivnik? I kako drugačije opisati motive medija, nego da na ovakvoj transakciji tuđim podacima podignu svoju čitanost, sve u ime navodne informisanosti građana? Drugim rečima, moćnici iz javnih institucija i mediji imaju isproban transakcioni odnos. Pojednostavljeno – prvi ostvaruju svoje političke ciljeve, dok drugi podižu svoje prihode.

Ovakvi poslovi naravno nisu „zločin bez žrtava“. Žrtve su ljudi čijim se podacima trguje; njihova privatnost, intima i dostojanstvo. Iako za medije nikada nije bilo problema, kako to kaže pomenuti urednik, za aktere ovakvih transakcija to ne važi. Igor i svi drugi pomenuti u ovom tekstu pretrpeli su realan problem i štetu. Neki od njih pravdu potražuju kroz sudske postupke protiv medija, ali – sankcije za izvore informacija za sada ne postoje.

Nema pravnog ishoda, nema krivične odgovornosti za ljude iz institucija koji su nezakonito postupali sa podacima

Prema istraživanju iz 2021. godine koje je sproveo tim Partnera Srbija, u tekstovima u kojima se krši privatnost građana, puno ime i prezime novinara navodi se tek u 37% slučajeva. Umesto toga, navode se inicijali novinara, ili da je u pitanju redakcijski tekst, dok neki tekstovi nemaju nikakvu napomenu o tome ko ih je pisao. U istom istraživanju, utvrđeno je da se u više od trećine tekstova u kojima se krši privatnost građana ne navodi nijedan imenovani izvor informacija.

Sve ovo ne umanjuje značaj anonimnih izvora u poslu novinara. Neki sjajni tekstovi i reportaže nastale su upravo na materijalu koje je novinaru obezbedio „insajder“. Takvi ljudi zahtevaju poverljivost u odnosu sa novinarom, strahujući od odmazde ili druge negativne posledice ukoliko bi njihov identitet postao poznat javnosti. Međutim, pretpostavka za ovakav scenario jeste odgovoran medij i odgovoran novinar, u potrazi za informacijama i pričom koja brani javni interes. Kontrolna uloga javnosti, za šta su slobodni i odgovorni mediji bitan preduslov, ispoljava se upravo tako što se postupci nosilaca moći (političke, ekonomske, itd) prvo objave, a potom i podvrgnu sudu javnosti. No, oslanjanje na navodno poverljive izvore, koji predstavljaju saradnike u kršenju nečijeg prava na privatnost, ne može se smatrati novinarstvom već učestvovanjem u kršenju zakona.

Stoga je važno da se, svaki put kada u medijima pročitamo redove poput citata sa početka ovog teksta, zapitamo čiji interesi se takvim izveštavanjem štite i ostvaruju, i kakve posledice to stvara po ljude o čijim životima se izveštava. I najvažnije, nužno je da se nadležni organi konačno istinski posvete prvo sprečavanju ovakvih praksi, a kada do njih dođe, do sprovođenja odgovarajućih postupaka u sistemu pravosuđa. U nedostatku takvih mehanizama, nije ni čudo da imamo ovoliko primera ustupanja podataka iz institucija ka medijima. U pitanju više nisu nikakvi incidenti ili pojedinačni slučajevi, nikakvo „curenje“ podataka, već razvijena infrastruktura „istakanja“ informacija u interesno zasnovanim poduhvatima iz kojih profitiraju obe strane ovih radnji – „pouzdani izvor blizak istrazi“ i „medij“.

^*Autor je rukovodilac programa, Partneri Srbija