Da li je beskrupulozno izveštavanje o samoubistvu tvoja novinarska misija?

Obraćam ti se u nadi da ćeš konačno razumeti zašto uporno pokušavam da doprem do tebe ne bi li konačno zaista shvatio/la koliku odgovornost imaš kao delatnik koji bi trebalo da štiti interes javnosti, posebno kada izveštavaš o tako ozbiljnim i osetljivim temama kao što je fenomen samoubistva.

Obraćam ti se i u nadi da ćeš, čitajući ove redove, bar na trenutak zastati i zapitati se – zašto ovo radim, da li sam o tome maštao/la kada sam prvi put kročio/la u novinarsku redakciju, da li zaista u ovom što pišem, na način na koji to činim, vidim svoju životnu, svoju profesionalnu misiju…?

Zbog svih nas koji smo izgubili nekog od suicida, zbog svih nas koji se nosimo sa psihološkim izazovima, moram da ti ponovo skrenem pažnju na sledeće – tvoje reči povređuju. Tvoje reči stigmatizuju. Tvoje reči reviktimizuju. Tvoje reči retraumatizuju. Tvoje reči mogu biti kobni okidač da neko ko pati sebi naudi. Tvoje reči. Tvoji naslovi. Tvoje fotografije. Tvoje svesno propuštene prilike da pokažeš elementarnu ljudskost, kada već ne možeš ili ne želiš da se držiš etičkih kodeksa struke kojom se bavimo.

Ne mogu a da te ne pitam da li bi na isti način pisao/la o nekom ko ti je blizak, koga voliš? Da li bi tako pisao/la ili želeo/la da se ne daj Bože tako piše o tvojoj majci, ocu, bratu, sestri, prijatelju, prijateljici…? Da li bi ti bilo ok da ti kolege opsedaju dom u trenutku kada si raspolućen, raspamećen od bola…? Da li bi prihvatio njihova pravdanja da im je to posao, da se to od njih traži, da to ljudi vole da čitaju? Zaista, da li bi?

Znaš li da kada opisuješ način na koji je neko sebi oduzeo život stavljaš u ogroman rizik one koji se nose sa suicidnim mislima? Znaš li da svakim tim naslovom, svakim tim tekstom duboko povređuješ bližnje preminulih od suicida? Da li si svestan/svesna toga?

Šta je potrebno da kao tvoja koleginica i roditelj koji je iskusio tu nepojmljivu tragediju učinim da bih te navela da preispitaš svoje postupke, da kažeš “NE” tom lešinarskom izveštavanju, da iskoristiš moć svojih reči u stvaranju društva u kojem će mediji biti jedni od ključnih saveznika u prevenciji samoubistva, promovisanju važnosti brige o mentalnom zdravlju?

Koliko su “teški” ti klikbejt naslovi, da li zaista opstanak na tržištu medija za koji radiš isključivo zavisi od tog besprizornog načina izveštavanja? Koliko to košta ta suza, taj krik ljudi koji pate? Da li zaista nemaš problem da budeš saučesnik u svemu tome?

Želim da verujem da su promene moguće, da kao novinari imamo dovoljno volje i snage da povučemo tu crvenu liniju preko koje se ne može. Jer, #VAŽNOJE, kako za tebe, tako i za svakog od nas jer briga, zaštita, unapređenje mentalnog zdravlja nije samo stvar pojedinca, već društva u celini. Nije li javno zdravlje od najvišeg interesa svakog društva? Ako ne mi, ko će braniti interese građanki i građana koji čine to isto društvo? Na nama je da menjamo narativ, na nama je da preuzmemo odgovornost, ali pre svega, na nama je da budemo ljudi.