Da li je dvorac Željka Mitrovića simbol moći nove elite u Srbiji?

Bilo je reči o tome da li je kič postao deo svakodnevnice u Srbiji, ko su glavni promoteri kiča, kakav je uticaj rijaliti programa i kakve vrednosti oni promovišu, kako je televizija Pink sa svojih 60 kanala premrežila Srbiju, da li predsednik Srbije Aleksandar Vučić svojim gotovo svakodnevnim gostovanjem na televiziji Pink daje zvanični pečat svemu što ta televizija radi, kako vlast koristi kič da bi promovisala svoju politiku i zašto kič cveta u populističkim i autoritarnim režimima.

Razgovaralo se i o tome kolika je moć vlasnika televizije Pink Željka Mitovića, šta simbolizuje njegov ogromni dvorac na Dedinju koji je nedavno predstavljen javnosti uz veliki vatromet i prijem na kome je bilo 3.000 zvanica, ko su pripadnici nove elite kojom se okružila vlast u Srbiji, postoji li direktna veza između kiča i nacionalizma, kao i o tome kakve će biti dugoročne posledice forsiranja kič kulture i da li će biti potrebne decenije da se ljudi u Srbiji vrate pravim kulturnim vrednostima.

Omer Karabeg: Da li je kič postao deo svakodnevnice u Srbiji?

Snježana Milivojević: Nažalost, jeste. Ali mislim da to nije osnovni razlog za brigu. Znate, istorijski i geografski kiča ima svugde. Ono što je kod nas posebno problematično je ogromno prisustvo kiča, od nastave istorije do spomenika, i što je on u funkciji nečeg što mi se čini jako ozbiljnim, a to su svojevrsni kulturni ratovi.

Reč je nastojanju da se politički sukobi zasnuju na kulturnim sukobima, sukobima ideja i pogleda na svet čak i životnih stilova i da se društvo dodatno polarizuje i uvodi u dalje konflikte. Kič nije samo rukopis sadašnjih vladajućih elita, nego je i u funkciji produbljivanja konflikata u društvu.

Oliver Tošković: Kič je zaista prisutan u našoj svakodnevnici. Postao je dominantan način komuniciranja, nešto što dominira medijima i društvenim i kulturnim prostorom. To se dešava u društvima koja odišu autoritarnošću i konzervativnošću.

Avangardna umetnost je često imala problem sa autoritarnim režimima. Avangarda traži nešto novo, drugačije i često kritikuje, a to konzervativnim i autoritarnim režimima ne godi i oni se okreću nečemu što je tradicionalno ili kiču. To je odlika režima kakve imamo danas.

Omer Karabeg: Ko su glavni promotori kiča u Srbiji?

Snježana Milivojević: Već neko vreme trenutni sistem se oseća sigurnim u svoju nesmenjivost budući da je reč o izbornoj autokratiji. Mašina za proizvodnju glasova i održavanje na vlasti je dosta dobro razrađena, tako da je poslednjih godina glavna ofanziva usmerena na familijarizaciju slike o tom režimu i to se radi kroz proizvodnju popularne kulture čiji je najznačajniji element kič.

Ne kroz represiju, nego korumpiranjem ili kooptiranjem proizvođača popularne kulture.

Institucije kroz koje se to najviše radi su mediji, a glavni proizvođači su takozvane nove političke i finansijske elite koje su nosioci novog poretka. Kič se nameće kao dominantni oblik popularne kulture zato što ne provocira, ne podstiče kritičku svest, simplifikuje i banalizuje ideje ako tu uopšte ima nekih ideja.

‘Umiveni radikali’

Omer Karabeg: Kakav je uticaj rijaliti programa televizije Pink? Kakav sistem vrednosti oni promovišu? Znakovito je da se rijaliti program koji se sada emituje zove Elita.

Oliver Tošković: Ti programi su zapravo paradigma kiča. Imam utisak da se kič poslednjih 20, 30 godina vezuje za populističke politike. Mislim da kiču ne treba promocija, on se prirodno lepi za ljude, ljudi se lako vezu za njega jer je tako napravljen da na prvu loptu impresionira.

Populističke vladajuće elite ga forsiraju zato što je dopadljiv masama. Ja ne vidim Pink i druge režimske televizije kao promotore kiča, jer njemu ne treba promocija, nego kao najdirektniju propagandnu mašineriju vladajuće stranke koja koristi kič da bi prodala svoju propagandu.

Kič je samo na površini da bi se ispod toga prodalo nešto što je mnogo gore, a to je propaganda populističke vlasti u Srbiji.

Snježana Milivojević: Nisam baš sigurna da kiču ne treba promocija. Njegova promocija podrazumeva otvaranje društvenog prostora da jedna vrsta govora, koja u sebi sadrži snažnu kič dimenziju, bude privilegovana u javnom prostoru. To politički, ideološki i estetski koincidira sa političkim projektom Srpske napredne stranke.

Devedesetih godina su stari radikali bili promoteri kič kulture, koja je veličala nacionalističke ciljeve, militarizam i agresivnost, a danas novi, umiveniji radikali to rade na drugačiji način.

Popularne televizije, pre svega Pink, ali i televizija Hepi, koincidiraju u estetskom smislu sa njihovim ideološkim projektom. To je promocija vulgarnog nacionalizma, samohvalisanje, promovisanje zlatnog doba u zemlji u kojoj se mnogo toga raspada.

To je prirodno okruženje predsednika i članova njegovog najužeg rukovodstva. Oni se tu osećaju dobro i kod kuće, dok njihovi mediji ubeđuju ljude da je sasvim u redu to što vole rijaliti programe, da je sasvim u redu gledati pod suknju i kroz ključaonicu. U isto vreme podstiču uverenje da su bilo koji drugi, viši zahtevi u oblasti kulture nešto što promovišu otuđene elite.

Srpski Tadž Mahal

Omer Karabeg: Kolika je moć vlasnika Pinka Željka Mitrovića? Mitrović je nedavno na Dedinju izgradio ogromnu vilu, u stvari dvorac. Povodom useljenja organizovao je veliki prijem sa vatrometom na kome je bilo 3.000 zvanica.

Oliver Tošković: Njegova moć se ogleda u dve stvari. Jedna je vlasništvo nad najgledanijim medijem, a druga je pomoć koju je dobija od države. Ta moć je izuzetno velika.

Pink upada u naše domove sa ogromnim brojem kanala, toliko ljudi ga gleda da je njegov uticaj na formiranje javnog mnjenja enorman. U današnjem vremenu njegova uloga je daleko pogubnija nego što je bila devedesetih jer tada nije imao vesti.

Danas ima informativni program koji ima ulogu propagandne mašinerije. U isto vreme taj čovek i ta firma duguju državi enorman novac za porez koji mu država očigledno oprašta. Odnosno, ne država, nego vlast kojoj služi kao propagandna mašinerija.

Taj dvorac je na neki način paradigma svega toga. Šljašti, blešti, tako izgleda na površini, a realno taj čovek duguje pare koje su veće nego što košta taj dvorac. Njegova moć se ogleda pre svega u tome što je blizak režimu koji mu dozvoljava da gradi dvorac dok građanima ove zemlje duguje ogroman novac.

Snježana Milivojević: U periodima kada je u svetu počela ubrzana i dubinska medijatizacija društava medijski magnati su postali ključni delovi ne samo finansijske elite, nego i značajan oslonac političkih elita.

I u tom smislu uloga Željka Mitrovića je mnogo veća nego kada na nju gledamo samo kroz programe koje Pink proizvodi. Mislim da je materijalna osnova tog uticaja veoma važna. U izveštaju Evropske audiovizualne opservatorije, koji sam skoro videla, među 10 vodećih korporacija pet je američkih, a pet evropskih. Od tih pet velikih evropskih korporacija dve su Artiel i Vivendi, a tri su kompanije koje operišu na našoj teritoriji.

Jedna je televizija Pink, druga je Telekom i treća United media koja nije u ovdašnjem vlasništvu, ali Pink i Telekom jesu. Pink ima 60 kanala, a Telekom 67. Oni su na vrlo visokom mestu u Evropi.

To govori o velikom naporu vlasti da se napravi infrastruktura kroz koju se poželjan sadržaj pumpa u javnost. Podsetiću vas da je Telekom državna kompanija i da je tek u novembru prošle godine, kada su izmenjeni medijski zakoni, dobio pravo da se bavi proizvodnjom i plasiranjem medijskog sadržaja. Kako je za tako kratko vreme izbio na tako visoko mesto u Evropi?

Pink i Telekom, u koje ide dosta javnog novca, u stvari su fabrike za proizvodnju kiča, odnosno sadržaja koji ima uspavljujuće dejstvo, parališe kritičko promišljanje stvarnosti i širi apatiju.

Pink i Telekom su u stvari razgranata mreža preko koje se kroz dominantni govor, uključujući i njegovu spektakularizaciju u kič formi, obezbeđuje prihvatljivost politike vladajuće elite. Sličan obrazac postoji i u drugim autokratskim režimima.

U Orbanovoj Mađarskoj, recimo, to radi velika korporacija KESMA koja obuhvata 150 medija. Ćutanje regulatora na to šta Pink radi, formiranje uverenja da je njihov program prihvatljiv, stalni dolazak predsednika i političke elite u njihove studije – sve su to instrumenti kroz koje se taj kič valorizuje i daje mu se pečat da je nešto što je dobro i prihvatljivo.

To postaje i stub identifikacije nove elite jer se kroz to valorizuju i moda, način ponašanja, zabave, proslave, žurke. Nedavno sam videla dvorac Željka Mitrovića. Ne znate šta je to. To je nešto između američkog Kongresa i Tadž Mahala, neka domaća mešavina svega toga, u stvari kič i besramno razbacivanje novca.

Postavlja se pitanje kako je uopšte mogla biti izdata dozvola da se jedna takva građevina pravi na javnom mestu. Ona je svedočanstvo moći i pokazatelj šta nova elita smatra lepim, važnim i elementom svog statusnog pokazivanja.

Ceo tekst pročitajte na sajtu RSE