Da li veća čitanost sme da bude vrednija od bilo čijeg života ili patnje: Kako smo u Danasu izveštavali o tragediji u „Ribnikaru“

Oko 40 minuta je prošlo otkad je to izgovorila, kada mi je kolega poslao poruku da se nešto ozbiljno dešava u gradu pošto policajci trče u smeru Kralja Milana, a Slavijom prolaze i ambulantna vozila.

„Važi, pratiću šta se dešava. Nema ništa zasad da se pisalo“, odgovorila sam, misleći da je u pitanju neka saobraćajka, ili sličan događaj sa kojim se svakog dana susrećemo.

Svega nekoliko minuta kasnije, postalo je jasno da ovaj dan nije kao i svaki drugi.

„Pucnjava u beogradskoj školi“, glasio je naslov prve vesti koju smo videli. Podelili smo se – kolega je zvao MUP, koleginica Hitnu pomoć, ali niko se nije javljao. Zbog toga je on rešio da siđe do „Ribnikara“ jer je postajalo jasno da je reč baš o toj školi.

„Nećemo puštati ništa što nije provereno“, odlučila sam u tom trenutku. I to je rečenica koju smo ponovili na stotine puta do kraja dana.

A onda nam je kolega poslao svega nekoliko informacija – došlo je do pucnjave, ima i povređenih, deca su evakuisana na Cvetni trg, roditelji dolaze i plaču, traže svoju decu. Ostalo su nam govorile fotografije koje je poslao. Na njima se videlo najmanje 10 ambulantnih vozila i verovatno više od toga policijskih, a uz ogradu škole stajao je veliki broj pripadnika policije. Ceo kraj bio je opasan policijskom trakom.

Otprilike baš kada smo pustili prvu vest, drugi mediji već su počeli sa licitacijom o broju povređenih i preminulih. Ubrzo su počeli da objavljuju fotografije dece i osumnjičenog za to masovno ubistvo. Mada, on za njih ni u jednom trenutku nije bio osumnjičeni, već „surovi ubica“, čiji je lik, iako je pritom maloletan, završio u tekstovima svih tabloida ne samo u Srbiji, nego regionu.

Kasnije smo od kolege saznali i da su neki od novinara tih medija do fotografije osumnjičenog došli tako što su devojčicu koja je u krvavom džemperu stajala pored škole pitali da im je pošalje.

Da tabloidi nisu usamljeni u deljenju ličnih podataka, uverili smo se svega nekoliko sati kasnije, kada je ime i prezime osumnjičenog maloletnika javno rekao načelnik beogradske policije Veselin Milić. Otišao je i korak dalje, pokazavši spisak učenika koji je navodno sastavio osumnjičeni, a na kom se vide puna imena i prezimena učenika koje je planirao da upuca.

To je bio prvi put otkad radim u Danasu da u redakciji vlada apsolutni muk. Ćutali smo pogleda zakovanih ka televizoru, prateći konferenciju za novinare na kojoj su nadležni ministri i pomenuti Milić saopštavali šta se tačno desilo tog jutra. Ćutali smo i borili se sa suzama koje su natapale oči.

„Ne objavljujemo puno ime i prezime deteta, nek je on rekao šta god. I neka ga je kvalifikovao kako je hteo, mi to nećemo raditi“, jednoglasni smo bili.

Snimak hapšenja, izjave maloletnika ispred škole, puno ime i prezime ne samo osumnjičenog, nego i žrtava, fotografije, nagađanja, otkrivanje adrese na kojoj osumnjičeni živi, objavljivanje neproverenih informacija i pisanje da je nastavnica (koja je preživela) mrtva – samo su neke od groznih stvari na koje su drugi mediji ne samo pristali, nego ih i podigli na viši nivo dok su iz minuta u minut puštali vesti o ovoj tragediji.

Nismo pristali na to, mahali smo Kodeksom novinara Srbije po ceo dan i proveravali svaku reč koju napišemo.

Niko u redakciji nije pogledao na sat i proveravao da li mu je radno vreme završeno. A onda, kada smo kasno uveče došli kući, sve nas je stiglo. Stigle su nas sirene ambulantnih i policijskih vozila koje smo čuli tog jutra, krvav džemper devojčice o kojem nam je kolega pričao, stigla su nas imena i detalji o kojima je govorio Milić, kao i medvedići i bele ruže sa fotografija sa okupljanja u pomen stradalima koje je organizovano to veče.

Stigla nas je svaka suza koju smo zadržali tokom konferencije za medije i svaka roditeljska suza koja je tog dana prolivena ispred „Ribnikara“.

Sigurna sam da niko od nas neće spavati ni danas, ni narednih dana, ali da ćemo ujutru biti spremni da nastavimo da dokazujemo da pravo novinarstvo ne sme biti senzacionalističko i da u borbi za klikove mora da pobedi razum i objektivnost, po cenu da se mnogi klikovi izgube.

Na kraju dana, nijedan klik nije, niti sme biti, vredniji od nečijeg života, kao i od patnje svih onih koji su izgubili svoje bližnje.