Dezinformacije o transrodnosti: Mladi, (de)tranzicija i (de)patologizacija

Ovo nije jedini primer štetnih tekstova putem kojih se šire manipulacije o transrodnosti u srpskim medijima. Portal Nulta Tačka je krajem prošle godine preveo tekstopskurnog američkog portala The Epoch times koji se bavi udžbenikom o transrodnosti u SAD namenjenom obuci za psihijatare. U naslovu ovog teksta se napominje da bi on mogao da našteti milionima dece. Takođe, autor ovog teksta piše da neki LGBT+ teoretičari „podržavaju seksualne radnje kao što su pedofilija i bestijalnost koje društvo ne prihvata”.

Povezivanje transrodnosti i pedofilije predstavlja deo transfobičnog diskursa, odnosno širenja mržnje prema transrodnim osobama, navodi se u naučnom radu objavljenom 2023. godine u časopisu Kriminologija. Ovo je samo jedna od nekoliko manipulacija u vezi sa transrodnošću na koje smo naišli u pomenutim tekstovima Informera i Nulte tačke, a u nastavku teksta pokušaćemo da razobličimo i ostale obmanjujuće narative ovih portala.

Da li brojne trans osobe zažale što su prilagodile pol rodu?

Iako se u Informerovom tekstu navodi kako su slučajevi promene mišljenja nakon operacija promene pola „mnogobrojni”, holandska studija iz 2018. godine govori suprotno. U njoj je analizirano 6.793 kartona pacijenata u Holandskoj klinici za transrodna stanja između 1972. i 2015. godine. Rezultati pokazuju da je procenat osoba koje su zažalile zbog operacije prilagođavanja pola rodu svega 0.6% među trans ženama i 0.3% među trans muškarcima.

O ovom ali i drugim štetnim narativima vezanim za trans osobe razgovarali smo sa Norom Janković iz kolektiva Talas, neprofitne organizacije fokusirane na trans, interpolne i rodno varijantne (TIRV) osobe u Srbiji. „Veliki udeo u razlozima zbog kojih osobe zažale tranziciju čine nezadovoljstvo rezultatima i pritisak okoline, a ne spoznaja da ipak nisu trans”, objasnila nam je Janković.

Transrodnost kao bolest

U tekstu objavljenom na portalu Nulta tačka prilagođavanje pola rodu poredi se sa sa izvođenjem „lobotomije na mentalno bolesnim osobama” uz patologizovanje ove manjinske grupe. Ipak, stav Svetske Zdravstvene Organizacije jeste da transrodnost ne predstavlja bolest bilo kakve vrste.

Kolektiv Talas zagovara usvajanje nove Međunarodne klasifikacije bolesti Svetske zdravstvene organizacije u Srbiji jer u njoj transrodnost nije više definisana kao psihijatrijski poremećaj, pa Janković ističe da uslovljavanje dugom psihijatrijskom procenom trans osoba nije opravdano. Ipak, Republička stručna komisija za transrodna stanja nije smatrala da treba da dođe do promene, Janković objašnjava. Takođe nije došlo ni do prevoda nove Međunarodne klasifikacije bolesti što je obaveza naše zemlje.

Da li je tranzicija pravolinijski proces?

Tekstovi Informera i Nulte tačke takođe sugerišu da je čudno i nenormalno to što pojedini mladi započinju proces tranzicije a potom ga prekidaju, ili nakon izvršene tranzicije shvataju da njihov pol ipak nije prilagođen rodu.

Međutim, Nora Janković skreće pažnju na to da je shvatanje tranzicije kao „pravolinijskog procesa” pogrešno. „Ideja o tipičnoj tranziciji koja se ‘završava’ operacijom je potekla pre svega od strane medicinskog osoblja koje nije uvek imalo najbolje namere i saosećanja spram trans osoba – naš aktivizam se bori upravo protiv ovakvih konzervativnih narativa jer verujemo da svako treba imati slobodu, podršku i prave informacije za pronalaženje svog autentičnog izražaja, te psihičke i fizičke ravnoteže”, navodi Janković.

Ona objašnjava i da često LGBT+ organizacije u drugim zemljama uključuju i osobe koje su tokom života započinjale i prestajale sa hormonskom terapijom i menjale način na koji sebe predstavljaju, te da se radi o ličnom putu u prihvatanju i pronalaženju sebe. Sa ovim se slaže i dr Ešli Ostin, profesorka socijalnog rada na Bari Univerzitetu na Floridi.

„Proces tranzicije (afirmacije roda) nije ni linearan ni uniforman među pojedincima. Medicinska nega koja afirmiše rod treba da bude vođena individualnim potrebama svakog pacijenta – uz vrednovanje samoopredeljenja i telesne autonomije”, navodi dr Ostin.

Obuhvatanje individualnog iskustva trans ljudi ohrabruje i komeserka za ljudska prava Saveta Evrope, u izveštaju objavljenom ove godine.

Rodna disforija i euforija

U pomenutom tekstu Informera, spominje se da na Zapadu „puštaju decu da menjaju pol kad im padne napamet”. Isti tekst govori da je „u poslednjih desetak godina primetan rastući trend koji je zaintrigirao stručnjake”, te da je reč „o fenomenu povećanja rodne disforije u kojem se tinejdžeri i adolescenti identifikuju kao transrodne osobe, iako u njihovom detinjstvu nema nikakvih naznaka da su se osećali neugodno u svom telu”.

Rodna disforija se prema Američkoj psihološkoj asocijaciji definiše kao nelagodnost koja prati nesklad između nečijeg doživljenog ili iskazanog roda i dodeljenog roda. Utvrđivanje stanja rodne disforije je obično potrebno radi pristupanja medicinskim intervencijama prilagođavanja pola rodu.

U naučnom radu objavljenom u časopisu Psihologija seksualne orijentacije i rodne raznolikosti2022. godine piše da često postoji i pristup „sve ili ništa” prilikom utvrđivanja rodne disforije, čime se ona previše pojednostavljuje uz zanemarivanje kompleksnosti i „bolne realnosti trans osoba”.

„Ovo nije iznenađujuće jer su dijagnostičke kriterijume i mere rodne disforije uglavnom razvili cisrodni (pol dodeljen na rođenju odgovara njihovom rodnom identitetu prim. aut) naučnici i/ili stručnjaci za mentalno zdravlje, a ne transrodne osobe”, dodaje se u pomenutom radu.

„Za mene je rodna disforija čudovište ispod kreveta kojeg se deca plaše noću. Stalno je tu, uvek te posmatra, ponekad čak i proždire. Disforija je užasno čudovište koje nikada ne odlazi”, je jedan od odgovora ispitanika ove studije u kojoj je ukupno 361 transrodnih punoletnih ljudi podelilo svoje iskustvo o rodnoj disforiji.

Sa druge strane, termin rodna euforija se odnosi na pozitivna osećanja uključujući samopouzdanje, sigurnost, zadovoljstvo i radost kao odgovor na afirmaciju nečijeg tela ili nečijeg rodnog identiteta.

Dr Ešli Ostin, koja je i jedna od autorki pomenutog rada iz 2022. godine, objašnjava da se anti-trans agresija, diskriminacija i stres rodnih manjina doživljava kao traumatičan među trans i nebinarnim mladim ljudima, odnosno osobama koje se ne uklapaju u rodne okvire muškarca ili žene. To može dovesti i do ozbiljnih posledica po njihovo mentalno zdravlje.

„Štaviše, sve je više podataka da se iskustva rodne disforije, posebno suočena sa stresom rodnih manjina i preprekama za afirmaciju roda, mogu doživeti kao traumatska”, dodaje dr Ostin.

Ono što ona smatra važnim jeste da ljudi razumeju kako trauma iz detinjstva ne doprinosi da neko postane trans već „anti-trans stavovi, ponašanja, prakse i politike mogu, i doprinese traumatskim iskustvima trans mladih i odraslih”.

Mladi i tranzicija u Srbiji

Tekst Informera, baš kao i tekst Nulte tačke bavi se transrodnošču i maloletnicima. U tekstu koji je prevela Nulta tačka, jedan od sagovornika kaže da živimo „u svetu u kome su hiljade dece u opasnosti od ove ideologije ili ove prakse”, dok se u Informeru o transrodnosti govori kao o „jezivoj modi” među decom.

Međutim, podaci prikupljeni u jednom evropskom upitniku pokazuju da je većina (72%)  trans odraslih shvatila da njihov rod ne odgovara polu pre nego što su postali punoletni. Do sada je 18 zemalja članica Saveta Evrope dozvolilo trans maloletnim osobama da njihov rod bude pravno priznat, a viši sudovi u Španiji i Nemačkoj su osudili politike koje neopravdano ograničavaju pravno priznanje roda trans maloletnim osobama. U regionu, za razliku od Srbije, Hrvatska i Crna Gora omogućavaju pravno priznanje roda trans maloletnim osobama.

Nora Janković iz organizacije Talas ističe da zdravstveni sistem Srbije za maloletna lica ne uključuje medicinsku niti savetodavnu uslugu vezanu za tranziciju. „Naravno, ukoliko roditelj(i) zajedno sa detetom potraže pomoć zbog izrazite rodne disforije, postoji mogućnost da psihijatar upućen u transrodnost pruža psihološku podršku”, objašnjava Janković.

U pomenutom izveštaju komesarke za ljudska prava Saveta Evrope, navodi se da „apsolutne zabrane ili nesrazmerna ograničenja pravnog priznanja roda za maloletna lica nisu u skladu sa pravima deteta”. „Argumenti da pravno priznanje roda prerano ili neodgovarajuće medikalizuje mlade ljudi i njihova tela su pogrešna jer, kao što je navedeno, nijedna osoba, bez obzira na godine, ne bi trebalo ni da se podvrgne fizičkim medicinskim intervencijama ili dijagnozi kao preduslov za pravno priznanje roda na prvom mestu”, piše u istom izveštaju.

Dakle, prepreka u Srbiji je zakonska regulativa, jer pravno priznavanje roda je uslovljeno medicinskom tranzicijom. U svom izveštaju komesarka za ljudska prava Saveta Evrope preporučuje ukidanje ovog uslova, odnosno da pravno priznanje roda ne mora da uključuje medicinsku tranziciju.

„Ne samo da to predstavlja kršenje prava na privatnost i telesnu autonomiju (prema više međunarodnih rezolucija o ljudskim pravima), već zakon ne reflektuje stvarni život trans osoba”, podseća Nora Janković.

U Srbiji je psihijatrijska procena pre medicinske tranzicije neodređenog trajanja, a za trans osobe je nužno da se centralizuju u Beogradu čime se medicinska tranzicija može učiniti nepristupačnom. Socijalna tranzicija ne mora uključivati medicinsku, ali Janković objašnjava da će bez pravne prepoznatosti postojati veće šanse da će doći do diskriminacije.

„Ostale prepreke su više stvar nedostatka adekvatnih zakonskih regulativa i procesa nadzora koji bi utvrdili standarde medicinskih usluga vezanih za tranziciju i garantovali svima podjednak pristup uslugama lekara, lekovima i blagovremenoj promeni dokumenata (zakonski rok od mesec dana se često probija, mesecima)”, navodi Janković i dodaje da univerzalno idealno vreme za početak tranzicije ne postoji, već da ovu odluku mora doneti sama osoba u saradnji sa lekarom.

Dr Ostin nagoveštava da je dosta dokaza koji podupiru činjenicu da iskustva rodne afirmacije, bilo socijalne bilo medicinske, doprinose zdravlju i utiču na blagostanje osobe. Ona smatra i da „stvaranje barijera i nepristupačnosti iskustvima afirmacije roda (medicinska, socijalna, pravna itd) nije neutralna pozicija, to je zapravo pozicija koja podriva mentalno zdravlje i dobrobit trans mladih, i doprinosi stresu rodnih manjina koji povećava rizike po mentalno zdravlje.”

Ono što možemo uraditi da stvorimo bezbedno okruženje za transrodne ljude je da se odučimo od „mitova, pogrešnih percepcija i predrasuda o trans osobama”, zaključuje dr Ostin.