DIGITALNA SMRT

Nešto pre 16h pozvala me je moja drugarica Ana i pomalo usplahireno rekla: „Hvala ti što si se javio na telefon“. Odgovorio sam „A kada se pa to ja tebi nisam odjavio“ i dalje ne sluteći šta će uslediti. Objasnila mi je da ju je zvao muž koji je dobio notifikaciju od „Kurira“ u kojoj je pisalo da je preminuo advokat i novinar Dušan Mašić. Vest je bila ilustrovana mojom fotografijom. Odmah sam okrenuo priču na šalu, rekavši joj da se loše udala ako joj muž prima notifikacije sa takvih sajtova i sve se ubrzo završilo obostranom kritikom maloumnika iz Kurira koju mogu da puste jednu takvu vest.

Za trenutak sam pomislio da bi bilo možda dobro da isključim sve telefone i vidim u kom će pravcu ova priča krenuti. Dobra fora za Noć veštica, ali sa druge strane ne bi bilo fer prema brojnim prijateljima i rodbini. Ipak živimo u doba smrti od kovida, tako da ničiji odlazak nije neko veliko iznenadjenje. To što svi znaju da nemam nikakve veze sa advokaturom moglo bi da mi bude olakšavajuća okolnost za ovu potencijalnu zajebanciju, ali šta ćemo sa onima koji samo čitaju naslov i vide sliku.

Zato sam u 15.50 na Twiteru (moja platforma za javnu komunikaciju) objavio „Živ sam“ uz tag na nalog Kurira. Nisam ni slutio da ću tek tada da krenem sa „digitalnim umiranjem“.

A šta se zapravo desilo?

Budući da odgovor na to pitanje nećete naći ni skoro 24 sata od moje “smrti“ hajde da vam ja to objanim. Naravno, ovo je mogao lako da ustanovi bilo koji novinar, ali nije. Što samo govori o kvalitetu novinara i novinarstva ne samo u Srbiji, već i u regionu.

U noći izmedju subote i nedelje u Beogradu je preminuo advokat Dušan Mašić. Izdalo ga srce u 66 godini.Važio je za jednog od poznatijih. Branio je bivšeg šefa DB Radomira Markovića. Nismo rodbinski povezani i nikada se nismo upoznali. Znao sam naravno da postoji, pa sam često pričao kako ću baš njega angažovati ako mi ikada zatreba pravna pomoć pa da vidim kako će se novinari snaći u izveštajima tipa „ Advokat Dušan Mašić koji brani novinara Dušana Mašića rekao je da Mašić nije mogao to da uradi, jer prema rečima Mašića, Dušan Mašić je toga dana….“ Jasno vam je zašto.

Vest o smrti advokata došla je u redakciju Kurira. Ispostaviće se da je novinar (ka) koji je bio na smeni počeo da radi tek pre 4 meseca i takvi obično zaglave da rade nedeljom popodne. Uz to je, kako mi je kasnije rečeno, imao i nekih zdravstvenih problema. Kada je krenuo da traži više informacija o Dušanu Mašiću, iskočio mu je na Googlu novinar. Aha, dva u jednom. Imao je potvrdu da je umro advokat, ali nije mu ni na pamet palo da proveri za novinara. Ili da se bar malo raspita. Tako je nastalo ono „advokat i novinar“ u vesti o mojoj „smrti“. Imao je i širok izbor fotografija novinara Mašića, dok za advokata to baš i nije lako naći. U želji da bude najbrži, sve je to sklopio i pritisnuo „objavi“.

Ubio me ko zeca.

Nije prošlo dugo, a neko je shvatio da je objavljena fotografija pogrešnog Mašića. Zamenjena je nekom neutralnom, ali ništa nije menjano u tekstu. Novi propust pravi osoba koja kontroliše Tviter nalog Kurira. Ona iz njihovog sistema povlači originalnu priču sa mojom fotografijom i „igra“ se nastavlja. Tada kreće i ono najgore u srpskom „novinarstvu“ o čemu pričam već godina. Copy-Paste i eventualna promena fotografije.

Broj „portala“ u Srbiji već se meri u hiljadama, a broj dnevnih objava najvećih i najpopularnijih meri se u stotinama. Novinari se tu svode na radnike na proizvodnoj traci koji se trude da svoje male plate zarade tako što će ispuniti normu koja im je zadata za sat ili smenu. Tumaraju netom i kupe sve što im padne pod ruku. Od agencijskih vesti do postova poznatih sa Tvitera i Fejsbuka. Od svega prave „objave“ koje najćešće niko ne proverava, a mnoge ni niko ne čita. U to se računaju i kradje jednih od drugih. Urednici tu uglavnom služe da kontrolišu ko je ispunio normu, a ko ne. Više kao čuvari i goniči robova nego profesionalni novinari odgovorni za kvalitet sadržaja. Idealna scenografija za moju digitalnu smrt. Kao i za moj život.

Minuti su u pitanju i sve se dešava (bar za mene) na Tviteru. Prvo Srbija Danas, a odmah zatim i Espreso. U 15.57 ispod slike sa Srbija Danas pišem „Vi stvarno niste normalni. Žiiiiiiiiiiv sam“. Onda iskače nova objava Kurira (kasnije izbrisana) i njima na „Preminuo Dušan Mašić“ u 16.08 odgovaram sa jednom rečju „Nisam“. Od mene toliko.

Narednih 5 sati sam uglavnom na telefonu. Vest Hem daje 4 gola Aston Vili, ali Antonio ni jedan. A treba mi za Fantazi. Normalne nedelje upravo tome služe. Ova to nije. Zovem poznanika koji je visoko pozicioniran u Adria Media grupi i Kuriru. Objašnjavam mu šta se dogodilo, čovek ne može da veruje. Razni zovu. Jednima smešno, drugima tužno, a trećima žalosno. U sličnom tonu su i komentari na Tviteru.

Možda bi se sve brže završilo da nisu pozvali iz portala Nova. Oni znaju da sam živ i samo traže komentar. Kažem da ne želim da pričam. Hvala-hvala i to je to. Koji minut kasnije eto vesti na portalu u kome „advokat i novinar“ odgovara tabloidima koji su ga sahranili da je živ. I dalje niko ne kapira da se radi o dve različite osobe. Nova je jedina redakcija koja me je zvala.

Kreće novi krug copy-paste „novinarstva“. Ovoga puta onih koji nisu „režimski“ i koji ovu priču pokušavaju da iskoriste i za obračun sa njima. Moja „smrt“ je tu samo povod. Portal Direktno pokušava da objasni ko je ko, ali onda konstatuje da je tabloidima, na vest da je umro, sa „Nisam“ na Tviteru odgovorio ADVOKAT Mašić. Cirkus.

Ako je za utehu, a i nije baš neka, ni „profesionalci“ u regionu nisu bolji. Moja „smrta“ se širi preko Jutrenjeg lista, Slobodne Dalmacije, Radio Sarajeva, N1 BiH…. ne mogu više ni da pohvatam sve. Svuda novinar i advokat. Ne znaš više ni ko je umro ni ko priča.

Nešto pre 20h ponovo zvoni telefon. Zovu iz redakcije Kurira da se zvanično izvinu. Kaže čovek da su kontaktirali nekoliko kolega da bi pronašli broj „ onog Mašića koji nije umro“. Čujem da mu je neprijatno, objašnjava mi šta se desilo, kaže „Reci šta hoćeš da uradimo, pa ćemo da uradimo“. Rekoh mu da neću za sada ništa uz zahvalnost što se uopšte javio. Posle toga sam objavio još jedan tvit u kojem sam izrazio saučešće porodici i prijateljima preminulog advokata. Njima aje ovaj cirkus najmanje trebao. Usledio je i moj poslednji tvit sa vapajem „Ja nisam advokat“. Želim da se odmorim od svega i vidim malo šta rade Pitcburg, a posle i Tampa u NFLu. „Utisak“ sam preskočio. Smrt se vodi pod viša sila.

Ako ima ičega dobrog u uvoj priči onda je to činjenica da se sve dešavalo u digitalnom svetu. Ništa, bar da ja znam, nije otišlo na televiziju ili u novine. Time je moja starija rodbina bila zaštićena, jer oni ni ne znaju za Tviter, a internet im služi da se čuju sa decom u inostranstvu.

Ono što sam pisao na Tviteru došlo je do nekih 450.000 ljudi. Hvala svima koji su zvali, reagovali, izrazili želje za dobro zdravlje i dug život, savetovali me koga sve da tužim, pokušavali i većinom uspevali da budu duhoviti. Žao mi je svih koji su makar na sekundu osetili neku nelagodu i time potvrdili da je moja ideja da iskljucim telefon i ne odgovaram nigde, verovatno bila u najmanju ruku neprikladna. Uprkos Noći veštica.

Svi me danas pitaju kako se sam se osećao. Ima li života posle digitalne smrti? Naravno da ima i to samo pokazuje koliko taj digitalni svet nema puno veze sa ovim stvarnim. Svako tamo može i da umre i da oživi, a da se u relanosti zapravo ne dogodi ništa. Osim što smo imali lepu „žurku“ na Tviteru. Najviše me je zapravo razočarala još jedna spoznaja koliko je naša medijska scena devastirana, a profesija unižena. Ko tu sve i kako radi. Ko je sve novinar. Ne samo u Srbiji, već i u celom regionu. Koliko je poguban taj copy-paste ne samo za novinarstvo već možda i za nečiji život. U ovom slučaju moj.

Kada je jedan lokalni list svojevremeno objavio da je umro genijalni Mark Tven on im je odgovorio: „Vaša informacija je u principu tačna, ali je samo preuranjena“. Digitalna smrt ima neka druga pravila i rečnik na mrežama je neformalniji. Zato bih svima koji su me juče „upokojili“ poručio u jednoj rečenici: „U jednu ruku ste u pravu, a u drugu vam se……“