Dimitrije Boarov: Marić kao klozet-frajla

Nekako mi je žao što je moj poznanik Milomir Marić, glodur TV Hepi, postao prilježna klozet-frajla jedne televizijske proseraonice srpske desnice, u kojoj su Vojislav Šešelj i njegovi kompanjoni i naslednici postali domaće životinje i na kojoj je, kako čujem, emitovana i famozna emisija u kojoj su advokat organizatora ubistva Zorana Đinđića, neki funkcioner SNS-a i onaj “kapetan” iz krajinskog rata od pre trideset godina – tražili da se osuđenici za ubistvo srpskog premijera okrenutog Zapadu – rehabilituju kao nacionalne veličine i čak oslobode sudske kazne.

Marić se sada brani da je tu emisiju priredio zbog “radoznalosti” jer je “sramota da ni posle 20 godina nismo otkrili političku pozadinu ubistva Đinđića”, pa on neće žaliti truda da bi “osvetlio” to ubistvo njegovog prijatelja, “koji ga nije zaboravio kada je došao na vlast”. A jeste bio Đinđićev prijatelj i privatno.

Frapantno je da Marić, koji deluje kao bistar “đavolov advokat”, ne razlikuje (neuspelo) sudsko utvrđivanje “političke pozadine” ubistva jednog reformskog premijera od onog društveno i moralno odavno jasnog odgovora na to pitanje, pa sa fušeovskom poniznošću i surovošću, navodno, stalno pokušava da baš sa “šampionima srpskog primitivizma” identifikuje jednu “pozadinu” u kojoj se, izgleda, sam utopio i u čijoj reinkarnaciji kao da udarnički pokušava da učestvuje. Prema Marićevim rečima, ispada da je on “naš čovek u njihovim redovima”, što bi ličilo na blagovremeno građenje neke buduće priče za neko novo primicanje nekom novom “ognjištu moći”, čemu je izgleda sklon, navodno iz egzistencijalnih razloga.

Jednom prilikom sedeo sam na nekom ručku prilično velikog društva baš naspram Marića i on nas je zabavljao na veoma šarmantan i zabavan način. Dakako, šarm podrazumeva miks poluistina i laži, obaveštenosti iz visokih krugova i iz podzemlja, te slatkorečivost i verbalne vratolomije. Svih tih salonskih đakonija bilo je kod Marića napretek, a vrhunac je dostigao kada je posle nekog nemuštog razgovora preko mobilnog telefona u magnovenju rekao da mu se upravo javio onaj Srbin koji leži u zatvoru u Južnoj Americi zbog jahte sa onih famoznih 10 tona kokaina, te da taj tip želi da ga bar “digitalno” uključi u svoju emisiju Ćirilica ili neku drugu. Pošto ne gledam Marićeve emisije, iz nekog razloga, ne znam da li je tu ideju preneo i svojim odanim gledaocima.

U stvari, Marić me je pre nekoliko godina jednom prilikom čak pozvao u neku svoju emisiju, ali sam se izgovorio bolešću (umesto da sam mu rekao da ne patim od otvorenosti, tačnije rečeno – imam nedostatak iskrenosti kad su “javne stvari” u pitanju). Uzgred, za taj poziv na TV Hepi verovatno ga nije motivisala moja novinarska “privredna analitika” već verovatno jedna stara trilerska afera moga oca u diplomatskoj službi u Budimpešti.

Elem, žao mi je što je Marić, zarad “svetlosti pozornice”, stigao, volens nolens, do pozicije uslužnog domaćina srpskim desničarima i političkim desperadosima, koji uvek hrabro veslaju niz vodu. Nije ovde reč o nekakvom moralnom zgražavanju ili nadobudnoj kolegijalnoj osudi od neke svetačke gromade ili velike naivčine (nagledao sam se i mnogo gorih luftika od Marića) nego o izvesnom razočaranju u intelektualni mehanizam jednog naizgled okretnog TV novinara (za razliku od mnogih drugih sa sličnih televizija). Jer, hteo bih da u tome ima bar zrno soli, Marić izgleda ne razume “da govori prozu” (poput onog Molijerovog junaka iz komada “Bourgeoi jentey homme”) koja će nam svima doći glave. Prozu koja je upropastila Srbiju.